Саша Д. Ловић, једна књига (Саша Д. Ловић, Неизрецива радост пута у безумље: нове и изабране песме, Братство душа, Загреб, 2007)

Горан Миленковић

Живим узалуд, трљам бок о свињац,
Капље лептир с крова, лептир старог кова…

Човек који живи животом који је више књижевност него биографија – али није нити једно, нити друго до краја – саставио је књигу песама која је, опет не целином, више биографија него поезија.
Негде између онога што по себи јесте, и онога што би као песник могао бити, увек једном руком изнад а коленом крвавим на дну, „колена чврсто закуцаних за под“, врло недоследан, гуран и од сила које нису људске, жељан и ствари потпуно људских и баналних, и шибан ваљда од јутра до мрака за обичне смртне људе ретким осећањем страхотног присуства демона, авети, бескраног ништавила, и замилован једном, са оне друге јако удаљене стране, срнастом лиричношћу, Саша Д. Ловић је написао, боље рећи саставио другу и то лошу књигу. А и прва је била то исто. Човек са огромном управо наглашеном амплитудом пише лоше књиге, стога што у њима нуди и чкаљ и цвет, како би вероватно он рекао да случајем није то што јесте. Стога оне нису добре, иако су много боље него што се иначе о њима мисли, тамо где се мисли, понекад. У ту напола пронађену неравнотежу, јер поезија не трпи ништа осим себе, а камоли један полусан који је гуши, Саша Д. Ловић је узидан као у своју приватну гробницу и у њој га једно теле смрти зове другом и смеје му се. А смрт је мир у времену, почетак и трајање краја мучног и понижавајуће несигурног акта стварања, производње било чега смисленог. Смрт је свакодневна и поновљива. Стога ваљда његове књиге стално лебде између граница естетског, с једне стране, и земље бизарног, са друге, где ово друго ужива веће поверење него било шта друго у универзуму. Непогрешиво сваки замах бива испитиван и коначно доведен до апсурда, мучнине и ништавила, било у самом себи, било својим положајем или местом међу другим актима бића.
Претпостављам, пошто судим да одмах на почетку овом осврту треба утиснути смислен и јасан означитељ и тиме лишити уморног читаоца преостале садржине овога пријатељског писма, да је време да поставим неколико јасних питања и да на њих дам одговор.
Дакле: да ли се једна оваква књига заиста чита као што се чита књига драга, вредна и савршена? Не. И песник Саша Д. Ловић, који је толико различит од гомиле стихотвораца, па и у родном му граду Бору, има исту, њихову судбину. Они као да нису писали ништа, када нису постали савршени. Да ли се овој књизи враћамо као драгом пријатељу? Не. Било и прошло. Библиографска белешка, можда тек нешто више од тога. Да ли се овом књигом песник са успехом обратио својим читаоцима? Није. Збунио их је, и изнова потврдио свој хаотични људски лик. И додатно замаглио онај пес- нички. Но, да ли ову књигу уопште треба читати? Свакако, зато што су њен аутор и она сама необичности високе класе које поседују у себи битне и занимљиве вредности.
Шта се, заправо, ту десило?
Пошто нам је већ, у прошлом веку, дао једну довољно инфантилну слику самога себе, „веома збуње- ног у души“, толико незгодну насловом да одбија, у својој другој књизи песник нам појашњава да је, заправо, у међувремену полудео, и да је срећан због тога. Чим Саша Ловић крене да нам објашњава себе, да се самотумачи, његова поезија страда. Чим он и његов живот постану скупљи од поезије, чим он сам постане најкрупније питање њено, чим све остало бива заборављено, сви ти стихови и речи у њима бледе. Ниједан израз као што је на пример онај његов „крик запрепашћености“ („Ја такорећи човек“) не може да надомести праву унутрашњу исину, праву егзистенцијалну хистерију његовог бића. Ова истина може тек да се самооткрије. Један психопатолошки лик, људски, лако је препознатљив, премда не тако лако разумљив, а из угла зависника oд поезије можда је и непотребан. Рационализација и аналитичка супрематија живота над поезијом у случају Ловић уништавају ово друго.
