Сузана Мијић

Бор – град о коме је доста писано са различитих аспеката, специфичан по чињеници да је за неколико деценија од руралног насеља, преко колонијалне фазе, израстао у урбану регију. Данас, када готово не постоје разлике у начину живота на селу и у граду, потребно је пронаћи нијансе које град издвајају и чине јединственим урбаним системом. Проучавања историјске прошлости, економских, социјалних и политичких прилика, просторних целина и демографских покретљивости доприносе упознавање града на макро нивоу.1 Међутим, истраживања појединих сегмената друштвеног живота утканих у градски миље, датованих у ближој или даљој прошлости, ма колико маргинално изгледали, интерпретирају структуру и организацију града.
Овај прилог је инициран одржавањем манифестације „Златна свадба” која се 2005. године четврти пут организује у борској општини. Манифестацијом су обухваћени брачни парови из Бора и сеоских средина које административно припадају општини Бор, а чији бракови континуирано трају 50 година. Програм манифестације, конципиран од стране Геронтолошког друштва је културно-забавног карактера (укључује посету Музеју рударства и металургије, Народној библиотеци Бор, културно-забавни програм, званични пријем код председника општине и свечани ручак). Позиву за учешће одазвало се 22 брачна пара из Бора, Слатине, Злота, Брестовца и Оштреља, што представља трећину у односу на укупан број склопљених бракова у Бору и селима из околине Бора 1955. године.
Циљ овог прилога је да се на основу података добијених разговором са учесницима манифестације, коришћењем релевантних података из литературе, који обухватају период краја XIXи прве деценије XXвека и емпиријске грађе депоноване у Музеју рударства и металургије, укаже у којој су мери задржани, односно промењени и трансформисани традицијски културни обрасци у условима новонастале друштвено-економске и политичке структуре у периоду после Другог светског рата, на примеру начина склапања брака у Бору и околним сеоским срединама.
Традиционални облик склапања брака у околини Бора
Села која административно припадају борској општини специфична су по свом етничком саставу, јер изузимајући Доњу Белу Реку, сва остала су настањена влашким становништвом. Поред друштвено-економских, привредних и географских чинилаца, свакако треба истаћи и значај хетерогене етничке структуре у проучавању појединих елемената народне културе. Живећи заједно на једном простору, током различитих историјских периода, долазило је до процеса симбиозе и асимилације између романизованог балканског и станивништва словенског порекла, што свакако има утицај и на очуваност појединих архаичних елемената у свадбеним обичајима.2
Склапање брака представља један од преломних догађаја у животном циклусу појединца. Свадбени ритуали су у традиционалној култури нашег народа имали сложену структуру. Груписањем појединих елемената издвојићемо три фазе свадбене церемоније:
1. Прошевину је уговарала проводаџија у традицијом прописане дане – четвртком или недељом. У прошевину одлазе момак са својим родитељима и неко од њихове фамилије. Девојка оглашава свој пристанак испијањем понуђене ракије, што представља вид невербалне комуникације. Затим се размењују дарови, девојка добија мараму са дукатом и киту цвећа, а момак кошуљу, чарапе, тканицу и пешкир. Током прошевине обављају се договори око припреме свадбе и девојачког мираза.3 Позивање сватова регули сано је обичајном праксом, најпре се зове кум, затим стари сват,4 а тек онда родбина и пријатељи. Обавезни реквизит је буклија окићена новцем и цвећем. Девојке уочи свадбе ките капије и врата младенаца венцима цвећа.
2. Главни сватови на свадби су кум, стари сват, девер, а код влашког становништва и бабица – моша. После окупљања у младожењиној кући, сватови крећу по невесту. Присутан је један архаичан обичај извођења лажне младе. Након тога пакује се младин мираз и младенци са сватовима крећу у цркву на венчање, а затим се одлази у младожењину кућу, где се обављају традиционални обичаји увођења новог члана домаћинства у круг породице и домаћи култ. Ови обичаји везани су за поједина култна места у кући као што су праг и огњиште. Праг је у старијој обредној пракси прекриван свекрвином сукњом, касније белим платном, јер се у традиционалној култури нашег народа јавља као свето место испод кога бораве душе умрлих5. Огњиште је представљало домаћу, породичну светињу, а као ритуално средиште куће, имало је исту улогу као олтар у храму6. Посебна улога у овим обичајима припада свекрви, што се објашњава матријархалним сирвивалом. Током свадбеног ручка размењују се дарови и почиње игранка. На крају првог дана свадбе, кум скида невести венац са главе, а свекрва је забради марамом, чиме она симбилично улази у ред удатих жена.
