Драгана Малић

Енглески Указ о јавним библиотекама (Public Library Act, 1850) први је и најстарији државни законски пропис о организовању рада јавних библиотека у свету, закон који је установио принципе перманентног пореског финансирања библиотечке службе независних јавних библиотека, отворених за припаднике свих класа и сталежа. Локалне власти енглеских градова са више од 10 000 становника обавезане су овим законом да оснивају и финансирају јавне библиотеке из посебног пореза (од сваке фунте пореза – пола пенија за библиотеку). Прикупљена средства требало је да се користе за изградњу и опремање јавних библиотека, али финансирање није подразумевало и куповину књига. Противљење отварању јавних библиотека у неким британским грофовијама оправдавало се нужношћу увећања пореза ако буде потребно издвајати и средства за рад јавне библиотеке, али су прави проблем били, не повећани новчани намети, него веома изражени класни сукоби интереса. Наиме, дотадашње „претплатне библиотеке” (subscription libraries) оснивале су се, састављале књижне фондове и издржавале се на основу уплата својих одабраних чланова: „Чланови су, на основу класне припадности, на основу својих интересовања или на основу висине улога, одређивали набавну политику ових библиотека”.1
Иако су се практичној примени одредби Указа о јавним библиотекама опирали многи чланови британског парламента, ипак су после оснивања прве јавне библиотеке у Манчестеру 1852. године у следеће две деценије отворене још 34 јавне библиотеке. Према сачуваним подацима, у периоду од усвајања Указа (1850) до 1883. године, отваране су годишње 3–4 нове јавне библиотеке. Од 1883. до 1910. године када је у Велику Британију почео да пристиже новац за изградњу библиотечких зграда од првих донатора, америчке Карнеџи (Carnegie) фондације, број новооснованих библиотека порастао је на 16 нових библиотека годишње. До 1918. године скоро половина свих јавних библиотека у В. Британији добијала је донације од ове фондације. Међутим, добијена новчана помоћ је била намењена искључиво изградњи библиотечких зграда, док су трошкове опремања библиотека, куповине фондова, текућег одржавања и плаћања стално запосленог библиотекара морале да сносе локалне градске власти.2
Закон о библиотекама усвојен у британском Парламенту непосредно по окончању I светског рата (1919), и у ситуацији знатног економског развитка државе није разрешио питања надлежности и свих облика финансирања различитих типова библиотека. Извештај о раду јавних библиотека у Енглеској и Велсу, „Kenyor Report” (1927), указује да 96,3 % становништва има законско право да бесплатно користи услуге јавних библиотека, али да не постоји званична међубиблиотечка сарадња између обласних и регионалних библиотечких служби, што и у економском погледу отежава њихов рад. Када је 1938. године британски библиотекар и теоретичар Лајонел Мек Колвин (Lionel R. McColvin) објавио своју студију о стању у јавним библиотекама Велике Британије у периоду 1936.–1937. године (A Survey of Libraries: Reports o a Survey made by the Library Association, London 1938) документовано је указао на постојање знатних разлика у постојећој јавној библиотечкој служби у разним областима државе. У Енглеској и Велсу јавне библиотеке су напредовале и биле под стручним надзором Министарства просвете. Развитак јавног библиотекарства био је најслабији у Шкотској и Северној Ирској. Предложено је стварање регионалних библиотечких бироа који ће имати матичну функцију за све локалне (јавне, универзитетске и специјалне) библиотеке на својој територији и помагати при усмеравању буџетских средстава у јавне библиотеке. До почетка II светског рата у Енглеској и Велсу основано је 8 библиотечких бироа (Library Bureau), док су у другим деловима државе основани тек по завршетку рата.
