Едита Евгенија Цоловић

Напољу је дивље пљуштало и Мирко је већ скоро двадесет минута седео у колима мислећи се како да претрчи та два-три метра до улаза у зграду. Није имао баш ништа чиме би могао да се заштити од помахнитале водурине. На крају му дојади да тако беспомоћно чами у ауту и реши да јурне ка згради, па шта буде!
Ни сам не знајући како, нашао се испред врата свог стана, мокар као неоцеђена поњава. Неуспешно је покушавао да из слепљених џепова извуче кључ и коначно уђе у тај проклети стан! Сав изнервиран, шутну ногом врата из све снаге – КАД! врата се широм отворише! Мирко, онако бесан, упаде унутра гунђајући и на време и на петак и на глупаву браву коју ће морати после да замени… Уједно је скидао, боље рећи љуштио са себе мокре ствари, разбацујући их свуда по поду. Одједном, Мирко пренеражено стаде насред трпезарије, држећи се за мокру мајицу која му је, исто тако пренеражено, застала на пола главе! Из дневне собе, тачније из огромне зелене фотеље у тој соби, зачуо се један полупромукли баритон:
– Ало, бре, човече! Шта ти је? Шта драмиш толико? Ево и ја сам био скроз мокар, па сам се осушио!
Мирко је лагано кренуо да враћа мајицу на врат, па на груди, не скидајући за то време поглед са фотеље. Уједно се трудио да се што више избекељи, како му ништа не би промакло. Грудни кош му се лудачки дизао и спуштао, спуштао и дизао, као да му је неко невероватном брзином огромним мехом упумпавао и испумпавао ваздух.
– Него, ортак, где ти стоји фен? – настави онај баритон тоном који је говорио да се власник гласа баш фино сместио, само му, ето, недостаје једна ситница, па да све буде у најбољем реду – тражио сам га по купатилу, али није тамо. А баш ми фали да само мало сушнем испод крилца! Ала је невреме, а?
Са кнедлом у грлу и пометњом у глави, Мирко је кренуо ка гласу из фотеље, још увек не верујући сопственим ушима. Али кад је стигао до фотеље, укопао се у месту и ни речи није могао да изусти. Уместо уста, на лицу му се појави некаква глупава шупљина уперена према ТОМЕ! Не, не, ја сам сигурно полудео, помислио је Мирко пошто је, после ко зна колико времена тупог буљења, довео своје мисли у какав-такав ред. Дефинитивно сам претерао са послом… Ово је стварно апсурдно! Пре свега, ово уопште није могуће, мислио је даље он, тако да и немам разлога да бринем да сам полудео! Али, чињеница је да је овај орао ту и да седи у мојој фотељи и да ми се обраћа! Орао? Обраћа? Ма какви! Стварно смешно! Ући ћу поново у стан! Да, да, то је најбоље! И, Мирко се, као хипнотисан, окрену ка излазним вратима, празно гледајући негде у врхове својих прстију. Опет се зачуо тресак врата, па некакво гунђање, па и сам разбарушени Мирко насред дневне собе.
– Гле, ти си још ту! – рече Мирко и почеша се по глави. – Дакле, стваран си… Немогуће, али истинито… – уздахну овај некако тужно.
– Де, шта си се снуждио! Да сам ја на твом месту, црк’о бих од среће што се одједном нашао неко да ми прави друштво! Весело! – рођачки ће орлушина. – Него, нађи ти мени онај фен да се ја не прехладим!
И даље не схватајући шта га је снашло, Мирко се упути ка бифеу регала, одакле механички извуче справу за сушење косе. Орао није престајао да брбља. Испричао му је целу своју историју: и како се потуцао по Аризони, и како је надничио код Бугара, ма свашта! Мирко је слушао и гледао, и гледао и слушао разметљиву птичурину која му је, некако, што ју је више посматрао, постајала сва симпатичнија. У пола орлове приче зазвони телефон. Мирко скочи као опарен и престрављено диже слушалицу. Са друге стране је неки женски глас нешто урлао. Мирку је био потребан добар минут да укапира да је то Весна, која га је већ пола сата чекала у посластичарници „Код коња”. На брзину је промрмљао нешто и уз неко „извини” спустио слушалицу. Још увек је био у оном мокром оделу. Кренуо је брзо да се пресвлачи, псујући успут и себе и ту орлушину која га већ два сата замајава! Потпуно је био заборавио да се договорио са Весном да се нађу. Али, највише му је било мука при помисли на салве беса које ће се излити на њега због кашњења. И то по ОВАКВОМ времену! Зграбио је кључеве од аута и, не поздравивши се са орлом, излетео из стана.
