Тамара Кесић
Види, лијева половина травњака ломи се на десно, а десна на лијево. Мора да воли ту земљу испод себе, када је тако грли. Сретни су сви ови мрави под њом. А, и они носе плодове боровнице у своје канале. Свака боровница спусти у себи, бар, по једног црва, а тај црв зрна јагорчевине; јер зна се да црв највише воли у прољеће да сања под листом јагорчевине. Срећна су сва та зрна под травњаком који их грли.
Часлав Шари дубоко зажали што није зрно јагорчевине.
– Овај пас има сиво око. Сигурно с њим види нешто што ја не могу. Изразито је миран, иако је врео камен на којем лежи, испод, још врелијег сунца. Сасвим је тачно, да му, баш, оно даје праволинијски одбљесак успаваности, заједно са ухом и репом приљепљеним за онај врели камен.
Часлав Шари дубоко зажали што није одбљесак сивог ока.
– Свака тераса има сјај. Неке сјај мокрог веша, неке сјај умрежене пузавице, неке сјај пара столица и разиграног пасијанса, неке незавршеног гоблена, неке карфиола који се куха. Зашто онда ова тераса, којој ограда подсјећа на вез од челика, има само рђу? Изгледа ријетко посјећена, да би се на њој започео пасијанс или гоблен.
Часлав Шари дубоко зажали што није започети пасијанс.
– Пази, ова локва дубља је од осталих локви које сам видио. То су оне у којима спава крокодил – бар су ми тако рекли. Сваки крокодил носи чворка да му чисти зубе, за којима носи алгу или рибе, а рибе планктоне и шкољку. Шкољка носи шум воде, а он одјекује јаче од сваког шума.
Часлав Шари дугоко зажали што није шум воде.
– Црвена кеса од пластике долетила је с пијаце. Видим то по правцу њеног кретања. Неко ју је испрскао јогуртом. Ма, да… препознајем је. У такве кесе пакује се само Алва са трећег штанда. Око себе гаји плаве голубове који кљуцају остатке са муштеријиних ципела. Сигурно ће за кесом полетити још неки плави голуб да искљуца остатке јогурта. Занима ме ко ће бити бржи: кеса или голуб…
Часлав Шари дубоко зажали што није пластична кеса.
– Какав је ово предмет? Пола је сив, пола је жут. Личи ми на млијечни зуб, неки трећи или четврти из доње вилице. Бар тако дјелује. Овај је преко себе превалио баш пуно ушећерених јабука или сувих смокви и свилених бомбона. Не могу се сада сјетити да ли у ушећереним јабукама остају кошпе… Кошпе доносе више памети него месо рибе или некухана цикла.
Часлав Шари дубоко зажали што није кошпа јабуке и погледа испред себе.
Мајка Агнеса је стајала у истој хаљини коју је и јуче носила. Рече:
– Чекам те, Чаславе с чашом млијека. Оно ће спријечити твој зуб да постане сив и жут као тај што носиш. Здраво је и вратиће ти снагу коју си изгубио на путу од игралишта.
С чашом млијека, Часлав врати здравље и снагу, али је изгубио и заборавио жељу да буде зрно јагорчевине или започети пасијанс.
Више се тога није ни сјетио.
(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу)
Штампај (пдф)