Драган Стојменовић

Цела наша машина ствара слике по своме подобију.
И највеће визије су визије те направе; нарочито њених Очију.
Највећа откровења Светог писма јесу визије визуелног нерва.
њих су “насликале” очи. Ништа се никако другачије не може.
Свет је слика нашег апарата.
Иначе, он се врти за свој рачун ко зна како.

Бранко Лазаревић Вариа сyлва сyлварум

Једну од савремених улога библиотечке делатности у постмодерном добу можемо посматрати у контексту увођења одређених иновација, за које се може рећи да претварају библиотеке у својеврсну “свеопшту синтезу” Николаја Фјодорова(1), “пешчану књигу” Борхеса или светску баштину о којој је размишљао Бела Хамваш. Библиотекарство као својеврсна дисциплина базирана је на принципима јавне установе која набавља, чува и издаје књиге, које и саме спадају у визуелне медије – писмо. Притом, библиотеке несумњиво осећају изазов времена које је окарактерисано као сликовно и кинематичко, у коме извесна флексибилност приступа проблематици омогућава знатно бољу комуникацију и техничке услове рада. Оне су предодређене за сазнање, доказ су историјских чињеница и производ су људске делатности базиране, условно и слободно речено, на “логичком квадрату” који по Маршалу Маклуану упућује на “четворочлану аналогију пропорционалности која представља узајамно дејство чула и разума”.(2) Дакле, квадрат у коме је смештено писмо, ликовни приказ, фотографија, пројектовани филмски запис, електронска слика итд., са једним прецизно одређеним предусловом: да је овакав облик преношења информација вредан пажње једне опште методологије наука и теорије уметности, стварајући тако један други паралелни облик “реалног света”и живљења.
Завичајне збирке у библиотекама представљају, условно речено, “дивљу мисао”, тежњу за знањем и даноноћни рад на коренима који су често сурови несагледиви простор, прибежиште егзота и путника који Друго траже у себи, и у свом непосредном окружењу, који, како би Попајев дух из лампе рекао, “долазе ниоткуда и не иду никуд”. Потребно је само изгланцати лампу. Оне теже да прерасту у “…геофизички, административни, етнички, политички, културно-историјски сагледив и нормиран завичајни фонд, стручно и акрибично сакупљан, свестрано обрађиван и отворен за научна истраживања, (суочен) се са бројним проблемима, чијем разрешавању треба систематски, осмишљено и доследно прилазити у свим областима, како у практичним искуствима, тако у теоретским поставкама и законској регулативи”.(3) Дакле, нимало безначајне амбиције које за собом повлаче висок степен одговорности, у свој комплексности мултидисциплинарног приступа проблемима, и њиховом диференцијацијом у интердисциплинарним оквирима посматрања одређених категорија збирки. У овом случају, разматраћемо проблеме визуелне и аудио-визуелне грађе у завичајним фондовима које су, донекле, и прецизиране библиотечким законима, али које нису теоријски разматране и валоризоване. Свеобухватност и комплетност таквих фондова огледа се у природи и врсти грађе коју он поседује (од монографских и серијских публикација, издања аутора са тог подручја из различитих области, писаних извора другог реда: рукописа, хроника, летописа, мемоара, итд., до картографске грађе, визуелне грађе (цртежа, фотографија, филмова, итд.), ситног библиотечког материјала), као и у стручном вођењу и афирмисању тих збирки.
У вредносној класификацији извора постоји неколико подела: извори првог и другог реда; техничким средствима очувана природна слика, остаци, споменици и акта (архивска грађа), сведочанства (непосредних сведока), традиција, трагови; писани и неписани (остаци историјске стварности), посредни (сведочанства о историјским чињеницама), адресирани, неадресирани итд.; материјални, писани, усмени и ликовни.
Статус визуелне грађе или визуелних извора у оваквој ситуацији је прилично неодређен, тако да је неопходно дати једну прецизнију систематизацију врста и употребе визуелне грађе. Она у једном ширем контексту може обухватити: 1. све физичке појаве које спадају у домен видљивог, 2. све врсте визуелних записа физичке стварности, 3. само визуелне записе настале коришћењем регистрацијских технологија. Ако у одређеном смислу узмемо у обзир то да се процесом који се сматра најмање “субјективним” (ослобођеним од личних перцептивних и концептуалних категорија аутора у регистровању објективне стварности), постиже најобјективнија и најпотпунија слика стварности која је тренутно могућа, технике бележења можемо поделити на: нерегистрацијске (цртеж, графика, сликарске технике итд.); регистрацијске (фотографска, филмска и телевизијска техника)(4)
