Сузана Мијић
У најновијем Зборнику радова Музеја рударства и металургије 7/9, етнологија је заступљена изненађујуће великим бројем радова, у односу на сличне публикације, чији су издавачи музејске установе широм Србије. Реч је о радовима „Рударство као тема етнолошких проучавања” Живке Ромелић, „Психологија у антропологији” др Софије Костић и „Преслице из збирке Покућство у Музеју рударства и металургије” Сузане Мијић. Наведене текстове можемо сврстати у три различите категорије: етнологија рударства, етнопсихологија и етнолошка музеологија.
Професионална делатност Живке Ромелић у периоду од 1975. до 1989. усмерена је у два правца, проучавању традиционалне културе становништва околине Бора и интересовању за специфичности рударске културе. Са најзначајнијим именима савремене српске етнологије – Душаном Бандићем, Петром Влаховићем, Иваном Ковачевићем… учествовала је у научно-истраживачком пројекту ‘’Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону’’.
Рад Живке Ромелић – „Рударство као тема етнолошких проучавања” пружа драгоцене информације о основним елементима рударске културе: рударским насељима, рударској технологији и алату, карактеристичној терминологији, специфичности одеће, друштвеног живота и рударског фолклора и митологије.
У осврту на етнички састав становништва североисточне Србије, почев од 1903. године, аутор истиче да поред аутохтоног српског и влашког становништва у ове крајеве пристижу стручњаци и професионални рудари из Чешке, Мађарске, Немачке, Француске, Белгије, Италије, Русије. Напомиње да је по попису становништва 1981. године у Бору живело 28 националности претежно православаца, затим католока и муслимана.
Бавећи се истраживањем рударских насеља, Живка Ромелић по времену и настанку издваја два типа: насеља која настају као последица отварања рудника (Мајданпек 1848, Вршка Чука 1887 и Ртањ 1902.); насеља која се формирају у већ постојећим селима (Вина 1890, Бор 1903, Аврамица 1908, Боговина 1909.). Аутор констатује да је општи образац подизање зграда једноставног, правоугаоног облика у низу, са више станова – соба, зависио од тога да ли се користе за самачки или породични смештај, а једноставност објеката види као последицу привремености станишта.
Живка Ромелић уочава да је порекло појединих рударских термина углавном германско и да говори о остацима рударске традиције пренете преко немачких и аустроугарских акционарских друштава, у чијем су власништву били рудници у Србији. Међу рударима сачувани су термини окнар (рудар радник у јами), лауфер (рудар копач), штајгерт (пословођа, надзорник једне смене)…
Бавећи се проучавањем рударског менталитета закључује да је у својој основи формиран у околностима ризика бављења овом професијом. Јак осећај солидарности, колективитета, заједништва најбоље одражавају интегративни карактер рударске културе.
У оквиру рударског фолклора и митологије, аутор издваја неколико специфичних појава: очуван култ светитеља – заштитника Светог Прокопија код православаца и Свете Барбаре код католика, као и прославу појединих слава, тако да је на пример Борски рудник прослављао Светог Ђорђа. Трансформацију ових празника сагледава у периоду после II светског рата прославом 6. августа, Дана рудара, који је такође колективна свечаност, али без религијских елемената.
Живка Ромелић скреће пажњу и на поједине елементе рударског фолклора и митологије као што су: скок преко коже, легенде о скривеном злату и рударском духу Перхану.
Бавећи се различитим сегментима рударске културе Живка Ромелић је успела да изради научну синтезу и сврста се у пионире етнологије рударства.
Доктор Софија Костић у раду „Психологија у етнологији” истиче значај повезивања поменутих научних дисциплина код теренских истраживања традиционалне културе, посебно када је реч о појединим, у нашем народу још увек табуисаним темама – народној медицини, врачању, ритуалним понашањима… Аутор констатује да архетипске елементе најархаичнијих обичаја истраживач може да открије само успостављањем искрене комуникације са казивачем. Софија Костић истиче неопходност познавања психологије, која је на жалост у потпуности потиснута са катедре за етно-антропологију. Спознаја духовних сфера човековог живота захтева мултидисциплинарни приступ, који омогућава научнику истраживачу традиционалне културе да квалитетно приступи проблемима на терену. Аутор скреће пажњу на негативне, штетне појаве са којима се среће истраживач приликом избора казивача. Посебно издваја писце – аматере, ауторе монографија појединих насеља, који површним приступом проблему, казивачима пласирају своју причу и на тај начин сугеришу одговоре. Као штетну појаву издваја реконструисане детаље обичаја, костима, игре од стране културно-уметничких друштава. Аутор закључује да је управо због тога потребно познавање психологије и њених метода да би се лакше проценило да ли испитаник говори о свом искуству или препричава туђе.