3. Прва посета младиним родитељима после свадбе назива се помирење, код влашког становништва – пакашуње, а код Срба у Доњој Белој Реци – повртање. Том приликом дарови добијени у тазбини носе се на барјаку са привезаним петлом или кокошком.
На основу ове фрагментарне дескрипције можемо закључити да су бројни обичаји и ритуали које је наш народ везао за склапање брака били у функцији обезбеђивања среће, напретка и плодности брака, а не сме се занемарити и њихова апотропејска и социјализаторска улога. Ритуалном праксом као саставним делом свадбене церемоније наглашена је промена друштвеног статуса (девојка – невеста – удата жена;момак – младожења – ожењен мушкарац), односно прелазак из једног животног периода у други.
У традиционалној породици о избору брачног партнера одлучивали су родитељи, тако да се склапање брака „…пре могло окарактерисати као успостављање везе између две породичне заједнице него као удруживање два индивидуума”.7 Критеријуми избора брачног партнера били су пре свега материјално стање и друштвени статус. Такође треба истаћи и наглашеност територијалног принципа, што указује на заступљеност сеоске ендогамије, односно склапање брака унутар сеоских заједница. Старосна структура младенаца упућује на заступљеност малолетничких бракова, будући да су се девојке удавале у 15. или 16. години, а младићи женили око 17. године. Разлози неступања у брак већ пунолетних чланова сеоских за једница били су болест или сиромаштво. У нашем традиционалном друштву доминантан је патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. Треба напоменути и спорадичну појаву домазетских бракова које карактерише матрилокални принцип.
Церемонија склапања брака у Бору средином50. година XX века
Иако је Бор добио статус града 1947. године, у наредној деценији није било значајнијег помака на урбанистичком и привредном плану, тако да је задржао изглед рударске колоније, са лошим саобраћајним везама, што илуструје податак да се једном улицом улазило у град и излазило из њега. Новоименовани град је у потпуности зависио од рудника који су Немци у великој мери онеспособили приликом повлачења (јама је била потопљена, флотација и многа друга постројења онеспособљена, електричне централе демонтиране). Године по ослобођењу биле су године стагнирања пре свега због обнове већ застарелих рудничких постројења, недостатка радне снаге и лоших саобраћајних веза. Али како наводи С. Јовановић, „Ове тешкоће надокнађиване су ентузијазмом и ударничким еланом борског колектива, индивидуалним подвизима који су Бор током једне деценије сврставали у сам центар велике борбе којом се подизала уништена југословенска привреда”8.
Поред привредно-економских, начин живота у послератном Бору био је под непосредним утицајем суштински промењених политичких и културно-историјских чинилаца, али и традицијских модела културе које су из сеоских средина преносили нови досељеници и околно становништво. Разговором са учесницима манифестације „Златна свадба” дошло се до података који представљају својеврсне „усмене мемоаре”9, будући да реконструишу једну културну ситуацију из прошлости – склапање брака, а уједно преноси информације о животу и приликама у Бору средином педесетих година XXвека.
Критеријуми за избор брачног партнера, као што су имовно стање, друштвени статус и слично, у условима промењене друштвено-економске структуре више нису преовлађујући, а самим тим се губи утицај родитеља у одлучивању око склапања брака. Главни критеријум су емотивни односи двоје младих. „Нападао је велики снег тог јутра на Светог Николу, када сам са својим колегом кренуо у једно село у околини Књажевца на славу. Угледао сам је и знао сам да ће ми бити жена, а и ја сам се њој допао. Договорили смо се, а таст ми је рекао да сачекам док спреме мираз и свадбу. Одговорио сам му да ми не треба ни мираз ни свадба, већ она. И повео сам је са собом.” Као што се може закључити, структура свадбене церемоније у којој је проводаџика имала значајну функцију је нарушена. У измењеним условима супституцију наводаџике представљају колеге, пријатељи, суседи.
Полазећи од територијалног принципа као критеријума, издвојили смо четири категорије бракова, карактеристичних за поменути период:
1. бракови склопљени између старинаца, то јест рођених Борана чији су родитељи настањени у Бору између два рата и раније;
2. бракови које су склапали нови досељеници, насељени у Бору после Другог светског рата, претежно из јужних и источних предела Србије;
3. бракови аутохтоног становништва сеоских средина из околине Бора;
4. мешовити бракови, склапани махом на релацији старинаца и нових досељеника.
