Миодраг Игњатовић

Бела светлост што се непрестано, већ десетак година, као врх шила забада у зенице, неста уз једно реско – цак! Мрак прели собу пријатним невидом, смирујућим и благим попут утехе. Упи се у све поре зидова и оскудног намештаја, и све неста, немоћно да било чиме докаже своје присуство и постојање.
Ушушкавајући се топлином покривача човек тихо уздахну, ослобађајући тело непотребног терета и заплови сумаглицом реке сећања.
***
Мирис пржених јаја пожеле “добро јутро” уморном и неиспаваном Паскалу,
који се враћао из ноћне смене радника кланичара. Главом му је, као на траци, шетало свих деведесет девет крава, читаво стадо, које је тешким гвозденим батом ноћас убио. Сваки пар њихових тужних очију гледаше у њега молећи за милост које није могло бити.
Паскал прогунђа скидајући капут:
“Шта ћеш, такав је живот!” и настави да се свлачи.
Чу се глас жене из кухиње:
“Паскал, јеси ли много уморан?!
“Да!” одговори кратко одсутан мислима, петљајући око учворене пертле десне ципеле. Изуту ципелу шутну бесно, посматрајући је једно време нетремице, као да очекује да му она узврати ударац.
Жена настави са причом, али је више није слушао.
Сада му се у глави све очи спојише у једно велико Око које га је гледало, не више толико молећивим, колико дрским пркосним погледом.
”Шта хоћеш од мене” завапи “ја само радим свој посао?”
Око трепну, па после кратке паузе испусти једно “Му!” налик смеху.
“Завитлаваш ме, а, завитлаваш…“ простења, приљубљујући се уз чивилук леђима, тражећи несвесно ослонац и заклон.
“Ма какви” сад Око разговетно рече “ово није шала, ово је сасвим озбиљна ствар. Знаш, друшкане, мене и тебе чека један важан посао. Зато је боље да га обавимо што пре, хоћу рећи одмах.”
“А ако ја то не желим?!” покуша да се отргне од ове напасти. Протрља шакама лице. Ништа не поможе, Око га је и даље посматрало.
“Желиш, веруј ми!” ауторитативно и заповедно грмну оно на Паскала као нека строга учитељица на свог немирног и мало ретардираног ђака.
У глави му се побркаше лончићи, јак бол прошета челом од једне до друге слепоочнице носећи собом мрачило несвести. Осети малаксалост, поче да губи дах, зашишта као астматичар, као гусан; боље рећи као астматични гусан, неконтролисано у трзајима. Побеђен, притешњен чивилуком са једне и Оком са друге стране, клече и препусти се судбини.
***
У мраку собе човек се промешкољи, као црв поткорњак, забаци руке под главу, и гласно прозбори: “Због чега сам овде, не знам. Да ли сам крив, не знам. Ко сам уопште ја, ни у то више нисам сигуран!” Потом још једном уздахну и изнова урони у сумаглицу реке сећања.
***
Јарко црвене ружине латице промицале су сивом металном позадином. Капље крви сливале су се низ сечиво кухињског ножа у кога је Паскал гледао опчињено, као у нешто свето, држећи га тик испред лица.
Око се појави и тихо обрати Паскалу: “Знаш, не оптужујем ја тебе за моју смрт. Јер сам живот је бол …”
Паскал кроз стиснуте усне процеди : ”Досада!”», подиже поглед, угледа обливено крвљу, већ мртво тело своје жене што као непотребна издерана врећа лежи на кухињском поду, а поред ње згрчену фигуру детета, бледу , уплакану и блиску смрти готово исто колико и његова мајка. Приви дете у наручје и завапи: “Благо теби, Елена!”
***
Мрак собе се огласи уздисајима човека и претумбавањем његовог тела с краја на крај кревета. Затим из мрака потекоше речи, али не брзе и хладне као бујица, већ споре и топле, речи утехе које само створење без моћи поклања самом себи као једину сламку наде.
“Десет година, Паскал, премного је то и за неког човека од челика. Десет година страха, наде и ослушкивања корака што ходником свакога јутра најављују нови дан или стару смрт. Зарад чега, греха који ниси починио; туђег греха који су теби приписали. Шта је грех: убиство или превара? Узалуд објашњења, правдања. Око је остало за све невино и скривено; грешник је слободан. Ко зна колико још жртава чува у својим зеницама. Бар да су ме одмах…