Почетком II светског рата (1941) Британско библиотекарско удружење (Library Association LA) започело је са планирањем послератне делатности библиотека, а на основу анализе дотадашњег стања у британском јавном библиотекарству. Тако је настао извештај „Мрежа јавних библиотека у Великој Британији” („Public Libraries and Museums Act”), који је садржао две главне препоруке за послератно развијање библиотечке службе: 1. знатно увећати и осавременити библиотечку службу, као и број јавних библиотека и њихових огранака, 2. створити државну агенцију (National Agency) за надзор и обезбеђивање адекватне финансијске подршке јавним библиотекама.3
Законом о јавним библиотекама и музејима (Public Libraries and Museums Act) из 1964. године, који је још на снази, одређено је да основицу финансијских средстава за рад јавних библиотека и архива у Великој Британији треба да чине буџетска средства чији обим одређује Министарство културе, медија и спорта.4
Финансирање установа културе и уметности данас се у В. Британији, осим из буџетских средстава, дотира и из допунских извора:
-приходима од различитих пореза (на локалном нивоу – окрузи и грофовије – финансирање културних установа се врши делом од средстава које одређује централна влада, делом приходима од пореза);
средствима уметничких савеза (на регионалном нивоу културу и уметност делимично финансира и дванаест регионалних уметничких савеза, који чак 80% својих прихода добијају из централних извора финансирања (највише од Уметничког савета Велике Британије);5
средствима других министарстава (јавне библиотеке смештене у зградама проглашеним споменицима културе добијају део средстава од британског Министарства за заштиту културног наслеђа – Department of National Heritage, које је одговорно за заштиту културног наслеђа и споменика културе);
средствима од спонзора (најчешће је то вид патроната, активност приватних фондација према институцији);
средствима од донатора (мање једнократне донације, најчешће од клубова пријатеља библиотеке/архива);
сопственим приходима (чланарине, резервације, умножавање, рестаурација, приходи од улазница, разгледница, честитки, штампаних водича, монографија о библиотекама/архивима, брошура или билтена).
Потраживање допунских средстава изван уобичајених буџетских прихода, сматра се у британском библиотекарству уобичајеним, а не негативним аспектом модерног пословања. У пракси су допунски облици финансирања у одређеном моменту потребни и библиотекама и архивима због низа разлога, као што су:
1. доградња нових објеката или рестаурација постојећих (нарочито ако су библиотека или архив смештени у старој згради која је споменик културе),
2. побољшање услова складиштења фондова/експоната,
3. конзервација и/или каталогизација,
4. увећање колекција због повећања обима њихове експлоатације,
5. увођење нових и модернизација постојећих служби,
6. самостални пројекти од друштвеног значаја.
Британска држава подстиче донаторско и спонзорско финансирање културе уводећи бројне пореске олакшице. Спонзори за дата финансијска средства очекују противуслугу од стране примаоца, који плаћа порез на укупан приход за суму коју је добио. Спонзорство се даваоцима опорезује као материјални трошак. Као спонзори библиотека и архива најчешће се јављају:
1. приватне фондације (нпр. Фондација Жан Пол Гети („J. Paul Getty Trust”) која кроз делатност свог музеја, више специјализованих научних института и знатним финансијским средствима помаже пре свега програме конзервације уметничких дела, старих рукописа и књига у библиотекама и музејима),
2. струковна удружења (нпр. „Manchester Guardian Society” – локално удружење издавача из Манчестера);
3. државни и фондови институција од националног значаја (нпр. Фонд националних уметничких колекција, Фонд за партнерство и међубиблиотечку сарадњу Британске библиотеке, Одбор за очување националне рукописне баштине и неки фондови Министарства образовања и Министарства културе, спорта и информација);
4. фирме, предузећа, приватна лица (нпр. ТВ станица „Granada” из Манчестера).
Идеја давања извесног публицитета или рекламирање спонзора у замену за одређена финансијска средства, последица је маркетиншког приступа. Најчешће се спонзорише објављивање различитих библиотечких/архивских публикација (текуће и ретроспективне библиографије библиотечких/архивских издања, билтени новоприспелих књига/докумената, водичи, брошуре са изложби књига и докумената, годишњи извештаји и планови рада).
Спонзор плаћа трошкове објављивања публикације, а као вид надокнаде добија известан рекламни простор у оквиру издања. Пословни случај: спонзори за штампање књиге Посебне збирке: водич Британске библиотеке били су једна од лондонских књижара и фирме за дизајн и архитектуру.