Одувек сам ту видео једну одурну ствар – ето једне несвакидашње музике, она стиже равно са блатњаве стране ужареног неба, ето једне самосвојне милочујне мелодије подземног ритма, и ето у исто време једне крајње ништавне и заправо погрешне жудње да се буде овдашњи, део административног света метално пуфнасте књижевне рударске провинције и редован члан међу људима који је чине (као да судбина песника није да се мери и одмерава са плодовима језика којим говори и на којем пише, него да бије битку за прашњави отисак на малој локалној књижевној одредници…) Шта је песник Ловић у том својем годинама неодбаченом антикафкијанском лепету ка стању неурозно неутралисаног и ментално кастрираног чиновника поезије и примерно укљученог градског песника могао да учини а да се отцепи од својег enfer-материнства, своје географије за мучење и наслађивање? Није могао ништа, само је порукама које му је слао његов истинитобивајући унутрашњи суфлер, додајући им одело стиха, одузео чистоту. Саша Ловић није чиновник поезије, и никада неће то бити. Уштиркане сабласти које иду по колонијама у лову за хонораром филмоване су у неком другом свету, не и у водоводном блату Ловићевог детињства где се његово еудемонистичко грађанско биће истопило у наручју нагорелих блудних ћелавих жена. Он може до врха планине само ако је песник у оном можда нестварном, књишком смислу, и ако остави за собом благодети друштвених кочија. Овако, напола, Саша Д. Ловић није стигао никуд. Нигде се за ову поезију није чуло, овај крик, јачи и бешњи од многих других, остао је да се разлистава у ништавило јутрима, после грозоморног пијанства, и дању, под фалусима димњака у незбринутом граду, и ноћима, које никада не престају, у делиријуму који без прекида траје и траје. Тек, постоји једно биће које чине самоуништавајуће лудило и велико гађење над светом.
Онога који није од овога света, а и онога који јесте, онај ситни јадни мехур на површинском копу духа види исто. Убацити ову књигу у руке и под око људи, и добиће се управо оно што сада добијамо. Тј. тишина с поштовањем непрочитаног. Не зна тај шта је Рене Шар, шта је Паунд, шта је Настасијевић, тај само трепће, ако је поводљив, и ако му се каже – он је песник – тај ће балавити и ставити јарам границе, одељеност и задатост место јасне, живе слике. Зато, и још из неких разлога, док седи онако ловићевски смрзнут на задимљеној припеци кафанској, погледа ни у шта упереног, песник с нарамком речи на грудима тоне ни у шта, и нико га од површника да разуме не може, јер они унапред све разумеју. Ловић је, откако га ја знам, хтео звање, налепницу, рекламу, од потпуно погрешних људи. У међувремену је испустио још нешто – и тај заостали романтичарски дух песника истопио се у савременој прагматичној пародији живота, и само је неупућеност, о којој сам већ рекао да је априорна, и необразованост, и неинтелигентност паланачких умова могла да га још одржава на тихој ватри постојања, да би он користио у утакмици живота посутој обичном људском сујетом. Чак и да ова поезија уме да дише, чак и да ова поезија не шкрипи, то је један језик данас стран, ако ово није страшно рећи, свему људском. А тек потом се међу онима који нешто слуте, међу ретким читаоцима, још ређим мислиоцима и критичарима поезије, рађа нелагода и страх. Нелагода од онога што виде и чују а страх од онога што ће доћи. Шта је ова поезија, до врага? Ко је овај човек? Или боље, на почетку, ко није овај човек или шта није овај песник?
Саша Д. Ловић свакако није песник руралних пејзажа, како је то тврдио Живко Аврамовић читајући вероватно Милорада Петровића Сељанчицу или Брану Филиповића или Добрицу Ерића, а пишући о „веома збуњеном“. Шта још није Саша Д. Ловић? Саша Д. Ловић није песник идеје, односно он је песник без нове идеје. Тј. од његове наводне, више пута у различитим временима, различитим поводима и начинима наглашаване „неосвести“, нема изграђеног и уверљивог трага – нема овде ничега толико новог. Овде, односно у објављеним књигама. Можда у траговима. Ако је нешто, ако је заиста песник, Ловић је у својим књигама песник интензитета и ритма. Оно друго, што се у књигама не види, они ликови са по- дочњацима, оне страшне и комичне небулозе, онај неговани апсурд, оно одвајање од садашњости, оно заиста ново, то је већ нешто. Али, изгледа да се тога овај човек гнуша. Овај човек, хтео он то да призна