Ана Јанковић

(Дејан Вукићевић, Дело : 1955−1992: библиографија, Институт за књижевност и уметност/ Народна библиотека Србије, Београд; Матица Српска, Нови Сад, 2007)

У оквиру тада моћног Нолита, издавачког џина сада већ, како се чини, далеке социјалистичке епохе, исто тако давне 1955. године изашао је први број Дела, часописа коме је у поднаслову писало Књижевни месечни часопис са повременим изменама од ове почетне замисли, па преко часописа за теорију, критику и поезију, па чак и часописа за теорију, културу и политику, све до коначног одређења Часопис за теорију, критику, поезију и нове идеје – зависно од промене концепције, која је углавном резултирала изменама у самом уредништву.
Дело је био један од водећих књижевних часописа у то време. Није било једноставно објавити чланак у Делу, као што тада није било једноставно објавити књигу у Нолиту. Велика имена српске књижевности уређују Дело: Антоније Исаковић (1955−1960), Оскар Давичо (1961), Мухарем Первић (1961−1980), Јовица Аћин (1980−1987) и Слободан Благојевић (1987−1992), а од бројних аутора чланака најпре треба поменути Васка Попу, Добрицу Ћосића, Душана Матића, Марка Ристића, Растка Петровића (његов роман Дан шести у целости је објављен на страницама овог часописа), Матију Бећковића, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Добрицу Ерића, Светлану Велмар-Јанковић, Петра Џаџића, Живојина Павловића, Миодрага Булатовића, Слободана Селенића. Импозантна је листа сарадника. Немерљив је значај обрађених тема из готово свих области културе и уметности. Књижевне и филозофске полемике које су вођене на страницама овог часописа обележиле су дух једног времена, једну епоху са чијим се нестајањем угасио и један од најутицајних часописа на тлу бивше Југославије.
Недавно је, након више од пе- десет година од појављивања првог броја, након исцрпног и дуготрајног истраживачког рада, штампана опсежна библиографија чланака часописа Дело, коју је пуних осам година радио мр Дејан Вукићевић. Библиографија је штампана као 16. књига у Серији Историја српске књижевне периодике Матице српске и Института за књижевност и уметност (уредници др Мато Пижурица, др Весна Матовић и Саша Илић).
Иако је ово још једна добра при- лика да се истакне значај сваке библиографије као камена – темељца сваког иоле озбиљног истраживачког рада, рад Дејана Вукићевића надраста саму дефиницију појма библиографије и у својој суштини представља нешто много више од тога. Оно што је Дејан Вукићевић урадио, није само библиографија која ће и те како бити од користи свим потоњим проучаваоцима Дела, већ и читаве епохе коју је овај часопис представљао и обележио.
Ова обимна књига састоји се од 4 поглавља.
У првом, дата је уводна студија, хронолошки преглед најважнијих момената који су пратили излажење Дела. Основни подаци о тиражу, ритму излажења, поднасловима, рубрикама (па чак и зачецима рубрика, тј. тзв. рубрикама кратког даха, које су биле најављене, а појавиле се само једном), тематским бројевима, преводној књижевности објављиваној на страницама Дела, те рецепцији Дела у ондашњој штампи, илустрацијама, досадашњим библиографијама, уредницима и сарадницима. Значајно место дато је првом броју Дела и највећим именима наше послератне књижевности и културе уопште, која су потписала овај број (уредници Александар Вучо, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Петар Џаџић и аутори Васко Попа, Добрица Ћосић, Душан Матић, Марко Ристић, Бора Ћосић, Растко Петровић – чији роман Дан шести бива објављиван у деловима почев од првог броја Дела – и други). Највише простора у Уводу посвећено је полемичким текстовима објављеним у Делу, и једном од највећих сукоба у оно време – модерниста са једне и реалиста са друге стране, у који су се, осим књижевника, укључили и критичари и теоретичари из других области. Занимљив сам по себи, овај текст доприноси сазнавању укупне књижевне, уметничке, па и друштвене атмосфере у којој је настајало Дело. Осим хронологије самог часописа, ово поглавље богато је опсежним фуснотама, које само доказују велико знање о предмету којег истражује, стрпљење са којим је то знање прикупљано и систематизовано, као и истраживачку вештину и упорност аутора ове библиографије. Као изворе информација, аутор библиографије наводи, у првом реду, саме примерке часописа, те бројне штампане, нештампане и живе изворе, као и интернет.
Друго и најобимније поглавље књиге је сâма библиографија чланака објављених у часопису Дело. Ова библиографија је урађена по ISBD(cp) стандарду – Међународном стандардном библиографском опису (саставних делова). Дакле, библиографија је, према обухвату грађе – исцрпна, јер су обрађени сви чланци објављени у Делу, укључујући и белешке на корицама, па чак и белешке са називом Errata, јер је аутор с правом претпоставио да чак и такве белешке у себи садрже извесну количину информација. С обзиром на врсту обухваћених публикација, то је библиографија саставних делова публикација (аналитичка). По облику библиографија је самостална, а према врсти извора примарна, рађена са примерком у руци (de visu), што даје висок степен поузданости, а самим тим и вредности ове библиографије. По хронолошком критеријуму је ретроспективна (јер доноси податке о часопису који је излазио у једном временском периоду и чије је излажење престало), по начину распореда библиографских јединица је стручна, јер их разврстава по систему Универзалне децималне класификације. По карактеру описа је анотирана и дескриптивна.
