Стеван Молнар

Према опсежним истраживањима професора Габора Толнаија, великог мађарског песника, заточеника борских радних логора из времена Другог светског рата, Миклоша Раднотија су убили припадници мађарских фашистичких формација, 9. новембра 1944. године, у близини села Абда, на крајњем северозападу Мађарске. Дакле, пре равно шездесет година, одмах након Раднотијевог мучног повратка из борског радног логора.
Великана мађарске поетске речи у борске логоре довело је његово порекло. Рођен у Будимпешти, у породици мађарских Јевреја, непосредно након рођења је остао без породице: на порођају су му умрли мајка и брат близанац, а убрзо је остао и без оца. Бригу о њему преузео је ујак, фабрикант, наменивши му судбину канцеларијског службеника. Он се томе отео, завршио је студије књижевности и већ се у раној младости почео бавити поезијом.
У својој докторској дисертацији Песник и смрт, пок. академик Имре Бори помно трага и прати Раднотијев песнички развојни пут. Сазнајемо да је већ 1930. године млади Радноти, у својој 21. години објавио прву збирку песама Пагански поздрав. Песме ове збирке су идиличне, пуне радосног доживљавања младости и лепоте природе, мада се јављају и песме тамнијих тонова – сећања на трагичну судбину његове породице.
Наредна збирка Песме нових пастира доводи га у сукоб са властима, те је забрањена.
Након тога настаје период Раднотијевог песничког сазревања и трагања за новим формама изражавања, али и богатог свестраног ангажовања у широкој лепези културних догађања.
Већ 1933. године у збирци Млад месец објављује песме које указују на зрелост његовог поетског духа. Он предосећа долазак фашизма и то јасно каже у стиховима песме „Као бик”:
Живим сад као бик
али бик који устукне
на сред зрикавчеве ливаде
и високо оњуши ваздух.
Осећа да се у шумама
планинским зауставила
кошута, ћули уши одскаче
с ветром који шиштећи
доноси мирисе
вучјих
крда
Иако свестан да долази време реалне опасности, Миклош Радноти за то не хаје. Он наставља своју ангажованост и на плану преводилаштва. Читаву плејаду знаменитих песника преводи са француског, енглеског, немачког и латинског.
У збирци Само ходај на смрт осуђени већ се назире његова потпуна свест о томе да управо наступа период у коме ће за њега доћи време тешких искушења, патњи, па и опасности по сам живот.
Објављивањем збирке Стрмом стазом почиње време његовог континуираног успона до највиших песничких висина. Овом збирком он је дефинитивно стао уз раме са великанима међуратних мађарских песника. То му ни тада нико није оспоравао, али га ни чињеница да је признат песник није спасила од зле судбине. Још се мора поменути и један његов лирски прозни текст „Месец близанац”, који је производ његових унутрашњих дилема, у којем је себи приписао кривицу за смрт својих најближих.
У Мађарској су у то време већ увелико на делу прогони Јевреја који бивају одвођени на принудни рад. И Миклош Радноти је у два маха био упућиван на принудни рад где је обављао најтеже физичке послове.
У мају 1944. године, непосредно пре но што је депортован у Бор, написао је своју последњу песму као слободан човек. То је позната његова песма под називом „Одломак”, а која почиње стиховима:
У такво сам време живео на земљи
кад човек беше тако ниско пао
да је својевољно, страсно без наредбе клао…
Песму је потписао 19. маја, а пет дана касније одведен је у сабирни центар у Вацу, одакле је, у запечаћеном фургону, шест дана касније, стигао у Бор, у централни логор „Берлин”. Уз још 401 свог сапатника који су, попут њега, осуђени на принудни рад, ускоро бива пребачен у удаљен логор „Haedenau”, у планинама изнад Жагубице. Ту је, у најтежим и понижавајућим условима, створио своје ремек-дело, последње што је написао у свом кратком животу.
Нема поузданих података како је доспео до једног нотеса са ћириличним написом „Авала 5” у коме је на првом листу исписао истоветну поруку на пет језика: мађарском, српском, немачком, француском и енглеском. Она гласи:
Овај нотес садржи песме мађарског песника Радноти Миклоша.
