Средином прошлог месеца у Бору је одржан састанак представника Железничко-транспортног предузећа из Београда и представника Рударско-топионичарског басена Бор на коме је постигнут споразум о укидању узаног колосека који преко Метовнице повезује Бор са Зајечаром. Већ у пролеће идуће године „ћири“ ће бити „забрањен“ улазак у град и његова последња привремена станица налазиће се на Четвртом километру. На овом састанку констатовано је да је даље одржавање пруге узаног колосека скоро нерентабилно, с обзиром да се за теретни и путнички железнички саобраћај углавном користи новоизграђена пруга нормалног колосека. За сада пруга узаног колосека служи за превоз угља из Рудника Боговина и делимично за путнички саобраћај, односно за превоз радника који раде у Бору а станују у околним селима. Осим тога, борски „ћира“ који је некада био понос старог Бора, представља сада велику сметњу урбнистичким решењима града. Баш због тога урбанисти поодавно сматрају да би пругу узаног колосека од садашње железнице у центру града до Четвртог километра требало укинути и да се до доношења коначног решења привремено изгради железничка станица на четвртом километру. После дужег разматрања на састанку представника ЖТП-а из Београда и представника Басена Бор, коначно је „решена судбина“ борског „ћире“. Наиме, на овом састанку је одлучено да се укине пруга узаног колосека од Бора до Метовнице, с тим што временски рокови за извођење ових радова нису прецизно одређени, у првом реду због тога што није постигнут споразум о начину превоза угља из Боговине. После укидања пруге Бор–Метовница, како је на овом састанку речено, једина могућност да се Термоелектрана Бор и даље нормално снабдева угљем из Боговине је да се угаљ од Метовнице узаним колосеком превози до Зајечара. У Зајечару би се претоварао у вагоне нормалног колосека и довозио до Термоелектране. Ових дана, како нам је речено у групи за пруге инвестиционог сектора Басена споразум о укидању пруге Бор–Метовница биће и званично потврђен, и по њиховом мишљењу већ у другој половини идуће године, после више деценија верног служења борски „ћира“ заувек ће напустити град. Ст. А. (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 13. октобар, 1967)

Двадесет и петог маја „ћира“ заувек напушта Бор
Последњи звиждук пред поноћ

Двадесет и петог маја тачно у двадесет и два часа и педесет минута Бором ће се разлегнути последњи звиждук његовог популарног „ћире“. Биће то последње збогом овог малог воза у граду у који је тако ревносно долазио и одлазио неколико пута дневно пуних 57 година. За њим ће, када те ноћи оде, остати само скоро шест деценија дуга прича. О „ћири“ и људима којима је служио. Ми ћемо испричати само њен крај. И почетак једне друге – нешто другачије. Дилеме више нема. Та „голема црна грдосија са црвеним очима“, како су сељаци називали „ћиру“ када је први пут протутњао поред њихових села, заувек одлази. Раднички савет Железничко-транспортног предузећа у Београду није више могао бити сентименталан према борском и многим другим „ћирама“ у Србији. Јер, они су му само у току прошле године за покриће губитака олакшали касу за 13 милиона нових динара. У одлуци дословно стоји: „Укида се део пруге од Параћина до Бољевца и од Метовнице до Бора у укупној дужини од 86 километара и то са ступањем на снагу новог реда вожње 25. маја 1968. године.“ Малобројним Боранима и становницима околних села „ћира“ је 1911. године отворио пут у свет. Али, и том истом свету пут према Бору. Од коликог је огромног економског значаја тај мали воз био у првим деценијама овог века, не треба посебно истицати. Али, „свако време носи своје бреме“. Препрека на путу брже модернизације саобраћаја. У току последњих неколико година „ћиром“ је свакодневно на посао у погоне РТБ-а пристизало по неколико стотина радника из Шарбановца, Метовнице и других села удаљених и по неколико десетина километара од Бора. Поред тога, у борској железничкој станици узаног колосека продавано је и до две хиљаде возних карата месечно са отиснутим називима готово свих места у земљи. Једном смо и ми са бележницом у руци кренули „ћиром“ у Зајечар. Упознали смо тада Владимира Ђорђевића, Александра Пауновића, Јована Ђорђевића, и још много других људи у плавим радничким блузама који се свакодневно по два пута пењу у „ћиру“. Разговарали смо тада и са Милисавом Голубовићем, радником топионице из Шарбановца. Тридесет пуних година он је веран путник овог „експрес-понија“, како га тада у шали назва један наш сапутник. „Од куће сам кренуо негде око пола седам увече. Радим у трећој смени, а сутра ћу у девет бити у селу“, рекао нам је тада. Али, „ћира“ одлази. Одбројани су му не само дани већ и часови. Његова дрвена седишта замениће тапацирана у аутобусима Ауто-транспортног предузећа Бор. Голубовић, Павловић, Пауновић и још неколико стотина њих неће више морати да према станици крећу неколико сати пре почетка смене. Аутобуси борског аутотранспортног предузећа не трпе то. Становнике борског центра неће више будити касна ноћна тутњава „ћириних“ вагона. Новинари неће моћи више да из Бора пошаљу вест о удару камиона у спуштену рампу. „Ћира“ одлази и односи из Бора све оно што је припадало њему. На месту његових трачница на излазу из града биће засађен травњак са цвећем између улазне и излазне саобраћајнице. Можда ће то бити цвеће у знак сећања на старог доброг „ћиру“. „Грдосију“, која ће за разлику од свог бучног доласка отићи из Бора само са једним дугим звиждуком.
Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 17. мај 1968)

После ступања на снагу новог реда вожње на железници
„Ћира“ свечано испраћен из Бора

У суботу, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта. А „ћира“ је, управо, био достојан тога. Истина, међу онима који су дошли да га испрате било је мало њих који су га оног прохладног јануарског дана 1911. године и први пут дочекали. Али, зато ни млађи нису заборавили причу својих старијих о томе колико је тај мали воз учинио нешто велико за овај град и његову околину. Пре него што је „ћира“ кренуо нашли смо у његовим купеима много радника који су свакодневно њиме одлазили и враћали се на посао у погоне Басена и друга борска предузећа. − Пуних 27 година се нисмо одвајали, – рекао нам је Петар Тодоровић, радник површинског копа из села Метовница. – А сада одлази,… Заволео сам га, жао ми је… Петар је хтео још нешто да нам каже. Очи су се овлажиле сузама. Реченица је остала недовршена. Пред полазак „ћири“ је приређен и „званичан“ опроштај. Председник Општинске синдикалне организације Бранко Марковић упутио је пуно лепих речи на растанку и „ћири“ и људима који су деценијама службовали заједно са њим. У суботу се разлегао последњи звиждук борског „ћире“. Отишао је заувек. Изнад њега су се последњи пут завијорили густи колутови дима. Истина, касно увече вратио се да прикачи и последње вагоне који су се нашли на колосецима железничке станице у центру. Али, то више није био борски „ћира“. То је био странац. Личио је на чудовиште. На гомилу гвожђа која се никада није видела у овом граду.
Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 31. мај 1968)

Штампај (пдф)