Садржи 7714 анотираних библиографских јединица, поређаних по азбучном реду презимена аутора или наслова чланака, а у оквиру одређене стручне групе. Анотираних, јер нуде у напоменама, по речима самог аутора, најосновније податке за лоцирање, а комплетни подаци се налазе у посебном поглављу, на крају библиографије, у „Литератури о Делу“. Одреднице и напомене су штампане ћирилицом, одреднице у инверзији (презиме, па име), са графички истакнутом редалицом, а главни библиографски опис је латиничан, јер је и часопис Дело штампан латиницом. Свака библиографска јединица садржи наслов (и поднаслов, ако га има) чланка, име и презиме аутора, преводиоца, те посебан одговарајући блок Напомене уз текст у коме је назначено да чланак садржи фусноте или напомене са додатним информацијама или библиографским подацима; у пољу напомена сваке библиографске јединице дати су следећи подаци о чланку: годиште, број књиге, број свеске, месец и година издавања (у загради) и редни број страна на којима је прилог објављен. Испод неких библиографских јединица налазе се УДК бројеви који су сложенији од броја групе у којој се налазе. Аутор је прибегао овом решењу не би ли избегао да више стручних група има само једну библиографску јединицу.
На пример:
81’37 СЕМАНТИКА
ПЕТРОВИЋ, Нада
2129. Jezik i značenje / Nada Petrović. – Приказ: Освалд Дикро, Цветан Тодоров,
Енциклопедијски речник наука о језику, Париз, 1972. – Напомене уз текст.
81’374 ЛЕКСИКОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ
Или:
75 СЛИКАРСТВО 1744. — „Zenit“, Ljubomir Micić i Vasilije Kandinski / Zoran Markuš. – Напомене уз текст.
У: Год. 19, књ. 19, бр. 6 (јун 1973), стр. 733−736.
75(050) СЛИКАРСТВО (ЧАСО- ПИСИ)
Између другог и трећег поглавља, дате су скениране наслов не стране првог и последњег броја Дела, те првог броја Савременика, затим неколико насловних страна неких тематских бројева Дела (Нова хиспаноамеричка књижевност, Антологија Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија, Езотерија, Утопија, Постмодерна аура), поруџбеница за Дело, први оглас за претплату на Дело, те неколико насловница цензурисаних бројева, од којих се, на једној, јасно види наслов чланка „Друштвена криза и марксисти- ка критика“ Милорада Вучелића, а на другој, цензурисаној, тог чланка нема.
Треће поглавље чине регистри, као неопходна помоћна пратећа апаратура, и то регистар аутора, преводилаца, неразрешених иницијала, аутора ликовних прилога, предметни регистар и регистар уредника и секретара. Аутор библиографије је отишао и корак даље и у првом поглављу књиге, Уводу, када је говорио о сарадницима, побројао је најзначајније сараднике по броју прилога објављених у Делу и то по врсти прилога. Занимљиво је да су поезију највише објављивали Матија Бећковић. Алек Вукадиновић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Добрица Ерић и др, прозу Драган Бабић, Миодраг Булатовић, Александар Вучо, Мирко Ковач, Антоније Исаковић и др; есејистиком су се највише бави- ли Јовица Аћин, Оскар Давичо, Радомир Константиновић, Мирослав Егерић, итд.
Четврто поглавље књиге садржи прилоге. У Прилогу бр. 1 побројани су бројеви часописа по годинама излажења. Ту се види колико је бројева изашло током године, а и то када је часопис изашао као двоброј, троброј, па и четвороброј. Тако је прве, 1955. године изашло 8 бројева и 1 двоброј (6−7), дакле укупно десет бројева. А последње, 1992. годи- не, часопис је изашао само три пута годишње, и то два пута као двоброј и једном као четвороброј (дакле, укупно 8 бројева). Из овог прилога, може се видети да су уредници Дела углавном успевали да изнедре 12 бројева годишње (осим прве и последње године). У Прилогу бр. 2 побројане су београдске штампарије у којима се штампало Дело (БИГЗ, Војно штампарско предузеће, Глас, Култура, Просвета, „Слободан Јо- вић“, „Србија“). У неколико случајева, штампарија није наведена. У Прилогу бр. 3 табеларно су приказане рубрике часописа и учесталост појављивања појединих рубрика. У табели се види и ко је, колико пута, уредио коју рубрику. У прилогу бр. 4 наведени су по годинама тематски блокови и тематски бројеви, као и уредници, а у Прилогу бр. 5 дата је панорама свих полемика објављених у Делу. Прилог бр. 6 је изузетно занимљив. Ту су приложени одговори уредника на анкету о Делу. Анкету је Дејан Вукићевић замислио тако што је употребио нека од питања из Упитника Драгише Витошевића и Ђорђија Вуковића из публикације Српска књижевна пе- риодика : 1768–1941 : попис и други прилози, у оквиру пројекта Института за књижевност Историја српске књижевне периодике и требало је да на та питања у анкети одговоре дају главни и одговорни уредници. Аутор анкете се на самом почетку суочио са непремостивом препреком: већина уредника или оних који су били најистакнутији у стварању Дела, нису више били живи, а неки се, једноставно, нису одазивали позивима да учествују у анкети (Сло- бодан Благојевић). Из добијених одговора се може много сазнати о покретању самог часописа, уређивачкој политици, сарадњи чланова уредништва у часопису, о односу Дела према другим часописима и листовима, и уопште једна укупна друштвено-политичка и културна атмосфера која је пратила излажење Дела током година. Занимљиви у том смислу су одговори двојице уредника Мухарема Первића и Милосава Мирковића на питање да ли је у Делу било цензуре и да ли постоје подаци о томе. Ова двојица дали су у потпуности супротстављене одговоре. М. Первић је рекао да у Делу није било цензуре, док је М. Мирковић одговорио да ју је било, и то редовно, да је Дело често било на тапету разних идеолошких комисија; неколико пута било је забрањивано и повлачено из продаје.