У погледу територијалног оквира увиђа се да је склапање брака вршено унутар одређених друштвених групација, што се може идентификовати са традиционалном ендогамијом, на шта посебно упућује и податак да је заступљеност бракова из четврте категорије, коју смо условно назвали мешовитим, била најмалобројнија. Територијални оквири брачних веза одговарају друштвеним оквирима, који се поклапају са етничком и конфесионалном припадношћу. Будући да је Бор кроз своју колонијалну фазу стекао одрђење мултиетничке и мултиконфесионалне средине, 50. година још увек је склапање брака обележавала конфесионална и етничка хомогеност, тако да је међу стареначким становништвом важило правило да се католик жени католкињом, а православац православком. Аутохтоно становништво је задржало оквире старе сеоске ендогамије коју је једино реметило укључивање бракова традиционално склапаних у оквиру појединих села. Нови досељеници се су у већини случајева женили девојкама из свог завичаја. Интересантан је одговор једног испитаника који каже да је довео девојку у Бор из свог села са југа Србије, али да то није исто, јер је она из друге махале. И код аутохтоног и код досељеног становништва, територијални оквири природно одговарају етничким и религијским. Најмањи број (свега два), спада, по предложеној класификацији, у мешовите бракове. У једном случају је реч о склапању брака између Шиптара и Српкиње, где из облика територијалне егзогамије проистиче религијска и етничка. У другом случају нови досељеник је склопио брак са девојком из стариначке породице, који је у религијском и етничком смислу хомоген.

Церемонија склапања брака обављана је у Бору у згради општине и у службеним просторијама управе у сеоским срединама. Корените промене друштвене и политичке структуре, у периоду после Другог светског рата, утицале су на незаступљеност црквених бракова, док грађански облик склапања брака постаје обавеза. У испитиваној групи бележи се појава само два сакрална венчања. У оба случаја реч је о православним браковима склопљеним у руралним срединама. Једно црквено венчање обављено је у Оштрељу, а друго у селу из околине Врања. Чин венчања обављен је и у једном и у другом случају у приватном простору, односно у домаћинству младенаца. У осталим случајевима за Бор и околне сеоске средине доминантан је грађански облик склапања брака.
Изједначавање урбаног и руралног присутно је и у организацији свадбе, која се обавља на два начина:
1. склапање брака са свадбеним весељем,
2. склапање брака без свадбеног весеља.
Свадбено весеље у граду, организовано је после званично склопљеног брака и то искључиво у стану невестиних или младожењиних родитеља, уз присуство око двадестак гостију (рођака, суседа, колега). Музичари, углавном пријатељи младенаца или њихових родитеља изводили су кола и народне песме. На питање које су мелодије у то време биле популарне, нико од испитаника није могао да се сети. Младенци су добијали поклоне, а карактеристично за то време је даривање предмета металног и стакленог покућства – шерпи, лонаца, чашица за ракију, тањира… Предмети текстилног покућства и новац као дар изостају.
Свадбено весеље у руралним срединама организовано је искључиво у домаћинству младожењиних родитеља, што указује на очуваност патрилокалног облика брака. Обичајна пракса је у великој мери редукована, тако да је доминантна друштвена функција свадбене церемоније. Поклони су идентични као и у граду, обогаћени предметима домаће текстилне радиности. У сеоским срединама забележена је и појава уздарја, која није карактеристична за град.
Док је церемонија склапања брака са свадбеним весељем била заступљенија на селу, појава склопљених бракова где свадбеног весеља није било чешће се сусреће у граду. Готово да се одговори у потпуности поклапају – после обављене процедуре у општини, ишло се у „Рог” са кумовима на ручак или чешће само на пиће. „Ишли смо у „Рог” на пиће. Он и кумови су пили ракију, а ја сок од малине.”
Склапање бракова где свадбено весеље изостаје се веома ретко сусреће у сеоским срединама и карактеристично је за најсиромашнији сеоски слој становништва. У сеоским срединама после обављеног склапања брака одлазило се кући. „Били смо сиромашни. Ја нисам имала мајку, а он је имао пуно браће, само смо се венчали јер се тако морало и… ништа.”
И у погледу кумства се јављају разлике: код стариначког борског и аутохтоног сеоског становништва, била је заступљена очуваност установе старог, односно наследног кумства, док је код мешовитих и бракова нових досељеника кумовао младожењин колега или неко од суседа. Таква кумства, по правилу, нису одржавана нити постајала традиционална и преношена на следеће генерације, углавном због покретљивости унутар града и промене радних места.