или не, жељан је успеха. У ниском високом свету поетске хијерархије, подбули проћелави меланхолици у копачкама и исцелитељи чудних имена немају прођу. Компромис који том приликом прави гњечи га својом оштром штиклом. Овај није борски песник патетике, љубави према стварности и људима, и хроничар угодних згода Бане Димтријевић, па да га сви читају и сви разумеју, и то на далеко. Жељан јесте, али је и луд, коначно и бесконачно и опет недоследно луд, видовит, болестан, од тог лудила и неке узнеговане страсти (та страст старија је од свих људи). У том судару нешто мора да страда. Оно ново и непатворено тако остаје на блоговима, у скицама, блоковима, самиздатним часописима, бележницама, заједничком усменом памћењу (којим се, радећи заједно, спасило од луди- ла и смрти читаво једно мало племе младих отрованих остарелих људи). А ово староово клизи у књигу, уполовљено као живот. Живот – ето праве речи – када се сувом меланхоличном кифлом пише по папиру, тада се напрслост као под командом до најситније тачке пресликава у текст. Таква искреност није од оне обичне. Она је чиста, страшна и неуспешна.
Но, враћам се на интензитет и ритам. Враћам се нечему чега нема, као што га у истој мери има. Чује се та музика негде испод, чује се стално. Она долази у крхотинама, гдегде се наизглед прекида, понавља се, понекад дâ себи душу и трајање, затим понорно умине, као кратка звучна халуцинација. Те музике прво има у оним болним лирским апострофама, где се Ловић чврстином указује као дете живе речи, болесник позоришта, разговарања и самообраћања, који је додирнуо бекетовске, јонескуовске и брехтовске јаме, вртаче и провалије, те се накнадно вадио из таме танким певљивим призивима. У односу те музике и оног најцрњег црнила, односу тонова који стварају зависност и таме која је једина истина после свега што смо доживели при првим корацима својим, у излазној линији која спаја, односно може да споји оно унутрашње поезије и оно субверзивно смеха, оно танушно од речи и оно громадно од бесмисла – у том односу изникла је још давно у мени мисао, нада, да ће Ловић Саша бити, постати нешто песнички највредније у ономе што је мој град од поезије људи могао мени дати, ако је уопште ту битан мој град, а битан и јесте и није. Нигде толике силе као иза овога човека, и после свега што је дао та сила још увек се тамо негде спрема да буде избачена у небо са пепелом и посмртним остацима многих јадних грађана, стихоклепаца, бриколажиста и магараца, задржана у пенастом мехуру грађанских баналности које морају, изгледа, да умру, као што све мора да нестане да би се поезија извукла из дубоког окна у којем пребива. Поезију Саша Ловић мора да загрли, много више него што грли своје мало биће које станује, храни се и троши силан алкохол и отрове, а које би такође хтело да буде лепо, јако, успешно и вољено. Тек кад се пробуди из тог сна, из никада срамног загрљаја с вилом од речи, онда може, у неком досадном часу, наш песник да ослушне жели ли неко да му дошапне неки хонорар срца, неку овоземљаску плату. Песник никада није безуман према поезији, он може да буде то тамо, за неку институцију, за неки интерсубјективни тор, за неку наводну идеју о нужности. Ако то јесте према поезији, не треба да буде радостан, нипошто неизрециво, како нам се нуди да помислимо.
Изнад тога је, напротив, један свет речи који би нешто требало да значи. То је већ нешто страшно. Гледајте, на другој страници књиге Саша Д. Ловић има стих „птице су све тише рикале“ („Смрт Истинуса Конфусуса“). Какав безобразан нонсенс! Какав ужасан знак! Зар се не сећате, ако сте уопште упознати, оне хипертрагичне књиге Јована С. Митровића у којој се у истом маниру може да прочита стих „заводим змије и ржем као пас на све што / шушне“ (Русаље, 21)? Капља може да говори, секира може да плаче, змија може да буде упрегнута, па и птица може да риче, а пас може да рже, дрвеће може да вришти, али мува не може да зуји, грло да се грчи, а свет да се равномерно окреће као да се ништа не дешава. (Свакако, ове непоновљиве метаморфозе птица – крава, јелен, и пас – коњ, траже засебан есеј.)
Потом, одједном, једно „ми“, изникло ко зна откуд:

