Вера Станисављевић-Ракић
Једна сасвим другачија књига о тзв. румунству Влаха
(Тихомир Р. Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији, превео, приредио с коментарима и написао поговор „Тихомир Р. Ђорђевић и Власи” мр Радомир Д. Ракић, Народна библиотека, Бор, 2006)
После читавог века од објављивања најпре чланка, па књижице др Тихомира Р. Ђорђевића, Кроз наше Румуне, пред нама је њена допуна и објашњење – текст истог аутора из 1919. године Истина у погледу Румуна у Србији.
Невелик по обиму, овај прилог је веома значајан и по садржају, као и по поводу свог настанка. Написан је због проблема насталих око разграничења Румуније и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у области североисточне Србије, наиме округа: тимочког, крајишког, пожаревачког и моравског. Све се то дешавало у предвечерје Мировне конференције у Паризу 1919. године, која је требало да озваничи границе међу државама на Балкану после Првог светског рата. У својству секретара Етнографско-историјске секције српске делегације, на чијем је челу био, тада већ у Европи и свету знаменит антропогеограф Јован Цвијић, др Тихомир Р. Ђорђевић, један од оснивача наше етнолошке науке (чије се стогодишње утемељење на Филозофском факултету у Београду, иначе, прославља управо ове, 2006. године), био је задужен за проблематику српско-румунских етничких односа и распростирања. Омалена брошура Истина у погледу Румуна у Србији, написана и штампана на енглеском и француском језику, све досад је, до 2006. године, остала непреведена на српски језик. По нашем мишљењу, за њено превођење вероватно није имало неког посебног интереса, а ни разлога – после завршене Конференције у Паризу, када се чинило да су се смирили „духови великорумунских аспирација”, који су, те 1919. године и подстакли Ђорђевића да „појасни” неке своје ставове изречене у свом путопису Кроз наше Румуне, писаном далеке 1905. године, и да су заувек ућуткани силином аргумената и чињеничним стањем које је успешно одбрањено у Паризу.
Ипак, упркос обиљу научне аргументације, ово је био само први у низу захтева да се Србији одузме један део њене територије. Т. Ђорђевић је као научник сматрао да ће снагом чињеница истина изаћи на видело и одговорио одмах после првог оваквог покушаја 1919. године, јер није желео да се манипулише његовим путописом из 1905. године, нити да се факта интерпретирају произвољно и недобронамерно. Но, ако би се и дало помислити да је ово био последњи покушај, да се раскине загрљај два братска православна народа (експеримент који је она привела invivoу Босанској крајини, насељавањем Русина, Чеха, Пољака и Италијана у циљу разбијања компактног српског ткива), покушај са divide et impera„Ка-унд-Ка” монархије на издисају, индикативна је њихова појава и учесталост ових захтева у другим, исто тако кризним и по Србију тешким временима: 1943. и ових с краја 20. и почетка 21. века.
Наиме, „ти исти духови”, поново су се појавили у време Другог светског рата, када фашистичка влада у Букурешту објављује 1943. године дело Т. Р. Ђорђевића Кроз наше Румуне, преведено на румунски језик. (Не знамо да ли је Ђорђевић знао за тај превод када је умирао годину дана касније, као убеђени антифашиста који је затваран на Бањици и који је одбио да руководи Српском књижевном задругом и тиме сарађује са непријатељем док је трајао рат.)
И, ту скоро, пре две године, кад се увелико распала Југославија, а Србија се нашла под санкцијама „међународне заједнице”, засута бомбама „Милосрдног анђела” (какав „плеоназам” и contradictioindjecto, уједно!), кад јој се свим знаним и досад незнаним силама и средствима одузимају Косово и Метохија…, појавило се исто, дакле поновљено, двојезично, румунско-српско, издање Ђорђевићевог путописа Кроз наше Румуне, у издању Друштва за културу Влаха – Румуна Србије „Ariadnae Filum” у Бору 2004. године, и истицањем, у импресуму, да је штампано уз подршку румунске владе, тј. њеног Департмана за Румуне ван Румуније, а са напоменом да се дели бесплатно. Књигу, у којој се, у новом (ненасловљеном) предговору издавача, за Ђорђевићев чланак из Париза о коме говоримо, каже да је „тенденциозна брошура”, док се, на ово издање произвољно, и гле, врло нетенденциозно” на корице ставља наднаслов Заборављени Румуни!
