Станиша Милосављевић

Србија ове године обележава двестогодишњицу Првог српског устанка, па и Тимочка крајина, рубни део данашње Србије (иако је тек 1833. године, народним устанком Крајинаца, Црноречана, Тимочана и Сврљижана, уз помоћ војске кнеза Милоша из Београдског пашалука, ослобођена турског ропства и припојена матици), може са правом да прослави овај велики јубилеј.
У литератури се војевања у Тимочкој крајини током Првог српског устанка везују за записе Вука Стефановића Караџића, који је у том периоду боравио у Кладову и Неготину. Вук говори о захтеву Хајдук-Вељка Петровића да му се дозволи повратак у свој крај, Црну реку, ради подизања устанка, а све то Караџић датира у 1807. годину, дакле, по ослобађању Београда.1 Озбиљни истраживачи, попут академика Владимира Стојанчевића, овакво Вуково датирање стављају под сумњу, будући да је текст написан доста касније (објављен у Даници 1826. године), доказујући да се Вељков долазак у Крајину одиграо чак годину дана раније.2
Не треба овде због забуне приликом одређивања времена отпочињања сукоба у Црној реци ни бранити ни нападати Вука, већ прихватити аргументовану поставку научних великана, какав је ван сваке сумње академик Владимир Стојанчевић. Међутим, ни у ком случају не треба олако прећи преко тврдње Вука Стефановића Караџића да „понајвише ондашњи совјетника српски нити су знали што је Криви Вир, ни Црна ријека, нити су тије имена прије чули до од њега”.3 Већина совјетника и вођа устанка је морала знати за постојање Црне реке, јер је један број устаника чинио и народ Црне реке. Када је почетком 1805. године, на Св. Саву, војвода Миленко Стојковић заузео Пореч, Петар Добрњац, Стеван Синђелић, Илија Стошић, Пауљ Матејић, Илија Барјактаревић и црноречки кнез Милисав Ђорђевић су пошли на Параћин.4 У бици на Иванковцу, већ 1805. године, када је до ногу потучена турска царска војска под вођством охолог новопостављеног Београдског везира Хафиз-паше, Црноречане предводи кнез Милисав Ђорђевић из Ласова (рођен у селу Сухотној, досељен у Ласово, од својих сељака изабран за кмета, био у крџалијама код Пазван-оглуа те га је овај прогласио црноречким кнезом).5 Пазван-оглу се одметнуо од султана, уздрмао Порту, те је на силу признат за видинског пашу, а за његову територију се знало, будући да се граничи са Београдским пашалуком.
Овакво постављање проблема: грешка у датирању преласка Хајдук-Вељка из Београдског пашалука и сумњиво незнање совјетника и осталих вођа устанка за постојање Црне реке, већ довољно говори да треба нешто више рећи о почецима устанка у овом крају. Посебно треба указати на везу суседних крајева (Црне реке, Хомоља и Ресаве), а све то кроз догађаје и судбину људи о којима се, ван сваке сумње, недовољно зна.
Одмах треба рећи да се у Тимочкој крајини или њеном окружењу, због геостратешког положаја и близине видинске армије, одиграло неколико великих битака, од којих треба поменути бој на Иванковцу (1805) битку на Џивџибари (1806), Штубику и Малајници (1807). Цариградским друмом се од Видина до Београда најлакше стизало долином Мораве, преко Ниша, али су изградњом чувеног Делиграда Срби запречили пролаз, те је турска војска користила друге правце. Један од њих је ишао кроз Црну реку, преко Вражогрнца, и рачвао се код Ртња према Параћину и ка Ражњу, чиме се избегавао Делиград. Према Београду се из Видина, такође, могло ићи преко Пожаревца, мада се пролазило кроз Горњачку клисуру, погодну за затварање пролаза. Међутим, за наше прилике је најважније, а то у постојећој литератури није, чини се, са довољном пажњом обрађено, да је најкраћа веза према Београдском пашалуку постојала преко Кривеља, одакле се пут рачвао према Параћину (преко Ресаве, мимоилазећи клисуру Честобродица), док је други крак пута ишао према Пожаревцу, заобилазећи Горњачку клисуру. Поред тога, од Кривеља је долином Поречке реке водио најкраћи пут према Дунаву.