Запни запели те бесови
Запни незапео мајци
Запни док си жив
Кад цркнеш
Запећемо ми
(„Запни“)

Као да видим одиозног Матију Бећковића како седи у „Балканчету“, како се њише, виче, кркља и маше рукама као заставама, носи актенташну са ракијом стомаклијом коју кришом пије, а испред њега, на столу, округла мрља од вињака и недогорела цигарета, тамо брунда бркати конобар… ма то је сасвим глупо. Оно колено закуцано за под се одиже, и стаје на моћни басамак признања од стране људи, мозгова, постаје нешто у структури, ухлебљено, задојено, мада тек грађанским лошим печењем и лошом страном ловићевске џибре. То „ми“ онтолошки не постоји код Саше Ловића, и његово јављање у мору самоће, његов колективни глас у боји плусквамперфекта, уме да доведе читаоца до последњих одаја снаге и стрпљења.
Онда тамо где је „пуста ватра“ неко „прокламује орјентацију“, а неко „на теменима пројектује милосрђе“, па неко окупиран трага за „животним средствима“, а неко испија „квинтесенцију негативног менталног става“, „пропагира се“ неосвест, „санкционише“ случајност и већ „при деловању симбола“ камењем се дошаптава киши пут, па метал стење „под серијом тешких удараца“. Ту су и „мрачне куке средњег века“ и однекуд „виза“, и све то иде уз сав пелин, чемер, чворове, росе, успаванке, па и уз поган, џибру, ловоре, ненаклечање, изаткане облаке, васпразност, шарке, катран, житно семе, чађаве стазе, утуљено светло, чкаље, ватрену руку, анђела темног, чемер чемера чемерног, искилављене казаљке, горштаке, клемпу клемпавог, три жетве и јаланџију. Један плитак млаз језика живота који се бућка у паузама између реклама, једна битка која не мора да се води а не сме да се губи, један језик који побеђује поезију тако што прави мрље на њеном телу, ето то је то. Морам да признам да ми је поптуно несхватљиво како неко може да начини стих „грозничави гргот погледа ка унутра“, а да потом користи тековине очајног језикозборства политичких емисија, економских академија и спортских прегледа, препун фраза, прашине и свакаквог силеџијства. Птица безочна се смеје, а она је иначе „унеређена незајажљиво“, а дрекавац је „млаћен неузмлаћен“, ма шта то значило. Јад је „васколика“ и бес је „заборављена“ (и у руском је ова именица мушког рода), али је поглед „сузан“, а грч је „посусао“, а не „посустала“, односно „суз- на“. А у „Сенци“, иначе занимљивој песми због својег почетног упричавања које обећава, имамо један овакав израз: „лице боје пауса“. Као да нас песник баца у машину у којој се праве стихови, и нама у уљу и међу зупчаницима поезије бива лоше, и због искуства које је празно и недоследно, и због тога што је пронађена реч заправо непронађена, па поред овога:

При нејасној светлости жуте
Воштане свеће
Која даје сабласан облик
Свакој познатој ствари у овој соби
Где обитавам већ век и по
Нејасан самом себи
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

имамо још и шуштање, бледило, и једно страшно сећање, једног дечака, ветар, лажни осмејак, и онда изненада тај паус, извађен из ко зна којег до зла бога аутоматизованог бунара без дна, као да није било неког природнијег и прирођенијег решења за слику. Ето, то је проблем са овом поезијом. Иду речи, а онда се песник присети да то што је дао није он, то није сва истина његова, он ту није довољно нов, довољно непоновљив, није довољно показао колико му је тешко од свег света и свег постојања, и онда мора да врисне, да провуче кроз стих задах највеће мучнине. И то ће онда бити он. Што јесте истина, јер он то осећа. Али, шта с тим? А од свега они који нису он добију празне игре речи, и оцрњену празнину. Добију ту онтолошку мучнину, над којом је рађено, а која није добила ништа утешно преко својег дупликата. Све због страха да неће бити препознат, да ће остати сам.
Овде се још стихови завршавају и настављају без икаквог разлога. Може се овако: „Заборавио сам те / срце / у њеној / препуној соби… али се може и овако: „О камену суви кад у теби / почне ово раздање да куца…“, а ритам се губи као да је последња ствар на свету:

муве су наоколо зујале дрвеће почело
да
вришти
сузе церове квасиле хумус
и како је плакала секира наишавши на
камен
ватрене сузе прштале су наоколо, итд.

И саме песме се завршавају када се прсти уморе од писања, рецимо „Низ лелек“. Итд.
Тако на свим нивоима ова поезија јесте недоследна: недоследно логична, нестабилно разумљива, непостојано подељена стихом и у стиху, условно и хаотично грађена речима, на прескок структурисана као целина, насилно подата поемизацијама, одором збуњујућа. Она је недоследна и у тој својој недоследности, и у томе је њена врхунска недоследност. Када у маниру „птице су све тише рикале“ овај збуњујући свет падне на мелодију који гргори испод речи и ствари, онда се добије ова књига, моћно јалова. Људи који имају ову „неизрециву радост“ у свом читалачком искуству бивају збуњени, немоћни пред њеним значењем. Онда они ћуте, и од тога нема ничег горег. Они виде да је то црно, врискаво, хаотично, али они то не виде у детаљима, већ разливено, и они то не могу да памте, нити да разликују од нечега другог.
Но, када се песник уморио од несмиреног двојства самога себе, доспео је пред крај књиге. Ту је дао неколико пристојних минијатура, насупрот почетном конфузусу, па чудну „Етерну“, у поптуности ловићевску „Тугу 1992“, кристал „Звери са зубима од жада“, опет чисто ловићевску „Замисли“ и „Зашто си се вратила“. То су Ловићеве, костићевски речено, славујанке. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А хтео би росом горком многа јутра
Пелином слатке сокове твоје
(„Клемпо“)

