Сузана Мијић
(Др Видосава Стојанчевић: Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку, Историјски архив, Неготин 2003.)
Књигом Етно-историјски процеси и источној Србији у 19. веку чији је издавач Историјски архив у Неготину, обухваћено је десет радова др Видосаве Стојанчевић, публикованих у часописима и зборницима у периоду од 1964. до 1988. године.1 Озбиљан издавачки подухват, решен веома успешно, с обзиром на то да се радови тематски и хронолошки надовезују и употпуњују.
Др Видосава Стојанчевић (1924–1998) рођена је у Аранђеловцу. Као прва жена етнолог докторирала је 1964. године. Своју научну каријеру започела је у Етнографском институту САНУ 1950. године, где је у звању научног саветника пензионисана 1989. године. Области њеног проучавања су биле изузетно широке, тако да је објавила шест књига посебних издања, била сарадник бројних часописа и зборника радова у Београду и унутрашњости Србије и учествовала у раду многих научних скупова и симпозијума у земљи и иностранству.
Књига Етно-историјски процеси и источној Србији у 19. веку започиње освртом аутора на етнографску и историографску грађу коју је сакупио и записао Вук Караџић, будући да је као писар, цариник и судија у једном периоду српског устанка (1811–1813) боравио у Неготину, Кладову и Брзој Паланци. Из тог периода датира и велико пријатељство Вука Караџића и Хајдук-Вељка Петровића, које је иницирало настанак Житија Ајдук Вељка Петровића, штампаног 1826. године и које се сматра једном од најбољих биографија тог периода значајног за нашу националну историју. Видосава Стојанчевић истиче изузетан допринос Вукове грађе за упознавање културно-историјских и економско-социјалних прилика у источној Србији, с обзиром на то да је у својим записима оставио податке о привредним приликама, врстама занимања, тешком економском експлоатисању становништва Тимочке крајине под Турцима, народном животу, обичајима и обрадио већи број примера за географску номенклатуру и географију источне Србије, као и попис нахија и села. Видосава Стојанчевић сасвим исправно закључује да је Вук Караџић обогатио ризницу наше народне и културне историје.
Наредни рад у овој књизи носи наслов „Дубочке ’русаље’ или ‘падалице’ као предмет комплексних научних студија” и у њему аутор даје преглед појединих тумачења везаних за архаичан обичај дубочких русаља, појаве истраживане на мултидисциплинарном нивоу у оквиру компаративне историје, религије, лингвистике, медицине, етно-кореографије и фолклора. У данашњем развоју наука, све је виднија интеграција више научних дисциплина и међунаучна сарадња, а Видосава Стојанчевић иде корак испред, користећи не само резултате и методе друштвених, већ и природних наука у решавању својих задатака. У поменутом раду, служећи се компаративном научном анализом, бар донекле расветљава овај прастари обичај чије је основно обележје колективна екстаза, појаву која није у потпуности добила адекватно објашњење до данашњих дана.
Следећа три рада се односе на бурне историјске догађаје из 19. века и њихов утицај на етно-генетске процесе, миграциона кретања, демографску и социјално-економску структуру. Као догађај од великог, не само национално-историјског, већ и културног, друштвеног и економског значаја, аутор истиче Прокламацију од 29. маја 1833. године, којом је кнез Милош објавио народу портину одлуку о присаједињавању „отргнутих предела” Србији, а у новембру исте године, султан Махмуд II је потврдио ову одлуку новим хатишерифом. Присаједињење је вршено у етапама, тако да је српска управа уведена најпре у Јадру и Рађевини, делу Старог Влаха и Новопазарске нахије, затим у Крушевачкој и Ражањско-параћинској нахији са Алексинцем, а у пролеће 1833. ослобођени су Крајина са Кључем, Тимочка крајина, Сврљиг и сокобањски крај. Видосава Стојанчевић уочава да наведени део источне Србије по припајању постаје својеврсно транзитно подручје за досељавање и пребегавање из Влашке (главна влашка метанастазичка струја долазила је из округа Турн Северина и Крајове, као и из источнобанатских крајева), Бугарске (околина Видина, Лом Паланке и Загорја), а као трећу миграциону струју, мада не тако масовну, издваја ону која се кратала из Понишавља. Аутор упознаје читаоце са податком да су, после 1833. године, влашки досељеници у источној Србији уживали сва права грађана Србије, а да су као дошљаци били ослобођени пореза и кулука на период од две до три године, уз посебно право на крчење земље. Проучавајући опште карактеристике асимилације, аутор уочава и акултурационе процесе које су наведена метанастазичка кретања изазвала. Велики допринос етнологији као науци о народу, пружа својим покушајем да објасни сложене етничке структуре источне Србије, издвајајући стариначки српски слој, косовску и моравско-вардарску струју досељеника у 17. веку, стариначки влашки слој и досељено влашко становништво у периоду од 17. до 19. века. Из обиља података издвојићемо оне који се односе на борску околину, односно списак села са бројем кућа која су 1833. године припадала капетанији вражогрначкој, нахији црноречкој: Кривељ – 137 кућа, Шарбановац – 100 кућа, док је село Лука припадало капетанији крајинској и било настањено млађим влашким досељеницима. Ради поређења, изнећемо податак да је Зајечар до 1839. године био село са 152 куће.