Спонзори дотирају и израду потребног рекламног материјала библиотека и архива: позивнице, програме, постере, улазнице и чланске карте. Пословни случај: Централна библиотека у Бирмингему (Birmingham Central Library) међу првима је започела са праксом „продаје” рекламног простора на омоту чланске карте. Испрва исплатив, овакав начин сарадње са спонзорима касније се показао неадекватним, нарочито у моменту када је спонзор ускратио финансијска средства или је престао да постоји као фирма, док чланске карте са рекламом још нису потрошене.
Спонзорством се такође финансирају поклони, награде, али и послужење током различитих свечаности којима се обележавају значајне годишњице библиотеке/архива, књижевни сусрети, додељивање награда заслужним локалним ствараоцима, финалистима литерарних конкурса и такмичења која организују јавне библиотеке. Пословни случај: Независна фондација за спорт и уметност (Independent Foundation for Sports and the Arts) која се финансира одржавањем фудбалских стадиона, спонзорише многе уметничке и спортске приредбе у Ливерпулу, издвајајући у ту сврху средства од 10 до 50 хиљада фунти годишње.
У случају донација финансијска средства се поклањају и ослобађају пореза, али под условом да су донације дугорочне (најмање четири године) и да поклоњени новац не износи више од 10% укупне масе прихода подложних опорезивању. Значајни донатори британских библиотека и архива су:
1. финансијски картели, од којих су најпознатији „The Readers Digest Trust”, „Rockefeller Trust”, „Wellcome Trust” и др. Пословни случај: Национална лутрија (National Lottery) Велике Британије од сваке фунте коју уплате играчи на срећу, издвоји око 28 пенија (скоро трећину) на друштвено корисне донације („good causes”) у култури, уметности, спорту, очувању и неговању културне баштине. Укупна средства Лутријског фонда националне баштине (Heritage Lottery Fund) за донацију нових пројеката (нпр. рестаурацију зграда и окружења библиотека/архива/музеја, значајних за очување историјских обележја краљевства) износила су 2001/2002. године чак 325 милиона фунти);
2. јавне институције, попут Британске библиотеке (British Library) и њеног Фонда за библиотечку кооперацију и сарадњу (Co-operation and Partnership Fund), Комисије за библиотекарство и информатику (LIC -The Library and Information Commission), Уметничких већа Енглеске, Велса, Шкотске и Ирске (The Art Council), и других значајних културних установа. Пословни случај: Британски национални фонд за библиографска истраживања (The British National Bibliography research Fund – BNBRF) под надзором државног Већа за Британску националну библиографију, скромним донацијама помаже библиографске пројекте мањег обима и истраживања у области књиге и коришћења различитих публикација, примену информационе технологије у издаваштву, проширењу сарадње између библиотека, издавача и књижара. Укупна средства за донацију 1999/2000. године износила су само 40 000 фунти.
3. пријатељи библиотека/архива: (Friend Groups) – удружења која су настајала већином током 80 их година, када је уведено знатно смањење буџетских средстава у Великој Британији. Циљ оваквих удружења био је, пре свега, да волонтерским радом помогну рад неких библиотечких служби (нпр. одељења старих рукописа) или да добровољним прилозима чланова пријатеља омогуће формирање одређених архивских колекција. Пословни случај: удружење „Пријатељи националних библиотека” (The Friends of the National Libraries) основано је још 1931. године, са циљем прикупљања и очувања британских штампаних књига, старих рукописа и архива, који су, нарочито у доба II св. рата, могли бити оштећени или однети ван земље. До данас, донацијама у облику вредних библиотечких и архивских јединица помагали су библиотеци Британског музеја, националним и универзитетским библиотекама, као и обласним архивима. Донације у новцу сакупљају се од добровољних прилога чланова Пријатеља националних библиотека и додељују у скромним износима већем броју институција. Током 1998. године 32 донације, у укупном износу од 210 748 фунти, додељене су пројектима 27 јавних библиотека).