Ђорђевићев опис путовања из 1905. године кроз места источне Србије од којих је неке упознао јер му је отац службовао у њима, а он ту одрастао, те учио влашки језик играјући се са друговима Власима, писан је, заснован на личним опсервацијама, већим делом као етнографски прилог, опуштено и без икаквих научних претензија. При томе је следио општу пријатељску спољну политику и Кнежевине и Краљевине Србије према суседној, прекодунавској држави – и једноставно користио службени назив за влахофоно становништво, не придајући термину „Румуни” национално значење. У свом раду Истина у погледу Румуна у Србији он ће то јетко и бриљантно објаснити: „Током читаве своје историје Срби и Румуни нису били само најбоље комшије већ и пријатељи чија је лојалност издржала сваки испит. Само једном, 1394, заратили су Срби против Румуна, када су српски владари били присиљени, као турски вазали да се боре против румунског војводе Јована Мирчете (…) Краљ Марко (1371–1394), Краљевић Марко, чувени јунак српске народне поезије, изговорио је следеће речи пре битке: Молим Господа да хришћани (Румуни) победе у овом боју, па ма ја и први пао у њему (…).” Овде, нажалост, Т. Ђорђевић, механички несмотрено, ретроактивно користи овај национ „Румуни” као, уосталом и огромна већина чак и (српских) етнолога који и не помисле да је у средњем веку, тачније до 1872. године, „Румуније” било колико и „Југославије” пре 1929. године… У каснијем тексту Ђорђевић ће се вратити на фолклорну традицију о Марку Краљевићу, коју подједнако поштују и Срби и „Румуни” у североисточној Србији и Банату чији је источни део, у коме је било доста Срба, ускоро заиста и припао – Краљевини Румунији.
А препуштен јој је управо да би се, политички, „уравнотежиле снаге”, будући да су се, у захтевима румунских националиста, истицали значај и бројност Румуна у североисточној Србији. Тако су неке од организације које се појављују пред париску Мировну конференцију („Национални Комитет Румуна у Србији” и „Лига за ослобођење Румуна Тимока и Македоније”) и поред званичних статистика, према којима је 1900. године било 122 000 Влаха, а 1910. године њихов број је спао на 90 000 – подигле тај број испрва на 250 000 и 300 000, а убрзо и на 500 000 „Румуна”. „Оваквим произвољним поступком, могли би исто тако да дођу до броја од 50 000 000. Тај број би им био довољан – додаје резигнирано Ђорђевић – да обезбеде превласт по принципу националности за Румуне не само у Србији, већ и широм Балкана (…).”
„Лидер националног покрета Румуна у Србији”, како га Ђорђевић у својој брошури из 1919. године назива, био је нико други до др Атанас Поповићи из села Михајловца, насељеног крајем тридесетих година 19. века избеглим, голим и босим полуробовима са Великог острва на Дунаву, који су од кнеза Милоша затражили спас од домаћих тлачитеља, бољара (осионих великаша који су у потпуној зависности држали не само кметове, већ и задужене слободне сељаке, па и свештенство). Ђорђевић разоткрива ко су заправо били „Румуни” досељени у североисточну Србију. Спомињући то, како је истакао, с нелагодом што уопште мора да потрже тако срамну њихову историју, апсолутно недостојну човека, и тих људи и земље – Кнежевине Влашке, из које су морали да беже главом без обзира, а коју неки од њихових „национално освешћених” потомака сад, као Румунију, сматрају својом матицом (што им се и не замера), али којој би и да припоје део туђе територије. Тачније: да присвоје ову велику и пребогату област у коју су се, дакле, као прогнаници уз вапијуће, чак појединачне, молбе, примљени и где им је омогућено да стекну личну слободу, али и лепе куће и имања, да се многи чак и обогате и школују своју децу. И све време су били најлојалнији држављани Србије, без икакве носталгије за паклом из кога су побегли. Управо онако како су и преци г. Атанаса Поповићија (очигледно свештеничка породица Поп вић), досељени у Михајловац коме су, узгред, сâми Власи дали име по најмлађем сину кнеза Милоша, а све из огромне захвалности што их је ту населио и третирао равноправно са осталим српским становништвом. Аутор студије Истина у погледу Румуна у Србији такође саопштава да је кнез Милош чак једва пристао на ову имиграцију да не би кварио односе са Влашком (а не „Румунијом” које, наравно, још није било). Некако у исто време, примао је усељенике из Босанске крајине и насељавао их на напуштена турска имања у Подрињу, а да се бојао бројчане премоћи Влаха, могао је и њих усмерити у североисточну Србију.