Видосава Стојанчевић је посветила посебну пажњу последицама српско-турских ратова 1876, 1877 и 1878. године, који су, поред пустошења и расељавања тимочких насеља, у економском погледу веома уназадила становништво Тимочке крајине. Уочавајући раслојавање традиционалне друштвене структуре сеоског живота последњих деценија 19. века, аутор запажа да је раслојавање најпре захватило традиционалне норме народне материјалне културе, затим облике сеоског економског и друштвеног живота, док су се најспорије трансформисали сеоски и породични ритуали и обичаји. Последњих деценија 19. века започет је процес културног и економског изједначавања Тимочке крајине са осталим развијенијим деловима Србије.
Посебно подручје истраживања Видосаве Стојанчевић је ђердапска област са залеђем у 19. веку. У оквиру ових проучавања посебно су обрађена два насеља – стари Пореч, односно Доњи Милановац и Петрово Село. Аутор даје обиље података о животу становништва на острву Пореч, о разлозима пресељења и формирања нове варошице на копну под именом Доњи Милановац, и то кроз преписку капетана Стефана Стефановића Генке и кнеза Милоша. Користећи Арачки тефтер Пореча и Поречке Реке из 1828. године, аутор реконструише поделу варошице на острву и обрашњава социјалну и економску структуру Пореча.
Видосава Стојанчевић користи архивске изворе, али и богату литературу у проучавању још једног насеља, формираног средином 19. века Петровог Села, разјашњавајући миграционе, етничке и културне процесе у првој фази настањивања, од 1850. до 1880. године. Петрово Село, које се налази у долини реке Косовице на Мирочу, формирано је досељавањем црногорских породица пореклом са територије Катунске и Ријечке нахије, црмничких племена и малобројних херцеговачких породица у периоду од 1845. до 1855. године (различите су претпоставке о години насељавања). Та досељавања су била организована делом од стране власти, али је било и самовољних, а као разлог се наводи глад која је 1847. године настала у Црној Гори. Упоредо са овим миграционим процесом, текао је и процес настањивања српског и влашког становништва из околних села.
Користећи податке Пописне књиге становништва округа крајинског, среза кључког, општине петровоселске 1884. године, аутор анализира сложену етничку структуру и етничке процесе. Међуетничке односе карактеришу, процеси асимилације и симбиозе српског и влашког слоја и изолованост досељеника из Црне Горе, због ендогамних брачних веза, чиме је успорен процес асимилације и стапања са околним становништвом.
Видосава Стојанчевић је, такође, дала и прилог проучавању традиционалних транспортних средстава карактеристичних за ђердапско подручје у 19. веку, што је утицало на професионално опредељење становника овог краја, као и на појаву карактеристичних заната.
Значајан допринос у проучавању здравствене културе, у овом случају везане за рударство, дала је у раду „Лекари странци као оснивачи здравствене службе у рударском насељу Мајданпек 1849–1856. године”.
Као што се из овог краћег приказа може видети, књига Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку др Видосаве Стојанчевић обухвата период пресудан за формирање савремене српске државе. Текстови писани разумљивим стилом, прихватљивим широком кругу читалаца, а ипак засновани на научним принципима, упознају нас са културно-историјском стварношћу територијално и хронолошки јасно дефинисаном. Опредељујући се за истраживања на компаративној основи, Видосава Стојанчевић износи преглед етнолошке грађе, историографских и аутентичних архивских докумената, чиме даје велики допринос за упознавање културно-историјског наслеђа источне Србије током 19. века.
Напомене:
1. Библиографија радова Видосаве Николић-Стојанчевић је дата у Гласнику Етнографског института САНУ, књ. XLVII, Београд 1998, стр. 43–54 и у Лесковачком зборнику, књ. XXXIX, 1999, стр. 301–314.
Штампај (пдф)