У допунском финансирању британских библиотека и архива важни су и облици бесплатне (нефинансијске) помоћи:
1. сарадња на заједничким пројектима више културних институција исте или сродне делатности, и то не само у оквиру В. Британије или европског континента. Пословни случај: од 1976. године постоји пракса да холандски студенти библиотекарства из Хага, долазе на стручну праксу у неколицину јавних и универзитетских библиотека северне Енглеске (Newcastle). Трошкови њиховог боравка и обуке су занемарљиви у односу на знања која стичу и на помоћ коју пружају домаћинима обављањем стручних библиотечких послова. У својој земљи потом промовишу установе у којима су радили и смањују трошкове школовања и стручне обуке. Како се оваква пракса показала успешном, састављају се планови који ће у библиотечке пројекте укључити и студенте из земаља источне Европе. У британским библиотекама се предност сарадње са другим европским библиотекама и студентима библиотекарства очитује како у привременом, бесплатном упошљавању заинтересованог кадра, спремног да учи и примењује стечена знања у библиотеци домаћина, тако и касније, током реализације обимнијих, интернационалних библиотечких пројеката.
2. волонтерска помоћ чланова клубова и удружења пријатеља библиотека/архива (Library volunteers, Friends of Archives) или удружења за неговање породичне традиције и националне културе (Family History Societies). Пословни случај: карактеристичан је пример укључивања волонтера у рад појединих одељења Британске библиотеке (British Library). Асистенти – добровољци (Library assistants) су најчешће пензионисани библиотечки службеници ове установе и чланови „Пријатеља националних библиотека”. Они раде неколико сати недељно на специфичним пословима, као што су израда каталога посебних збирки или библиографија публикација које је штампала библиотека. У Централној библиотеци Бирмингема (Birmingham Central Library) волонтери су (студенти, дипломци, пензионери разних струка и домаћице – чланови клуба пријатеља библиотеке) помагали при чишћењу и конзервацији фондова старих књига. Библиотека је објављивала и оглас у локалним новинама тражећи волонтере–пензионисане инжењере, а одабраних седморо је помагало при микрофилмовању више од 100 000 наслова).
3. индиректна (неновчана) помоћ и стручни савети, које пружају многе националне институције и удружења библиотекара и архивиста, попут Националне библиотекарске асоцијације (The Library Association), Националне службе конзерватора (The National Preservation Office), Краљевске комисије за историјске рукописе (The Royal Commission on Historical Manuscripts), Друштва архивиста (The Society of Arhivists) и Форума историјских библиотека (Historic Libraries Forum).
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Стокић, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века, Мали Немо, Панчево 2002, стр. 104.
2 Charles A. Seavey, „Public Libraries”, u: Encyclopedia of Library History, Galrand Publishin Inc., London, New York 1994, стр. 521–526.
3 Lionel R. McColvin, The Public Library Sistem in Great Britain, London 1942.
4 До почетка 80-их година није постојало издвојено Министарство културе у Великој Британији, него је у оквиру Министарства образовања и науке постојало Одељење уметности. Осамдесетих година се формира Министарство уметности које је преко Службе за библиотеке обезбеђивало неопходна средства за рад јавних библиотека. Крајем 90-их година оформљено је засебно Министарство културе, медија и спорта (Department of Culture, Media and Sport).
5 Милена Драгићевић – Шешић, Бранимир Стојковић, Култура, менаџмент, анимација, маркетинг, Clio, Београд 2000, стр. 215–216.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Гордана Стокић, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века, Мали Немо, Панчево 2002, стр. 104.
2. Charles A. Seavey, „Public Libraries”, u: Encyclopedia of Library History, Garland Publishing Inc. London, New York 1994, str. 521–526.
3. Lionel R. McColvin, The Public Library Sistem in Great Britain, London 1942.
4. Милена Драгићевић – Шешић, Бранимир Стојковић, Култура, менаџмент, анимација, маркетинг, Clio, Београд 2000, стр. 215–216.
5. Department of National Heritage: Reading for the Future: a Review of Public Libraries in England, London 1997.
6. Library Association Information Services Group: Guidelines for Reference and Information Services in Public Libraries, Library Association Group, London 1999.
7. Joanne Lomax, Susan Palmer, Graham Jefcoate, A Guide to Additional Sources of Funding and Revenue for Libraries and Archives, 2nd ed, The British Library Co-operation and Partnership Programme, London 2000.

Штампај (пдф)