У сеоским срединама околине Бора, у првој деценији после Другог светског рата, био је заступљен патрилокални облик брака, што значи да је млади брачни пар живео у домаћинству младожењиних родитеља. На тај начин се формира проширена или вишегенерацијска породица.
У Бору је био заступљен и матрилокални и патрилокални облик брака, а било је случајева да нови досељеници живе код неког од рођака. У свим испитиваним примерима, период живота у проширеној породици је трајао релативно кратко, јер већ почетком шездесетих година запослени у руднику добијају станове, те тако долази до формирања ужих породица.
На основу одговора повезаних са културом становања, у првој деценији после Другог светског рата, али и касније, произилази да су у Бору коришћени наслеђени облици градитељства из колонијалног периода. Иако је Бор већ средином тридесетих година XXвека имао готово све просторно-урбанистичке карактеристике по којима је могао да стекне статус града, Дирекцији рудника то није одговарало због обавезе финансијских улагања у даљу изградњу као и комуналну инфраструктуру.10 Затечени станови били су типски уједначени и подразумевали су стамбене јединице са мањим бројем просторија, кухињом и једном до две собе, без хигијенско-санитарних уређаја. „Мој буразер је дошао у Бор 1949. Имао је стан код Удбе, собу и кухињу. Кад сам се оженио 1955, жена и ја смо живели у кухињи, ту је био шпорет на дрва, кревет, сто и столице, а брат са же ном и децом у соби. Самачки стан иза „Експреса” сам добио 1961. Ту је било око 20 таквих станова. Имали смо посебне wc-e, али смо морали да пређемо пругу да бисмо дошли до њих… Биле су јавне чесме, а ми смо воду узимали од комшије из дворишта.”
Социјална и професионална структура испитаника је уједначена. Доминира заступљеност неквалификоване и полуквалификоване радне снаге са тенденцијом дошколовавања. „Радио сам у Грађевинском предузећу „Бор” при РТБ у, 1954. године школовао сам се за ПК радника, 1958. за КВ радника годину дана, а 1964. за ВК радника. За грађевинског пословођу ишао сам у Црну Траву 1970. где је била грађевинска школа.”
Образовна структура мушкараца и жена је уједначена, међутим финансијске приходе у домаћинству остварују мушкарци, зато што су били далеко већи изгледи за запошљавање полуписмене и неписмене мушке радне снаге у односу на женску. Жене су углавном биле везане за обавезе у домаћинству и подизање деце. Један број жена се касније запошљава (на киосцима, у трговини), али је и поред тога заступљен већи број домаћица.
Старосна структура испитаника обухвата, у односу на годину рођења период од 1931. до 1936. То указује да је доба ступања у брак, у односу на традиционална схватања, промењено, јер су венчања обављана између пунолетних особа.
Треба истаћи да су ова истраживања у почетној фази, те је њима обухваћен ограничен број испитаника. На основу њиховог казивања, покушали смо да реконструишемо поједине сегменте и дођемо до сазнања о начину, карактеристикама и облицима склапања брака у Бору средином 50. година XXвека. На основу прелиминарних резултата, можемо закључити да је церемонија склапања брака у Бору и околним селима у периоду после Другог светског рата била условљена, на манифестном нивоу, измењеном друштвено-економском и политичком структуром, док су на латентном нивоу били заступљени, донекле трансформисани, традицијски модели.
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Љубоја, „Урбана антропологија”, Култура, бр. 53, Београд 1951, стр. 224.
2 Никола Пантелић, „Традициналне одлике породичне и родовске организације до 70. година XX века”, Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Београд 2001, стр. 362.
3 Мираз је девојкама у виду земље и других непокретности, као и новца, почео да се даје у периоду после Другог светског рата. Пре тога девојка је носила у будући дом само девојачку спрему и дарове за свадбу. Никола Пантелић, „Женидбени обичаји”, Гласник Етнографског музеја бр. 38, Београд 1975, стр. 136.
4 Исто, стр. 130.
5 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Београд 1998, стр. 365.
6 Исто, стр. 330
7 Народна религија Срба у 100 појмова, Београд 1991, стр. 242.
8 Слободан Љ. Јовановић, Бор историјски путокази, Бор 2001, 43.
9 Мирјана Прошић Дворнић, „Истраживања прошлости и питање извора у етнологији – меморијална и путописна грађа”, Етнолошке свеске, VIII, Београд / Крушевац, 1987, стр. 48.
10 Слободан Љ. Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља”, Зборник радова Музеја рударства и металургије, књига 5/6, Бор 1987–1990, стр. 196.

Штампај (пдф)