О камену суви кад у теби
Почне ово раздање да куца
Погледај и види где ми се поглед гаси
Жељан
Мирис осмеха погледа искреног
Њеног
(„Камен“)

Итд.
Када се нађу на истом плодном пољу нежност и ужас, и када се претворе, заједно или одвојено, у сливени и јасни чин песничког језика, онда Саша Ловић иде, или пузи, добрим путем. Уосталом, све ово мало што сам имао лошег да кажем о Ловићевој лирици, као и све оно што сам о њој прећутао, све те мале или велике несавршености, не могу да прекрију оно најкрупније што је смешта под увеличавајуће стакло моје пажње.
Оваква или онаква, она је, испред свега, не само искрена, већ језовито искрена – лишена механизма који би истину стварности и субјективности могао да доера према норми времена и људи (плитким, исконструисаним, неслободним нормама) а да то буде невидљиво. И то је јако важно. Потом она је црна и болна, толико црна и толико у болу да је немогуће не осетити је као такву. Стога она никада неће имати читаоце, никада неће имати хиљаде и милионе, али ће вероватно они ретки бити и они прави. На крају, рафинирана у осећању и схватању и себе и онога што је око ње. Саша Д. Ловић је интелигентан песник који уме да мисли.
Она има своје духовне очи којима види свет управо онако како је мени драго да га неке очи виде – као једно језовито место, такво баш тамо где га до крајности и без остатка чине људи. Не могу никада да кажем да ми смета анакреонтика, али историја мојега „ја“ није вино и песма. Свет је шарен, али мој је црн, сив, модар, крвав, избоден, расточен, лажан, апсурдан, пун дима, лицемерја и страха. Живот је свакакав, али овде је „читање дугог спис- ка казни“. Ту су авети, заблуде, преваре, разочарања, изгубљено поверење у свет, и болна и мучна нужност да се крене испочетка, или да се на почетак вечито враћа.
И опет, ова поезија је несвакидашње нежна, посвећена и тиха, када се дотле дође. И тај контраст некако постоји и није на ругло свету. Даље, ова поезија не верује у друштво, нити у било какво организовање ван власти субјекта. А од субјекта јој је мука. Ова поезија не верује, недоследно, ни у поезију, као што свака права поезија не верује у постојећу поезију, него је поново ствара, као да претходне нема.
Она, дакле, није по себи неутешно погрешна, она је у раскораку са оним што јој у корену буја, распрскава се, одиже је. Овом поезијом јавља се прави лирик у наговештају. Али, тек у наговештају. Али и такав случај је редак, без обзира на бројке и мњења.
Сада, док ово пишем (ово упутство о писању поезије, састављено у размишљањима онога који иначе о таквом упућивању мисли све најгоре), у неком унутрашњем кратком филму видим како, у бледожутом карираном сакоу и са шареном уредном краватом око врата, једина преостала присна пародија Џорџа Брамела, первертирана и надахнута, ступа клатећи се улицом, са фрулом у руци и флашом у џепу. Ако је Бодлер морао за ону праву културноисторијску фигуру да тврди да је крајње нејасна, шта бих онда могао ја да тврдим за њен недовољно артикулисани персифлаж? Остаје ми само да се надам да ће се песник коначно пробудити из површног живота и прорећи истине дахом праве поезије. Ако то значи да читалац треба да угледа светлуцаво тамне одбљеске пакленских провалија, онда наш песник мора тамо да стигне и да их ослика тако да иза тога може да стане његово име, баш његово, сјајно, чисто, без двоумице, поред имена свих оних који су већ тамо стизали или покушавали да стигну. Ту мора да се види његова фигура како стоји на две ноге, али не и обогаљена, безножна, са половином у другом свету. Целина, прозирност, граница, јачина, негација.
Саша Д. Ловић остаје, и поред свега, једна необична појава, и као човек, и као дух који ствара, и свему томе неколико пута поменута недосленост не може пресудно да одузме величину, али не може ни да га разбистри, осведочи и заокружи. Човек који је „потпуно стран самом себи“ („Ја такорећи човек“) мораће да постане близак својој поезији, и тамо негде у миру једног стабилног црног света назреће већ ту силуету коју упорно тражи.