На самом крају књиге Дело : (1955−1992) : библиографија, побројана је коришћена литература која заинтересованог читаоца може упутити у дубље истраживање, уколико је оно уопште и потребно као такво, јер је књига Дејана Вукићевића једно и више него широко и темељно познавање свих датих историјских и књижевно-теоријских, културних, па и политичких прилика у којима је излазило Дело. Иако изузетно обимна (857 страна), захтевна за читање, она је и написана и осмишљена да буде лепа и читка, прегледна и јасна.
И наше време изнедрило је једног врсног библиографа, вредног, упорног, доследног и одговорног, баш онаквог какав и треба да буде свако ко се лати посла на изучавању и писању библиографије. То су препознали и увидели значај његовог замашног дела и колеге из Библиотекарског друштва Србије, и 14. децембра, на 60. годишњицу од оснивања друштва, доделили Дејану Вукићевићу награду „Стојан Новаковић“ за 2007. годину за „објављено дело на српском језику из области библиотечкоинформационе делатности које представља допринос библиотекарству“.
Рад на библиографији Дела Дејан Вукићевић је започео у пролеће 1999. године, да би је, као магистарску тезу, одбранио 2004. године на Филолошком факултету у Београду. Било је потребно још три године да би овај магистарски рад могао бити објављен у облику и обиму ове изванредне књиге, која је више од библиографије, а не мање од сведочанства о једној епохи.

Белешка о аутору

Дејан Вукићевић (Краљево, 1965) дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности и магистрирао на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду. Радио је на персоналним библиографијама Бранислава Петровића, Алека Вукадиновића, Борислава Радовића, Миодрага М. Пешића, Борислава Пекића, Данила Киша, Симона Симоновића, Младена Маркова, Матије Бећковића, Драгана Лакићевића, Борисава Станковића, Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Воје Чолановића, Десимира Благојевића, Владана Деснице, Јована Стерије Поповића, Виде Огњеновић, Николаја Тимченка. Објавио је Библиографију прилога у краље- вачкој књижевној периодици (Књ. 1 Освит−Октобар−Слово, 2000; Књ. 2 Повеља 1971−2000, 2001); Библиографију Матије Бећковића и Библиографију Драгана Лакићевића (Дерета, 2006). Управо припрема библиографију Николаја Тимченка. Дејан Вукићевић ради у Народној библиотеци Србије и управља Фондом старе, ретке и минијатурне књиге у овој установи.

Штампај (пдф)