Овакав положај Кривеља је условио да се после пропасти на Чегру, 1809. године, када је, на данашњем месту Ла Шан’ц, на сат и по хода удаљеном од Кривеља, организује одбрана ради заштите нејачи која се кретала према Поречу. Но, погледајмо како се развијао устанак у овим крајевима и ко су били предводници слободарских стремљења Тимочана.
Убрзо по доласку у Црну реку и првих бојева са Турцима у Подгорцу и Врбовцу, Совјет и Карађорђе именују Хајдук-Вељка Петровића за устаничког војводу, јединог у Тимочкој крајини.6 И из овога се види да је Вук погрешно датирао Вељков долазак у Црну реку, јер је Карађорђе после битке на Малајници, 1807. године, именовао Вељка Петровића за војводу бањског. Вожд Карађорђе у исто време Милисава Ђорђевића поставља за кнеза над Црноречком нахијом, а попа Радосава Живановића, Петра Ђорђевића Џоду и Драгана Папазоглуа за његове доглавнике.7 Одмах се види да је Хајдук Вељко, млад и до устанка непознат, мада га неки виде у Орашцу код договора око подизања буне, по старешинству још приликом преласка у Црну реку изнад Милисава Ђорђевића, црноречког кнеза још из предустаничког периода. Разлоге томе треба тражити у ванредним ратним условима, те звања добијена у време владавине Турака нису увек уважавана од стране вођа устаника, Карађорђа посебно.
Милисава Ђорђевића ће Карађорђе, вршећи реорганизацију државне управе над Зајечарском нахијом, коју неки називају кнежином или војном командом, јануара 1811. године поставити за војводу зајечарског, а Петра Ђорђевића Џоду за војводу вражогрначког.8 Ова двојица истакнутих устаничких вођа су од 1807. подређени Хајдук-Вељку Петровићу. Од 1811. године војвода Милисав и војвода Џода са војводским дипломама у којима су јасно назначена села у њиховој надлежности, командују територијом садашње зајечарске и борске општине. После пропасти на Чегру, Карађорђе је због неких притужби (избегавање борбе на нишком бојишту), позвао Вељка крајем 1809. године да се оправда пред Совјетом, а овај, не чекајући пресуду, побегне Миленку Стојковићу у Пореч. Вељка вожд Карађорђе, септембра 1810. године, после исказане храбрости у борби против Турака, на молбу руског генерала Орурка, потврђује за војводу бањског.
Петар Ђорђевић Џода, хајдук, па устаник од првих сукоба са Турцима, пратилац и са Папазоглуом први мегданџија и бимбаша Хајдук-Вељка Петровића, командант вражогрначког шанца од 1807. године, па војвода вражогрначки од 1811. године, постаје најпознатија личност из тог периода, ако се посматра територија данашње борске општине. Док је на једној страни стваран мит Хајдук-Вељка Петровића, чији необуздани темперамент и неразумну храброст (увек на челу својих бећара и када је постао војвода) нико не доводи у питање, тако је на другој страни, захваљујући понајвише Вуку Стефановићу Караџићу9 и Сими Милутиновићу Сарајлији,10 дошло до омаловажавања личности Петра Ђорђевића Џоде. Замера се војводи вражогрначком убиство свог побратима Папазоглуа, чувеног јунака; терети се да није помогао Хајдук-Вељку приликом одбране Неготина. Они наводе да су Црноречани у два наврата подизали читаве мале буне против свог војводе. Лични је став аутора овог текста, да му је понајвише замерено због сукоба са Хајдук-Вељком. Вратимо се, дакле, у период од 1807. до 1811. године, када је Џода био бимбаша и командовао вражогрначким шанцем.