Ближе одређење теме овога рада усмерено је према регистрацијским техникама које се остварују у простору и времену са визуелним и звучним ефектима, односно према комплексном процесу који омогућава регистровање објективне реалности и постизање документарне вредности. Од формирања првих збирки акварела и цртежа у XИX веку почиње систематско сакупљање визуелне грађе која се користила као допуна у процесу опсервације. Опсервација у научно-истраживачком раду је знатно напредовала открићем фотографске технике, чије предности су одмах уочене (први снимци, примењеном фотографском техником у антрополошком истраживању, потичу из 1844. г.), а одмах затим уследила је и примена филмске технике (деведесетих година XИX века). Документарна вредност те грађе била је у томе што је рађена на лицу места у ситуацијама стварног живота.(5) Прва визуелизација традиционалне културе у Србији, филмском камером, урађена је 1930 и 1931. Прве филмске кадрове снимио је етнолог Петар Ж. Петровић у Шумадији, Звижду и Македонији, у околностима које су најпогодније и представљају објекат снимања у реалном светлу. То су били тренуци стварности који су били вредни пажње и трајног бележења, да би се као такви трајно задржали и преносили, настали приликом научно-истраживачког рада, и представљају снимке кључних момената неког производног или ритуалног процеса.(6)
Процес снимања је, дакле, крајње селективан (може се одвијати у научне сврхе, приватне или јавне, документационе или евиденционе сврхе), како у фотографској техници, тако и у филмским техникама, и остварује се, притом, комуникацијом која је употребљива различитим начинима и која се различито тумачи.. Визуелна грађа подразумева двоструку визуелну комуникацију: 1. између аутора и појаве која се бележи; 2. између документа и истраживача приликом коришћења документа као извора. Може се користити у два основна правца: као равноправни извор података, упоредо са осталим изворима уз објективан критички приступ; као извор сазнања о теоријско-методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи.(7)
Регистрацијске технике бележе тачну, објективну репродукцију реалности, али са друге стране бележе и околности под којим су снимане, тако да се из тог материјала може прочитати један остварен идејни ниво (односно, монтирани амбијент, идеални модел понашања и деловања у одређеним заједницама) и модел односа појединца према себи самом и свету који га окружује. Читање феноменолошког, оствареног реда прецизно је дефинисала Мирјана Прошић–Дворнић као испитивање које се састоји од “… предмета, појава, понашања и догађаја који се могу чулно опажати и који у друштву, као у било којем систему који се одликује унутрашњом стабилношћу, показују одређену регуларност исказану кроз статистичке обрасце постојања.” (8) Међутим, приликом презентације снимљеног материјала можемо обухватити више врста и категорија снимљеног материјала: поглед изнутра или 1. приватне аматерске фотографије и 2. аматерски филм; поглед споља: 3. фотографије као допуне у научно-истраживачком раду, 4. документарне фотографије, 5. уметничке фотографије, 6. филмски запис радње или предмета материјалне културе без икаквих интервенција, у континуитету, 7. документарни филм, 8. уметничке транспозиције забележене појаве.
Аматерска фотографија или филм је материјал који је снимио члан заједнице, неоптерећен фотографским или филмским образовањем. Он бележи појаве које су битне самој тој заједници, личности које имају посебан статус унутар те заједнице итд. Овакав материјал је битан из разлога утврђивања степена вредновања појединих сегмената радње, идеалног пожељног разумевања модела који постоји у свести чланова заједнице.
Поглед “споља” тежи да прикаже и забележи објективно посматрану реалност, која ће служити као илустрација или као извор у истраживању. Подразумева комплексан кинематографски поступак из више углова, понављање делова радње, монтажу кадрова, стручни коментар који истиче структуру догађаја, нивое значења и објашњава утицаје који су уклопљени у дешавање. Може бити и на нивоу дескрипције из које је искључена идеализација од стране аутора, осим у случају реконструкције неког догађаја. Поглед споља може бити и у виду уметничке транспозиције забележене појаве у којој аутор игра значајну улогу тиме што употребљава визуелне моделе савремене културе и елементе филмске или фотографске естетике, приликом снимања, режије или монтаже.