Софија Костић веома храбро и оштро критикује поједине негативне појаве у научним круговима. Држава располаже једном организацијом, цензуром, скривеном под разним именима, почев од ментора, рецензената, редакције, па наводи „стручног мишљења” неког појединца или више њих који исто мисле када је у питању стављање реза за напредовање мисли. Тако се јавни медији и објављена па чак и изговорена мисао стопира ако пред– ставља сметњу, конкуренцију и сл. Зато су нове методе тешко прихватљиве јер их пласирају личности које нису ауторитети, па се такви људи онемогућавају да раде и пишу јавно. Некима од таквих аутора штампана су дела постхумно када више нису били у могућности да неког угрозе, а дела су била веома корисна па се онда могло позивати на њих и цитирати их. Софија Костић закључује да је неопход– но дозволити човеку да каже шта мисли, а у случају да греши, нека се створи критика на коју он може да одговори релевантним чињеницама. Од изузетног значаја је одлука Софије Костић да свој рад публикује баш у нашем зборнику.
У тексту Сузане Мијић „Преслице из збирке Покућство у Музеју рударства и металургије« класификована је и обрађена колекција преслица која се чува у етнолошкој збирци. Аутор сагледава значај ове колекције кроз типолошку разноврсност (заступљеност предмета од елементарних до развијенијих форми), богатство орнаменталних мотива као и територијалну распрострањеност која је еквивалентна заступљености у збирци. Преслице, које припадају материјалној култури у великој мери преносе информације о етничким, друштвеним и културно-историјским приликама заједница у којима су настајале и трајале, те поред употребне и естеске аутор истиче и комуникацијску функцију овог артефакта у традицијским друштвима.
У раду се даље истиче да су прву стручну типологију преслица у Србији дали Сима Тројановић и Никола Зега почетком XX века. У збирци музеја евидентирано је пет од укупно 12 типова заступљених у различитим деловима Србије. Највећи број преслица припада лопатастом типу карактеристичном по горњем радном делу облика лопате на коме су у процесу предења постављана текстилна влакна. Поменути тип преслице заступљен је код влашког и српског становништва околине Бора.
Израдом и украшавањем преслица бавили су се пастири, затим даровити појединци за потребе својих породичних заједница, а по поруџбини су набављане код сеоских занатлија а то је чинио углавном имућнији слој становништва. Најзасупљенији орнамент на преслицама из збирке „Покућство” је саксија са цвећем, односно ћуп или посуда са једном дршком, из којих се извија лозица, биљка са цветом и листовима. Поменути мотив заступљен је на старијим примерцима с краја XIX , али и на преслицама из друге половине XX века. Богате рударске традиције северног дела источне Србије нису добиле одговарајуће место у ликовном изражавању на преслицама. Једино се може издвојити преслица инв. број 527 на којој се поред флоралних мотива и грба Краљевине Србије налази и рударски симбол испод кога је написано Рудник Боговина. Преслица је израђена 1922. године.
Аутор скреће пажњу на специфичну терминологију, с обзиром на то да се у музејској документацији као народни назив сусрећу два термина – фурка и кудеља. Израз фурка везује се за предмете набављене у селима настањеним влашким становништвом, а термин кудеља је заступљен у Доњој Белој Реци, као и у сеоским срединама Тимочке крајине у којима живе Срби. С обзиром на то да се термин фурка сусреће код Албанаца, затим код Румуна у Банату, Шиптара на Косову и Метохији, код Карагуна на Овчем пољу, Гопешана, Саракачана у Грчкој, у научним круговима се ово објашњава културно-историјским везама палеобалканских народа или остатком балканског латинитета. Словени доласком на Балканско полуострво затичу преслицу код аутохтоног становништва, а да је она била део њихове културне баштине доказује и сам назив преслица својствен свим словенским језицима. То потврђују и археолошки налази глинених пршљенова, у словенским женским гробовима, који датирају из првих векова по насељавању Словена, а коришћени су за предење и ткање конопље и лана у домаћој производњи.
Аутор закључује да колекција преслица многим својим елементима указује на интегративне процесе српског и влашког становништва које је вековима живело на једном простору. То доказује уједначеност у морфолошком и орнаменталном погледу, као и идентичност културних традиција етнички хетерогеног становништва околине Бора.
Штампај (пдф)