Вражогрнац заузима важан стратешки положај. Ту се у периоду српског устанка и касније укрштају саобраћајнице према Влашкој (преко Неготина), ка Бугарској (према Видину), Нишу (преко Гургусовца, данашњег Књажевца) и Београду (преко Параћина).11 Сматра се да је Илија Стошић (командовао Хомољцима у боју на Иванковцу) први ископао шанац у овом селу. Петар Добрњац га поставља за буљубашу Хомоља. Подигао је шанац недалеко од Жагубице и спречавао турску војску да из Тимочке крајине и Црне реке пређе преко Хомоља у Пожаревац. Тај шанац се звао „Стошићева стража”. Карађорђе га именује за војводу и наређује му да код села Вражогрнца ископа шанац и организује отпор Турцима.12 Касније је Вељко ископао још један, а свог бимбашу оставио да командује и спречава продор Турака из Видина. Одмах треба рећи да шанчеви у Вражогрнцу, док их је чувао Петар Ђорђевић Џода, нису били заузети. И у оскудним подацима, на основу опште или повремене мобилизације, може се претпоставити да су људи из ових крајева били добри борци, распоређивани где је било неопходно, па и у вражогрначки шанац.
После пропасти на Чегру настају најтежи тренуци од почетка устанка. Срби нису имали овакве губитке ни у најтежим биткама и уместо да освоје Ниш, како су планирали, и споје се са Црногорцима, продру до Босне и отисну се према Видину (иако је сам Карађорђе био против разбуктавања борбе на свим странама), због своје неслоге праве грешку, коју и да хоће, савезничка Русија не може исправити.13 Петар Ђорђевић Џода, без вести шта се дешава на осталим линијама фронта, сазнавши за пораз на Чегру, и, након вождове заповести да се војска кнеза Милисава Ђорђевића упути према Морави, доноси одлуку да без борбе напусти Вражогрнац. Део становништва иде са војском, неки беже у Ресаву, где се и настањују.14 Са стратешке стране не може се замерити бимбаши Џоди за овакав поступак, јер утврђује шанац код Кривеља. Нејач креће према Поречу, те тај шанац на сат и по хода од Кривеља15 попуњава својим људима и мештанима села. Може се претпоставити да је из вражогрначког шанца преместио и топове. Својом храброшћу и чврстом руком успева да у тренутку општег српског расула једини пружи организовани отпор Турцима (по неким изворима ради се о двомесечној опсади шанца). Џодина команда код Кривеља била је запажена и чињеница је да, по повлачењу Турака, крајем те 1809. године, наставља да командује вражогрначким шанцем, а већ поменутом одлуком из 1811. године бива постављен за војводу .
Позната је нетрпељивост, па и непријатељство ранијих пријатеља Хајдук-Вељка и Петра Џоде, а сматра се да је све започело Џодиним именовањем за војводу, што охоли Вељко није могао да поднесе. Јавно је исказивао презир према Џоди, а овај му није остајао дужан, мрзећи га до те мере да се сукоб двојице некадашњих пријатеља пренео и на њихове војске. Постоји предање да је Џода пуцао топом на Вељка када је овај пролазио крај Вражогрнца. У сваком случају, није познато да је неко други отворено исказивао непријатељство према Хајдук-Вељку Петровићу.