Приликом одређивања субјективне или објективне вредности неког фотографског или аудио-визуелног материјала, може се кренути од основних становишта са којих се посматра културна баштина: као историјски документ и као старина. Документационо-историјски аспект базиран је на заинтересованости појединца и друштва за одређени садржај минулих културних епоха и важности њиховог преношења из прошлости у садашњост и будућност. То су карактеристични документи свог времена битни за разумевање прошлости који могу имати културне, научне, или уметничке вредности јавног и општег интереса, самим тим што представљају део једне локалне традиције. Изузетну вредност и својство посебности могу имати и у погледу старости, оригиналности и раритета као носилаца животног интензитета прошлости.(9)
Фотографски и аудио-визуелни материјал у теорији музејске документације и селекције носилаца музеалности, може представљати облик документовања (у смислу опште картице, фотографије, архивског снимка итд.), али може имати и документарну вредност као оригинални извор оних информација које потврђују његову вредност. Таква документарна вредност поменутог материјала мора имати третман музеалије, односно, мора се испоштовати методолошко-техничка страна селекције, заштите, чувања и комуникације. Документација тог материјала мора садржати минимум стандарда за опис предмета, податке: 1. о институцији, са пуним називом институције и земље; 2. број књиге уласка и инвентарне књиге; 3. начину и методи набавке; 4. датуму набавке; 5. извору или месту налаза / настанка материјала; 6. општем називу предмета; 7. класификацији; 8. опису материјала; 9. историји предмета; темељној документацији, која подразумева морфолошки ниво, и тумачећој документацији, која подразумева систематски ниво. За изузетне вредности, раритете и старе фотографије и филмске записе, треба одредити услове чувања са највећим осигурањем, али и савременим средствима технике (пребацивањем тих записа у дигиталне записе) омогућити неопходну комуникацију и презентацију овакве врсте материјала.
Деведесетих година двадесетог века све више се истиче потреба за оснивањем збирки у којима би се по научним мерилима прикупљала и обрађивала визуелна и аудио-визуелна документација. Поред тога, већ раширена и широко примењива техника аудио-визуелног бележења требало је да добије одређени ток у институцијама које су се бавиле прикупљањем, чувањем и излагањем предмета материјалне културе; и библиотекама које су поседовале и гајиле амбиције о чувању и афирмисању културних вредности. Притом је било неопходно успоставити критеријуме и дефинисати вредности такве врсте артефаката, као и њихову афирмацију и адекватну комуникацију са публиком/корисницима што је, такође, указивало на посебан вишеструки значај таквих збирки. Изложбе, каталози изложба, фотомонографије, публикације које се баве том тематиком, фестивали, пројекције филмова, ретроспективе, едукативне пројекције у циљу анимације посетилаца, студијски програми, све су то облици комуникације са публиком/корисницима који врше едукативну функцију и афирмишу фондове и институције које их практикују. Они подстичу развој и продукцију ове врсте бележења стварности и омогућавају константан прилив ове врсте материјала, којим би се попуњавале збирке и фондови. За све ово потребни су и специфични услови које ћемо, из добро познатих разлога и стања у ширим друштвено-историјским и економским токовима, у овом случају прескочити. Али, морамо поменути оно што неизоставно зависи од нас самих, дакле стручно и методично настојање да се укаже на несумњиву вредност оваквог материјала, који захтева посебну пажњу и који комбинацијом са класичним облицима у библиотекарству може имати интересантну перспективу и инспирисати даља истраживања у овом смеру, уз неопходно разумевање проблематике и валоризације категорија поменутих збирки.

(1) Како је то, у не баш дословном смислу “субморализма”, формулисао Николај Фјодоров у књизи Филозофија заједничког дела или васкрсење или васкрсавање.
(2) Маршал Меклуан, Гутембергова галаксија: настајање типографскога човека, Нолит, Београд 1973, стр. 273.
(3) Александра Вранеш, “Завичајне збирке – тезе за дискусију”, Народна библиотека Србије, Одељење за развој и унапређење библиотечке делатности, Београд, 21. 3. 2000.г.
(4) Слободан Наумовић, “Питање визелне грађе у етнологији”, Етнолошке свеске 9, Београд / Нови Пазар 1988.
(5) Први такав филм снимио је Роберт Флаерти Нанук са севера. У овом филму први пут су примећена начела етнолошког/антрополошког документарног филма.
(6) Видети у тексту проф. Николе Павковића “Визуелна етнологија”, ГЕМ 62, Београд 1996.
(7) љиљана Гавриловић “Визуелни извори у етнолошким истраживањима”, ГЕМ 60, Београд 1996.
(8) Исто.
(9) С. Томић, Споменици културе – њихова својства и вредности, Београд 1983

Штампај (пдф)