Иницијатор и приређивач овог Ђорђевићевог текста, који је пропратио и додатним објашњењима, још витални „сирвивал” старе (добре) српске етнолошке школе, мр Радомир Д. Ракић, сматрао је неопходним да напише и поговор коме је дао наслов: „Тихомир Р. Ђорђевић и Власи (Етно-политички оглед). Држећи се као начела Ђорђевићеве мисли да је „непорецива чињеница (…) сама себи одбрана”, он, осим коментара и објашњавања историјског контекста који и образованијем савременом читаоцу не мора бити довољно познат и најјаснији, излаже и основне, а битне појмове етничко-националне проблематике, па и по њему, непотребно спорна тумачења етногенезе Влаха, почев од најстаријег спомена овог и сличних имена до наших дана као и њихове можда и тромиленијумске симбиозе са Србима. И у овом излагању, он наглашава своја строго научно утемељена објашњења основних појмова етноса, народа и нације становништва, који се могу, али и не морају поклапати. И обрнуто… Или, како то сажетије каже у Предговору овом издању Истина у погледу Румуна у Србији: „На читаоцима је, наравно, да процене шта је заиста истина у овом случају, у крајњој линији и о тзв. влашком проблему у Србији. Уз једну веома битну напомену (…): редакција овог издања и његов приређивач наглашавају да као научне одредбе стриктно раздвајају категорије етницитета и националитета, па непоколебљиво стоје на становишту да се никоме не сме и не може ускраћивати једно на рачун другог. То јест: ако Влах из Влашке, можда и ближег или даљег порекла Србин, или Влах из старе Македоније, из Молдавије, Галиције, са Татра, или било којег другог краја југоисточне и источне Европе и света жели да буде и да се исказује као Румун, то је његово људско, политичко, уставно, морално и свако друго право. Као што му, с друге стране, не треба сметати ни бранити да се сматра Србином и тако изјашњава. Поготово, ни једно ни друго не неком демагогијом (…) притисцима, неистинама о тобожњим наводним предностима и користима од оваквог или онаквог изјашњавања. Таква ненаучна, противнаучна и политикантска пропаганда нипошто се не сме дозволити и ова наша књижица се нуди читаоцима управо ради поштеног и свестраног обавештавања.”
Али, како то, у једном свом рукопису формулише писац поговора ове књиге, „наука и политика нису равноправне делатности. Може се политика бавити науком, може је користити, може употребљавати и злоупотребљавати. Може постојати политика науке. Али, не може бити политичке науке као што не може бити ни научне политике иако може, и постоји наука политике, политикологија… Јер, политика подразумева и власт: или њено поседовање или тежњу за њом. Наука, чак и тзв. примењена, по дефиницији је изван и изнад политике. Али како нема ту власт него је њој потчињена, она је, у правилу, често, њена ancilla. Оно што, евентуално, може филозофија (иако су филозофија и политика само у изузетним случајевима успевале да се споје на добробит друштва, о чему је снатрио Аристотел и стотине филозофа после њега до дана данашњег) – не може наука. Филозофија, уосталом, и није наука, није знаност, и као таква она је само једна од основа науке.” Тако је било и у овом случају о коме говоримо. А историја се ипак, очигледно, понавља. Наука не би смела, из ње се мора добити само добра оцена.
• • •
Прескромни тираж и техничка опрема нимало не умањују изузетну вредност овог храброг и часног подухвата издавача, Народне библиотеке Бор. Споменута двојезична књига, имала је тираж од 3 000 примерака и пластифициране корице, а ова коју представљамо само 500. Зато наша напомена треба да буде само позив за повећавање тиража – који ће сав, свакако, бити врло брзо код читалаца и на полицама библиотека – као и подстрек за ипак квалитетнију опрему новог издања, иако ни овако оскудна неће одбијати купце.
Штампај (пдф)