Лаш Фр. Х. Свенсен

Велика питања нису обавезно идентична вечним, јер је досада централни културни феномен тек неколико стотина година. Наравно, не може се тачно одредити када је настала, а има и своје претходнике. Ипак, досада је типичан феномен модерности. Њени претходници су генерално били резервисани за мале групе, као што су племство или свештенство, док досада погађа широко и мора се рећи да је она релевантан феномен за скоро свакога у модерном, западном свету…
… Питао сам мало, на ненаучној основи, колеге, студенте, пријатеље и познанике о досади, и најчешћи одговор је био да не могу тачно да кажу да ли се досађују или не, али неки су одговарали потврдно или одрично, а једна особа је чак одговорила да се никада није досађивала. Оним читаоцима који се можда никада нису досађивали, могу да укажем на то да је дубока досада, феноменолошки посматрано, сродна несаници у којој јаство губи идентитет у тмини, заробљено у наочиглед бесконачном ничему. Човек покушава да заспи, покрене се можда мало у правцу сна, али не досеже га, и завршава на ничијој земљи између сна и јаве…
… Потпуно је могуће досађивати се, а да тога нисмо свесни, и могуће је досађивати се, а да нисмо у стању да наведемо разлог или узрок тој досади….
… Често се тврди да око десет процената становништва пати од депресије једанпут током живота. То је површна, али изгледа не и неразумна процена. Која је разлика између дубоке досаде и депресије…?
… Понекад се чини да читав западни свет личи на Бергхоф, санаторијум у књизи Чаробни брег Томаса Мана [Thomas Mann], у коме Ханс Касторп обитава седам година. Убијамо време и смртно се досађујемо. Због тога можемо пасти у искушење да кажемо да је Бајрон [Byron] у праву: „Слабо нам је шта остало, осим да се досађујемо или да досађујемо другима.“ (Lord Byron, Don Juan, Penguin, Harmondsworth, 1973, Canto XIV, v. 18)
У мом малом истраживању се показало да се мушкарци досађују у већем броју него жене. Психолошка истраживања такође указују на то да мушкарци више пате од досаде него жене. (Ова истраживања такође потврђују Шопенхауерову [Schopenhauer] тврдњу да са годинама опада осећање досаде.) Немам никакво добро обрашњење зашто је то тако. Могуће је да жене у мањој мери исказују досаду, али да их она погађа колико и мушкарце. Можда жене уопште имају друге потребе за смислом и његове изворе и због тога су у мањој мери изложене различитим културним променама које су исходиште досаде. Као што сам већ рекао, нисам нашао задовољавајуће објашњење ове разлике међу половима. Ниче такође тврди да жене мање пате од досаде него мушкарци, и то објашњава тиме да жене никада нису научиле да раде како треба (Nietzsche, Menschliches, Allzumenschliches I), што је више него сумњиво образложење.
Ја сматрам да Киркегор [Søren Kiekegaard] претерује када тврди: „Досада је извор свег зла“ (Søren Kiekegaard, Enten-Eller. Første Deel. Samlede Voerker. Bd. I, Gyldendal, Kobenhavn, 1923). Али она доприноси много чему што је зло. Не верујем да има много убистава која су почињена из досаде, јер, као што је познато, убија се најчешће у афекту, али видимо да се досада користи као објашњење за низ недела, па и убистава. Такође не верујем да можемо да кажемо да ратови почињу из досаде, али чињеница је да избијање рата скоро без изузетака прате изливи одушевљења, када људи излазе на улице у еуфорији, као да славе што је нешто најзад разбило свакодневну монотонију – као пример можемо навести Први светски рат, као рат за Фокландска острва. Јун Хелеснес је о томе писао са дубоким разумевањем теме (Hellesnes, På grensa). Међутим, проблем са ратом је у томе што не само да проузрокује смрт, већ врло брзо постаје досадан. Као што је Езра Паунд [Pound] једном написао: „Wars without interest boredom of a hundred years‘ wars“ (Ezra Pound, The Cantos – Revised collected edition, Faber and Faber, London, 1975, Canto LIII). У роману Чаробни брег Томаса Мана, избијање рата коначно буди Ханса Касторпа из његових седам година дремежа у досади, али све указује на то да ће га досада врло брзо опет ухватити. У покушају да о досади каже барем нешто позитивно, социолог Роберт Нисбет тврди да је досада извор многих зала, али да је она такође прекинула читав низ зала, због једноставног разлога што су зла на крају постала досадна. Он користи спаљивање вештица као пример, и тврди да та пракса није престала из правних, моралних или верских разлога, већ просто јер је постала толико досадна, да су људи помислили: „Ако си видео једну како гори, видео си их све“ (Robert Nisbet, „Boredom“, In: Prejudices: A Philosophical Dictionary, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts/London, 1982). Могуће је да има нечега у Нисбетовој изјави, али, ипак се тешко може рећи да је досада сила која може да нас избави из нечега. Јер у његовом аргументу имплицитно стоји да је досада такође била и узрок спаљивања вештица…
… Досада настаје обично када не можемо да радимо оно што желимо, или морамо да радимо оно што не желимо. Али шта када немамо појма шта желимо да радимо, када изгубимо способност за оријентацију у животу? Тада смо можда потонули у дубоку досаду, која подсећа на недостатак воље, јер воља није нашла упориште. Фернандо Песоа то описује као: “патити без патње, хтети без воље, мислити без тока мисли” (Pesoa, Uroens bok)…
(Из књиге Филозофија досаде Лаша Фр. Х. Свенсена, Геопоетика, Београд, 2004)

Штампај (пдф)