“Нагло заврну рукав десне руке и поче, попут звери, да гризе своју подлактицу, не осећајући бол, само сланкасти укус вреле навируће течности у устима. Сисао је дуго, уживајући у благородном разливању животне снаге целим телом.
«Спаситељу, приносим ти жртву за душу која ће ти ускоро доћи на подворење. Прими своје чедо, у загрљај спокоја и блаженства.»
***
Бесомучно завијање сирене, као да се њиме може нешто исправити и непрестано наредбодавно “Признај!”, које се убрзо преобрази у ”Крив је”, а ово у једно дуго шиштеће “Смрт”, мешало се чинећи неразмрсиво врзино коло у коме се никако није могао снаћи; све време играјући на репу, немоћан да ухвати ни такт, ни корак наметнуте игре. Свикао да ћути и право и криво, ни овога се пута није разметао речима. Да и Не је било све што се од њега дало ишчупати. Разум му се поново врати тек у овој соби, када су, чинило се , сместивши га у њу и заборавили на њега и на његове грехе, које су му приписивали и наметали силне месеце суђења. Самотан, у миру и натенане, без емоција, као да чита неки туђи животопис, започео је размотавање свитка свог живота, у коме је, реч по реч, реченицу по реченицу, прочитавао све оно што је Било, одмеравајући на кантару добра и зла ваљаност сваког проживљеног тренутка. Прочитавање је имало сврху средства за убијање времена. Као гледање безвезних реклама пред почетак неке важне и дугоочекиване утакмице. Када би свитак размотао до краја, почињао је са читањем испочетка, неуморно, пасионираном упорношћу каквог родословног историчара. Сетио се свог првог млечног зуба, својих младалачких маштања и надања, својих њубави, жене, детета, родитеља, чак и Ока; свега се сети, само се оног тренутка, насталог после бола што му се прошета главом,
вукући мрачило за собом, није могао сетити. Тражио је те затурене делове по најскривенијим баxама ума. Узалуд, нигде их није било, као да их је појела маца. Живот му оста недоречен, штур за тај делић сећања.
***
Бројао је откуцаје срца, њима је мерио време до свитања.
“Још мање од четврт сата. Срце ме једино није изневерило – шапну, као да тиме открива највећу тајну човечанства; тајну свих тајни коју спознају тек одабрани или умирући.
Први пут не чу кораке ходником, врата се тихо отворише, мрак неста уз оно исто реско – цак, са којим се и појавио. Два стражара заједно са свештеником уђоше у ћелију.
“Осуђеник Деведесет девет, време је за исповест.”
Паскал скочи из кревета, обучен какав је и легао, одмахну руком, не погледавши у свештено лице.
«”Не, не желим, није потребно. Ја сам се свом Богу већ најавио».”
Свештеник устукну, прекрсти га, као да се брани од самог ђавола, пљуну пут осуђеника и журно изађе помамно целивајући крст, ваљајући речи полустиснутим уснама». Сачувај ме и саклони овакве звери».
Један од стражара, видно расрђен, викну непотребно гласно:
“»Осуђеник Деведесет девет, руке на леђа!”
Стављајући Паскалу ужурбано «лисице,» озледи му још нескорелу рану. Капље крви, падајући на под, попут клепсидре, почеше да броје последње минуте једног живота.
Крену, без поговора, погледа упртог у своје кораке; смело, са неким тајанственим и прикривеним одсјајем среће на лицу што му, као дашак поветарца, затрепери крајевима усана. Ишли су ћутке ка затворској трпезарији. Још издалека осети њему тако драг мирис прженх јаја, који му и овога пута, као некада давно, пожеле добро јутро. Паскал прогунђа: “Шта ћеш, такав је живот, моја Елена”!
***

“Бол прати рођење и смрт. И сам живот је пуста бол. Чему толика жудња за животом, за трајањем, памћењем, сећањем; за свим тим мање више болним стварима које нас из трена у трен сустижу и престижу током овог нашег бедног битисања? Први и последњи пут ћу заноћити срећан, јер знам шта ме чека сутра; оно је без неизвесности.”
Записао је, сада упокојени Паскал, на зиду ћелије, прстом, као пером, умоченим у сопствену крв, у ноћи пред дуго путовање у вечно.

Штампај (пдф)