Против Џоде су Црноречани, незадовољни његовим понашањем на месту војводе у Вражогрнцу, новембра 1812. године и јуна 1813. године подизали буне. У првој буни су учествовали народни прваци: Дулкан из Бора, Јован из Брестовца, Стојан из Оштреља (тадашњег Новог Села), Добра из Звездана и Здравко из Рготине. Другу буну је повео чувени поп Живан Свиленовић из Вражогрнца. Совјет је наведене народне прваке, предводнике прве буне, позвао у Београд и испитивао о Џодином понашању, али ни тада ни после друге буне војвода вражогрначки није смењен са свог положаја. Треба рећи да су се такве притужбе подносиле и против многих других војвода, и то због искоришћавања сиротиње кулучењем на имањима вођа, куповина напуштених имања и других вредности, кажњавања, насртање на част жена… Интересантно је да, иако је био непопуларан у Вражогрнцу (не залазећи у разлоге за то), народно предање у Кривељу помиње Џоду у позитивном значењу. И дан-данас стари људи у Кривељу кажу „Дуће ла Ђода” (иди, ако хоћеш, и код Ђоде) или „Ђода ва шћи” (Ђода би га знао).16 Уосталом, у наредби војног попечитеља Правитељствујушчега Совјета Србије види се да су се напоредо употребљавали и један и други назив за исту особу: Ћода – Џода.17
О Џодином пореклу има више тврдњи, а истражујући Ресаву од 1907. до 1926. године Станоје Мијатовић је непобитно утврдио: „Ћордаловићи славе Св. Николу, доселили се са Косова, са шест буљука оваца (од њих је био Петар Ђорђевић – Џода, војвода црноречки).18 Овде се за Џоду каже да је војвода црноречки, а тако га називају и неки други извори,19 а помиње се и као војвода ражањски.20
Ни Џодина смрт није без вела тајни. По слому Првог српског устанка, напустивши без борбе са војском шанац у Вражогрнцу, јер су Турци са више страна продрли у Србију, Џода бежи преко Дунава. По неким изворима, остао је у Аустрији, други тврде да се вратио у Србију, те да му се губи сваки траг, трећи кажу да су га Турци убили у некој пећини близу Стрмостена… Највероватније да је убијен и бачен у „биздању” (вертикална пећина), недалеко од Стрмостена, која је по томе прозвана Џодина рупа.21
Нема, дакле, никакве сумње да је Петар Ђорђевић Џода најпознатија личност овог краја из периода Првог српског устанка, будући да је хајдуковао у овим пределима, учествовао у свим већим бојевима до ослобађања Београда, организовао одбрану Кривеља, чувањем вражогрначког шанца контролисао ову важну саобраћајницу, тако да заслужује да му се на одговарајући начин ода заслужено поштовање. Својим истраживањима током рада на роману Џода, покушао сам, као и овим текстом, да дам свој скромни прилог том циљу.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, Београд 1898, стр. 217.
2. Др Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије (1804–1833), Зајечар 1983, стр. 17–20.
3. Вук Караџић, нав. дело, стр. 218.
4. Миленко Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, стр. 356–357.
5. Др Тихомир Станојевић, Хајдук Вељко Петровић, Неготин 1998, стр. 17.
6. Вук Караџић, Животи српских војвода, Београд 1967, стр. 43.
7. Драгољуб Јовановић, „Црна река”, у: Гласник СУД, књ. 54, стр. 223.
8. Драгољуб Јовановић, нав. дело, стр. 221.
9. Иако Вук не покушава да негира оптужбе на рачун војводе Вељка Петровић (овакве и сличне оптужбе су се односиле и на друге српске старешине), не пропушта прилику да каже да се Вељко „често срдио што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом раброшћу или новцима и с лажама добили (као нпр. Џода вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он…”
10. Сима Милутиновић Сарајлија, Сербијанка, Београд 1993, стр. 326–332.
11. Сергије Калчић, Вражогрнац II, Зајечар 1991, стр. 5.
12. Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Београд 1888, стр. 694–696.
13. Дунав се излио и прелазак Руса је текао споро, што су Турци искористили да прегрупишу своје снаге према Нишу. Руси су оклевали и због рата са Аустријом. Тек заједно са Русима, Срби су започели потискивање Турака из Србије.
14. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 15.
15. Место данас носи топоним Ла Шан’ц и налази се између села Кривеља и Влаола.
16. Казивање Видоја Несторовића (рођеног 1945. године) из Кривеља.
17. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 27.
18. Станоје Мијатовић, Ресава, СЕЗ XLVI, књ. 26, стр. 234.
19. Константин Ненадовић, Живот и дело великог Ђорђа Петровића Карађорђа, књ. II, Беч 1884, стр. LVI
20. Велибор Берко Савић, Карађорђе, документи 1–3, 1988, стр. 496.
21. Током Другог светског рата, у близини, код места званог Јавор, био је четнички штаб. Више особа је убијено и бачено у Џодину рупу.

Штампај (пдф)