Весна Тешовић

Карактер је судбина човека.
Хераклит

Наш народ је показао да ништа не учи из своје историје и да му искуства предака ништа не помажу јер им ништа и не значе. Знао је стоички да носи своје заставе славе „гинући за слободу”, али је у миру губио осећај властитог дигнитета и слободе уопште. Не морамо да сежемо дубоко у прошлост па да видимо како феномен тоталитарног мишљења омекшава чак и најрадикалније умове, а милионе грађана тера да прокламовану истину прихвате као једину; хипокризију морала као истински морал. Због безмерне, неизрециве сервилности, ти милиони су френетично клицали свом новом богу, обожавајући његову деспотску силу, плаћајући поданичком ценом остварење властитих жеља и амбиција. Та спрега одговара вишевековном нивоу људске свести која захтева „чврсту руку”.
Сатире Радоја Домановића имају функцију постепеног буђења свести о стварној слободи човека и уче људе да разликују прави од лажног ауторитета. Он своје најбоље приче пише почетком 20. века да би жигосао време у којем је живео. Али, зашто и данас радо читамо сатирично дело давно написано? Да се наслађујемо глупошћу читавог једног доба које је далеко од нас? Или зато што оно говори о нама и нама?
Исидора Секулић је закључила да смо ми народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Можда је у томе луцидност изабраног стваралачког поступка Радоја Домановића да кроз гротеску и алегорију довикне својим савременицима истину о њима самима. Исмевао је Домановић администрацију која доноси закон о укидању страсти јер оне сметају напретку, али и лојалне грађане који одмах губе вољу за дуваном, вином и политиком, које су раније страсно волели. Наругао се духовној лењости средине која се плаши свега новог и смелог што би у паланачку досаду унело нешто више покрета. Описао је чудну земљу у којој човек без ордења изгледа као дивљак и чудо невиђено. Говорио је с подсмехом о нашој слабости да метанишемо пред странцима, о слепом поверењу у вође који нам изгледају мудри само зато што их не познајемо (у противном, „остави, молим те, бар њега знам колико је тежак”) и што ћуте, о вођама који се не устручавају да поведу народ иако су слепи од рођења, о полицијским писарима који јашу грађане, о срамним ропским печатима које им власт удара на чело, али и о грађанској „храбрости” која се испољава спремношћу на свакакво понижење јер је владарска потреба за апсолутном влашћу сразмерна људској глупости, подаништву и сервилности које немају границе.
И данас Домановићеву сатиру нећемо читати као књижевно историјски документ, већ као живу, актуелну творевину која упозорава, суочава са непријатним истинама, приморава на узнемирена размишљања о сопственом времену и средини у којој живимо. Оно о чему Домановић пише не односи се на људску природу уопште, већ на посебну „балканску варијанту” у којој царује свемоћна, заразна болест нерада, зависти и свеопштег потцењивања, жеља за прогањањем, владавина глупости која само у властитој празнини може да се осећа снажном. И данас смо спремни да се приклањамо мртвом мору конформизма, да штошта решавамо административним мерама, да сумњама и поругом дочекујемо нечију иницијативу, а завишћу и подсмехом свачији успех, и да нам удвориштво и рајинска покорност буду стил живљења.
Желећи да обележи 130 година од рођења Радоја Домановића, Народна библиотека Бор је у фебруару уприличила представљање књиге Домановићев смијех Горана Максимовића. Са њим, али и са осталим гостима који су долазили у библиотеку у марту и априлу, разговарали смо о Домановићу, његовом делу које се и данас, после 100 година, чита као да је тек написано, али и нама самима.
Започињући размишљање о Домановићу, можда ћу увредити ваш шири крај. Када је подизан споменик Николи Пашићу на бившем Тргу Маркса и Енгелса, Београд, који је толике године одолевао гигантским Лењинима, добио је једну реплику Енгелса у лику Николе Пашића. Неки пролазник је рекао: „Боже, како је то сјајна скулптура! Тачно се види да је био висок и да је био велики говорник”. Једна особа која се мало више разуме, а која је била ту поред, рекла је: „Не, господине, грешите. Он је био веома мали и муцао је”.
Људи заборављају да је вођа, архетипски лик српске сатиричне прозе, нико други него тај исти Пашић. Невероватна је та потреба нашег народа за вођом, а коју је Радоје Домановић јасно осетио. Није вођа никакав активни агенс. Као што знамо, он је у причи слеп, али народ просто има потребу да га следи. Сада сам члан комисије за именовање улица и тргова у Београду и ја се на дневној бази подсећам Домановића и његове Страдије и свих оних страшних призора кад човек улази у тај Псеудобеоград и види људе који у колицима гурају своје ордење и колајне. Наш народ и даље упорно верује да величина нечијег споменика може поправити дело тога.
