Горан Миленковић

Док су се егзотични индустријски димови 11. новембра спокојно грлили са маглом над сивим у сумраку градом Бором, у полумеланхоличној градској библиотеци гостовао је ГОРИБОР, Александар Стојковић – Ст., са пријатељима Пеђом и Педом. Неуобичајена количина истине, у неуобичајеној форми, екстатично изобиље ослобођене креативности, еруптивна осећања кроз искричаву загушеност, и крв неба, за пред тишину. Црвено небо ноћно, и шљака која се излива. ГОРИБОР. Александру Стојковићу (1973, Бор) објавила је књигу Свет је мој али има времена (2004) загребачка кућа “Слушај најгласније”, која потписује и радове саме групе (Оно што те не убије, то те осакати и др.) После документарног филма Очи у магли, који говори о Зденку Фрањићу, легенди загребачке и југословенске алтернативне музичке сцене, ГОРИБОР је извео 50-минутни музички перформанс, опору, емотивну и агресивну подршку искреном доживљавању стварности. Мизансцен: етисон, зидови, мали столови, једна тужна и свакодневна појава – стона лампа са абажуром, која значи клик за пред снове и заборав, столице. Цигарете, оловка. Сенке. Преко лица случајно забележен један јарко зелени “power off”, измаглица бима који се хлади, трен или два пред коначно гашење. Простор сведен на изглед собе, тескоба, непокретни параван по којем се крећу непријатељи из стварности, унутрашњи и спољашњи. Ацедија, па пароксизам, жестоко шибање друштвених сабласти, затим немир у слабости, потом, гле, нада. Са Пеђом на гитари, и Педом на машини, у новим радовима (Хоћу кући) и целоноћним објављењима све звучи као незаустављива пунина у приливању смисла, низ напукле зидове те свуда присутне собе у тами: експресивност је стилизованија, Ст. је међу зидовима у својој димензији, полуокренут ка публици, посвећен неком својем ритму, у повременом трансу, и исповедно сам. Треба чути, али и видети: уношењем позоришних, односно сценских елемента, додаје се радовима ГОРИБОРА једна мера интелектуалне озбиљности, у пројекту исијавања себе, из таме и тишине. Овај без много напора досегнут благодарни синкретизам, наткриљен сводом искрених стихова (покаткад, тематски, као огољен ћурчиновски рецидив), био је предмет завршног разговора, који се чувао тога да не поквари утисак онога што се чуло и видело пре тога. Дотакао се још и потраге за смислом стварања, духовне сродности у области литературе, алтернативних облика мишљења, стварања и, зашто не, постојања. Све у свему – противтежа неомамљеној тишини, па чрезвичајно чистосердним малопаланачким душицама, те онима који деценијама спавају пред телевизорима, затим и знаним и незнаним мамутима историје, којих није било а и сада их није брига, ни за шта. Сасвим довољно, не само за разбијање угасите монотоније и просветљење господарства мутног свакодневља у граду и друштву сваковрсне туге и пропадања, већ и за неспутано опредмећење једног духа, бунтовног, врло напаћеног, и још увек сасвим живог. ГОРИБОР је у налету. А небо над Бором и даље каткад гори.

Штампај (пдф)