Он моли налазника, да истог пошаље на адресу свеучилишног
професора Ortutay Gyula Budapest Horánski u. l. i.
Већ у јулу месецу, у бележницу уписује своју прву песму „Седма еклога”. Поред потписа још стоји: Lager Heidenau у планинама изнад Жагубице. Убрзо настају још четири песме: „Писмо жени”, „Корен”, „A la recherche…” и „Осма еклога” која је потписана 23. августа 1944. године.
У то време, деловање домаћих партизана је постало исувише опасно по Немце и мађарске чуваре, па су удаљени логори из околине Жагубице евакуисани у Бор. Током тог повлачења, 30. августа 1944. године, Радноти је написао своју прву „Разгледницу”.
У логору у Бору Миклош Радноти је написао засигурно једну од најлепших својих песама – „Усиљени марш”. Песма је потписана 15. сепетмбра 1944. године.
Након тога, ова група логораша, међу њима и Радноти, пешице је спроведена у немачке логоре смрти. У том паклу, у таквим немогућим околностима, песник је смогао снаге да напише још три песме: „Разгледницу” (2), „Разгледницу” (3) и „Разгледницу” (4). Последња, „Разгледница” (4), написана је у месту Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja), 31. октобра 1944. године. Девет дана касније, Миклош Радноти је убијен метком у потиљак.
Након ексхумације и проналаска нотеса са песмама, 1971. године је у издању Magyar helikon-a, на мађарском језику, објављена збирка од 10 песама Миклоша Раднотија, под називом Борска бележница (наслов оригинала: Radnóti Miklós: Bori notesz). То издање ускоро достиже највиши степен интересовања књижевне јавности, како у Мађарској, тако и у многим земљама Европе. Песме су превођене на румунски, италијански, португалски, бугарски, хебрејски.
На српски језик Борску бележницу је превео Данило Киш и она је, као двојезично (мађарско–српско) издање, објављена у Бору 1979. године. Издавачи су били Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор и Самоуправна интересна заједница културе Бор.
Упоредо са представљањем овог издања, на годишњицу рођења аутора Борске бележнице, на обали Борског језера је 5. маја 1979. године откривен бронзани споменик Миклошу Раднотију, рад веома цењеног вајара Имреа Варге. Споменик је био поклон владе Мађарске. Убрзо се показало да су сви ови догађаји везани за Борску бележницу утицали да борска културна средина, а и сам град у целини, прихвате песника као свог. Било је веома значајно то да се Бор из „културне провинције” преселио на место веома значајних књижевних дешавања. Довољно је само се сетити „Борских сусрета балканских књижевника”. Место на коме се споменик налазио незванично је добило име „Рт песника”.
На „Рту песника” споменик је стајао пуне двадесет две године. Међутим, у ноћи између 30. сепетмбра и 1. октобра 2001. године, дивно дело великог скулптора је нестало да никада не буде пронађено.
На књижевној вечери посвећеној том неславном догађају, г. Драги Тасић је прочитао свој дирљив есеј необичног наслова: „Тарталом – садржај душе вандала”. То није био класични вандализам. Било је то нешто много горе – скулптура је украдена (и вероватно истопљена у некој од илегалних ливница – прим. ур.).
Оформљен је иницијативни одбор са задатком да се испита могућност поновног изливања споменика и постављања на неко безбедније место.
Данас смо сведоци да су напори уродили плодом. Не 9, већ 8. новембра 2004. године, на платоу Дома здравља, уз мало конфузну организацију, откривен је новоизливени споменик са тек једва приметним разликама у нијансама и неким детаљима у односу на претходни, украдени.
На крају, цитираћемо део изузетно надахнутог текста са позивнице за овај значајни догађај: Живећи дуго у уверењу да ствари које нестану, нестану заувек, постајемо сведоци чуда каква само људска племенитост и доброта могу да изнедре. Ствари и обележја неупоредивог значаја за нас, поново се враћају и освањују у нашој средини у још чудеснијем симболичном смислу и значају.
То је суштина и наших схватања.

Штампај (пдф)