Чињеница је да се и Домановићева сатирична оштрица наједном истањила после Мајског преврата. То је нешто што многи губе из вида. Њега је провоцирало друштвено уређење последњих Обреновића и он је ту некако сместио свој свет. Промена је била радикална, кажу историчари, и можда ми данас на нашој друштвеној сцени немамо таквих карикатуралних појава какви су били Баџа, Биџа…
Заиста мислим да је Радоје Домановић драгоцен за некога ко је жив писац и увек када састављам листу реперних тачака у прошлости наше литературе, на њој су и Радоје Домановић, и из других разлога, Бранислав Нушић који нема такав сатирични потенцијал, али има онај комични, који је веома здрав. Оба та писца су веома високо рангирани. Укључио бих и трећег генија српског језика. То је Станислав Винавер чије преводе увек читам „као кондиције”, како се говорило језиком Домановићевог времена. Узимам кондиције из језика тако што читам 1001 ноћ или Гаргантуу и Пантагруела.
Српска књижевност је у многим епохама имала писца Домановићевог нерва и способности да сопствену друштвену стварност претвори у књижевност првога степена. У једној епохи имала је Јована Стерију Поповића, у другој самога Домановића, у следећој Нушића, а данас Душана Ковачевића.
Међутим, потреба за Домановићем није престајала без обзира на то који су писци имали ту врсту сатиричне потребе да изразе сопствену стварност, да је катарзично превазиђу препознавањем њених рђавих страна. Домановић је писац и нашег времена по тој способности да сопствено време изрази кроз беспоштедну сатиру, кроз сатиру упечатљивих догађаја, препознатљивих ликова и друштвених ситуација, а при том да то време буде сачувано и за искуство других генерација.
који је рекао нешто врло важно о нама самима и нашем времену. Мислим да Домановићева трајна присутност проистиче из његове несумњиве књижевне снаге и инвенције, сатиричне бриткости, а с друге стране да се времена, упркос свему што је прошло, нису много променила.
А да би се људи у времену које јесте и које је испред нас одвојили од Домановићеве слике, потребно је да читају више баш Домановића, да га читају више него што су га до сада читали.
Има једна Паундова песма која каже: „Кад само помислим на шта би Америка личила // да се класици више растурају…” Мислим да би Србија била сасвим другачија земља кад би се у њој више читали њени најбољи писци из савремености или из традиције; када би се више читали њени најбољи историчари, као Слободан Јовановић или Владимир Ћоровић, или Радован Самарџић, а не они који су теоретичари завере и који су теоретичари изолационизма; када би се у њој препознавале истинске традиционалне и културне вредности, истинске ствари које чине срж њеног језичког и историјског памћења, уместо што се од ње са толико дуго упорности прави један провинцијски простор одвојен од праве традиције којој припада. Да би се Србија променила, неопходно је да свако у свом послу буде свестан да чинећи данас нешто, не чини то само у своје име, већ и у име неке друге генерације. Мислим да претходне генерације нису о томе тако мислиле. Свако ко нешто чини у своме месту, у својој професији, или у своје име, не чини то само у једном простору. Данашњи свет је доста интегрисан и све је доступно и лако препознатљиво на другом месту. У суштини, ми нисмо сами на овом свету. Ми живимо заједно са другима, који се разликују од нас, са којима се можемо разумети ако хоћемо да препознамо најбоље
ствари у себи и другима. Ако ћемо да истрајавамо у разликама, њих ће увек бити довољно. Ако ћемо да препознамо сличности, биће лакше и нама и другима. Кад год је Србија, и људи који су је обликовали, препознавала европску димензију свога постојања, она се уписивала у најбољи део тада актуелне међународне заједнице, она је била у вези са хуманистичким идеалима и пројекцијама. Кад год су они који су обликовали њену самосвест покушавали да побегну од њене европске димензије и да је претворе у простор ограђен од светских збивања, увек је пропадала, падала у изолационизам, у варљива савезништва за која су биле плаћене врло високе цене.
Ово је тренутак у којем се, са врло озбиљно плаћеним ценама, још увек могу исправити неправде које смо сами себи нанели, а и онима који ће доћи после нас. Али, још увек цена није тако висока као што ће да буде за десет година ако будемо стајали на истом месту, ако будемо покушавали да се вратимо уназад.