Возио је као суманут. Када је, напокон, стигао у ту глупу посластичарницу, паде му на памет питање шта ће он, уопште, рећи Весни: зашто касни? За њу је пола сата било – смак света! Црвенео је и знојио се као неки школарац. Приближавао се том лицу изобличеном од љутине. И што је бивао ближи, тако су јој црте лица изгледале све нејасније и расплинутије. Пред њим је стајао облак гнева. Па шта сад да каже том облаку? Па, ништа! Рећи ће јој шта је стварно било и тачка!
– Орао, кажеш?! Дакле, набавио си орла за кућног љубимца, па си морао да се поиграш са њим? – подругљиво га сасече Весна.
– Ма не, женска главо, како не разумеш! То није љубимац! Он је стваран! Као човек! – трудио се Мирко да објасни о чему је, заправо, реч.
– О чему ти, човече, причаш? Ти си потпуно полудео! И још ме правиш будалом! – била је Весна крајње изнервирана.
– Ма, шта ти је уопште и објашњавам, кад си ти ионако глупа да то схватиш! Ти и ја смо завршили! – издера се Мирко и демонстративно изађе напоље. Тресао се од љутине. Није могао да схвати како је са таквом глупачом провео толико времена. „Кућни љубимац! Није него!”
Прошло је од тада неколико дана. Па и недеља. А онда и месеци… Мирко се потпуно навикао на орлово присуство. Штавише, постали су одлични пријатељи. Тако је бар Мирко мислио. Само, Мирку је било помало непријатно да говори унаоколо о том свом пријатељу, јер, ипак, средина као средина – конзервативна и затуцана; а, уосталом, то је ионако његова ствар. Али, једног дана, дошавши са посла, Мирко не затече никога код куће. То му је било мало чудно, с обзиром на то да орао није баш нигде излазио; био је код Мирка, такорећи, инкогнито. Пролазили су сати, а од орла ни трага! Није се ни преко ноћи појавио. Шта да ради; да позове полицију? И шта да им каже? Дуго се Мирко премишљао и најзад реши да крене сам у потрагу. Али куда?
Као помахнитао истрча из зграде, умало оборивши комшију Петра успут и упути се ка кеју. Лутао је изгубљено наоколо, завиривао по жбуњу, и у једном моменту поче из свег гласа да дозива орла. Људи су га у чуду гледали, а још чудније им је било име тог изгубљеног пса – Орао! Мирко је почео и да зауставља пролазнике и избезумљено пита јесу ли, можда, видели његовог пријатеља.
Та потрага је трајала данима. Па и недељама. А од орла ни трага ни гласа. Мирко реши да нестанак ипак пријави полицији. У станици су мирно саслушали о чему се ради, а онда су почели да се нешто међусобно сашаптавају – један инспектор у цивилу и још двојица у униформи. Пришли су Мирку и муњевитом брзином му ставили лисице. А затим су га пребацили у Палмотићеву.
Покушавао је Мирко да им објасни како је то све неспоразум и како је он потпуно нормалан; да је само стицај околности био мало чудноват и ништа више.
Али, објашњавао је то годинама. На крају му је дојадило да се са свима њима прегања и одлучио је да лепо прихвати њихову игру. Казао им је да је схватио како је то, ипак, био све само плод његове маште и ништа више. Доктори су га после тог признања већ благонаклоно гледали. Чак су му обећали и скори одлазак кући.
Два дана пре него што је требало да изађе, главна сестра позва Мирка и саопшти му да има посету у соби за пријем. Ко ли би то могао да буде, питао се у себи Мирко. Овде сам и самог себе заборавио.
У соби за пријеме га је заиста чекало изненађење! Код прозора је стајао орао лично!
– Чуј, -поче орао – дошао сам да ти се извиним за оно што сам тако нестао…
Мирко га не саслуша до краја, већ избезумљено отрча у собу главне сестре.
– Сестроооо! – урлао је он. Сестра брзо истрча у ходник. Мирко је зграби за руку и буквално одвуче у собу за пријеме.
– Ево, погледајте! Орао! Нисам луд! Ево га! – викао је он, док их је орао мирно посматрао пушећи неку скупу цигару.
– Добро, Мирко, смири се. Све је у реду! – покушавала је да га умири сестра. – Па он је дошао да те посети, он ти је пријатељ, зар не? – благо се смешила, тапкајући забезекнутог Мирка по надлактици. Утом се појави и сâм начелник психијатрије, који најљубазније замоли орла да извини овакво Мирково понашање, и да га, ако му то није велики проблем, посети неки други пут; јер, очигледно је да је пацијенту позлило, што значи да ће морати да продужи свој боравак у установи.
Орао се само осмехну, онако подругљиво – рођачки, угаси цигару и одлете кроз прозор.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Штампај (пдф)