Читање (ни)је чин усамљености

Милисав Савић

Реч са отварања 19. Мајског сајма књига у Народној библиотеци Бор

Ја ћу данас, овде, у славу књиге, говорити о библиотеци, рекао је наш познати књижевник Милисав Савић, који је, у име овогодишњег промотера, издавачке куће „Просвета” из Београда, отворио 19. Мајски сајам књига. Не само зато што је борска библиотека зачетник овог Сајма, који је сигурно најпознатији сајам књига у источној Србији, него што без библиотека нема ни издаваштва, бар не оног правог. Да будем јасан: можемо ми имати и своје приватне библиотеке, можемо некако и доћи до нама драгих књига, али праве књиге налазе се и остају у библиотекама. Многи кажу да је читање приватна ствар, да је чин усамљености, али ја мислим да се и читање мора поделити са неким, односно да је читање у друштву много боље и лепше, а читање у друштву не може без библиотека.
Сви градови познају се и по библиотекама. Оне су у близини главних тргова, поред позоришта, музеја, цркве, градске већнице. Можда нису атрактивне као нека друга места, али у сваком случају су света. Она су храмови читалаца.
Ја не могу да говорим о борској библиотеци онако како могу да говорим о библиотеци из мог родног градића, која је за мене, у детињству, много значила. Била је смештена у једној трошној кући (у бољим или новијим били су смештени комитет, општина, полиција, банке, пошта). Сва је мирисала на буђ, на стару хартију, али ми је тај мирис пријао. За разлику од околних зграда, у којима је врило од буке, у њој је владала тишина. Ако се говорило, говорило се само шапатом. Детињство ми је било сиромашно, али што се тиче књига и духовног сазревања врло богато, управо захваљујући библиотеци мог града. И данас, већ истрошен, уморан и сит свега, често почезнем за миром те библиотеке, и мудрим речима старог библиотекара Руса.
Видео сам готово све градске библиотеке у Србији, многе од њих су заиста лепе, па и ова у којој се налазимо, али ево како изгледа библиотека о којој ја сањам. Налази се у центру града, али у парку или окружена неким старим, лиснатим дрвећем. До ње се може стићи само пешке, евентуално бициклом, никако аутомобилом. Ничега у њој нема, осим књига. Нема бутика, киоска, разних школа. Намештај је стари, у тамним бојама. Књиге су, наравно, сврстане по областима, а читаоцима је препуштено да сами шетају између полица и бирају наслове. Јер, прави читалац је онај који тражи, а не онај коме се нуди. Само тражећи можете доћи до неке чудне књиге објављене пре двеста година, коју пре вас нико није отворио и тада ћете открити сву драж поруке која је после толико времена стигла до вас. Због тога – схватићете – књиге и рукописи никад не горе. Два одељења су за мене најважнија: прво је Периодика и посебни фондови, у коме се налази много новина и часописа, по могућности и на страним језицима; друго је одељење речника и енциклопедија, такође на страним језицима, у којима можете пронаћи објашњење за све што пожелите. Сањам и о неком трећем одељењу, некој врсти клуба читалаца: то је топла просторија, зими је распаљен камин, служе се безалкохолна пића, а читаоци размењују утиске о прочитаним књигама, или, ако пишу, читају своје радове. Сваки разговор о политици, о бизнису или другим пролазним, земним стварима, строго се избегава. У библиотеци, човек је ипак у додиру са трајним, са вечношћу. Иначе, библиотека ради до касно у ноћ, бар онолико касно колико раде и кафићи. У клубу читалаца се једном месечно дешавају венчања: између читалаца који су се заљубили срећући се у библиотеци, баш као у роману Ако путник једне ноћи… Итала Калвина. Матичари су, наравно, библиотекари. Они могу бити лепе, паметне и љубазне девојке или неки седокоси мудрац, какав је био Борхес – ко се више допадне младенцима…