Домановић је, пре свега Србин, и нико о Србима не може боље да дâ суд него сами Срби. И то је нешто што морају сви да схвате. То је оно што се у теорији књижевности зове перцепција. Пред огледалом се свако најбоље препозна сам, али кад нам неко постави огледало тако да у њему видимо другога, а мислимо да то нисмо ми, постиже се управо та актуелност. Наиме, то је актуелност која је присутна у односу према животу, у односу према политици, у односу према стварности. Домановићева актуелност је жалосна. Јер, Домановићева актуелност је нешто што представља стајање у времену, што није корак у напред. За то није крив Домановић, него ми. За то није крива чак ни политика, него оно што ми зовемо култура. И сад се враћамо на једно друго питање: колико култура може да утиче на развој свести? Много. А колико смо ми свесни да на нас утиче нешто што није култура? То је већ друго питање. Због тога Домановић остаје актуелан, на нашу жалост, али на срећу литературе. Због чега? Само права уметничка дела су увек актуелна. Само су Аристофанове Жабе увек смешне, само је Платон тај који је животне истине поставио много уназад. То су универзалне људске категорије. Оног часа када се одређујемо на сатиру која носи национални призвук, она подразумева одређено познавање карактера, етнографије, етнологије, и свега за једно друштво. И онда ћемо постићи да имамо једног Домановића који познаје нашу националну сатиру. Нико не говори о некој немачкој националној сатири, већ говори о немачкој класичној филозофији.
Ту је разлика у погледу на живот: срећни су они народи који умеју на такав начин да гледају и своју тугу. Мислим да је у томе тајна наше среће да постоје ствараоци као што су Домановић, Ћопић…, јер ако гледамо Домановића, Ћопића, можемо да читамо, ако гледамо Домановића, ми можемо и Нушића да читамо. И, ту је, у ствари, онај одговор. Домановић је симбол једног погледа на свет. Они који то могу да разумеју су много богатији од оних који то морају да гледају.
Домановић је писац који је имао способност да у комичној катарзи проналази смисао умјетности и у томе је карактер и величина његових комичних остварења. Домановићев смијех има јанусовску природу. Он има једну страну лица која је насмијана, која је пуна те смјехотворне енергије и другу, које је горка, у грчу, која је сва опора.
Прво сатирично дјело у српској књижевности је Мали буквар за велику децу Михајла Максимовића, објављен 1792. године у Бечу. Од Михајла Максимовића српска књижевност је готово у свакој генерацији имала по неког значајног и великог сатиричара. Јован Стерија Поповић је био подједнако велики хумориста, као и сатиричар. Иза тога, у другој половини 19. вијека, код Милована Глишића, па код Стефана Митрова Љубише, затим у Сремчевом дјелу, па у поезији, пре свега, Јована Јовановића Змаја, код Војислава Илића, па код његове браће
Милутина и Драгутина Илића, сатирични и комични жанрови готово да су били свакодневно присутни. Домановић је на тој националној традицији могао да гради искуства која се, пре свега, односе на тематске просторе и интересовања.
Међутим, кад је ријеч о европској традицији која такође има велики утицај на Домановића, пре свега у равни смјехотворнога поступка, два велика узора су Гогољ и Џонатан Свифт.
Домановић је из српске традиције користио нека искуства која се односе на хумор који је настајао у епској поезији.
Србијанска стварност на крају 19. вијека сервирала је готове теме. Домановић је био рођени сатиричар и он би их пронашао и да нису биле тако очигледне. Пошто јесу, требало их је само преточити у литературу.
Скадарлијска интелектуална боемија имала је пресудну улогу за обликовање не само комичних жанрова у књижевности српског реализма, него комплетне те треће генерације српских реалиста, тзв. високих реалиста, или критичких реалиста. Интелектуална боемија је доприносила прије свега умјетничком односу према књижевности, подизању естетских књижевних критеријума у стварању прозних комедиографских и пјесничких текстова, а затим и књижевне критике.
Домановићево дјело је и данас актуелно захваљујући универзалним идејама. Он полази од свакодневних тема конкретног простора и друштвеног тренутка, али су његове уметничке идеје универзалне и као такав, он је и данас популаран и доживљавамо га као савременика. Не доживљава га само српски народ као савременика. Домановићеве приче су провеђене на бројне европске језике. Постоји куриозитет да је Домановићева прича Вођа најчешће провођена, управо зато што је тај феномен власти, апсолутистичкога култа вође, народа који без критичке дистанце препушта судбину у руке тих вођа, универзална тема препознатљива у свим срединама, друштвеним системима, народима. Зато је Домановић тако присутан и популаран и данас.
Проблем савремене сатире је у томе што се она преточила у афоризам, у афористичку сатиру која у потпуности исцрпљује праву сатиричну литературу. Зато се прави сатирички жанрови, а то су прије свега сатирична приповјетка и кратка прича, данас слабо пишу и зато нема данас сатиричара домановићевског типа и формата. У српској књижевности има више сатиричара и хумориста који се исказују у комедиографском жанру. Рецимо, мислим да је и Душко Ковачевић у својим комедијама на правом трагу, али нушићевском трагу. Он ствара једну специфичну синтезу трагикомичнога у српској књижевности с краја 20. и почетка 21. вијека. Прије тога смо имали Александра Поповића који је својим комедијема давао једну критичко-сатиричну слику политичкога тоталитарног режима, од Голог отока, преко комунистичког система власти. Мислим да је савремена сатира какву је створио Домановић на крају 19. вијека на маргинама и да је готово нема.

Штампај (пдф)