Радиша Драгићевић

60 година од покретања првог радничког листа у бившој Југославији

Скоро ће се навршити два века како се у овој земљи штампају новине. Од привелегије која је на почетку припадала само грађанском слоју, и то писменом (описмењеном) и богатом, новине су данас прерасле у насушну потребу, скоро обавезну уз јутарњу векну хлеба, и чак се често конзумирају и пре ње. Од некада само обавештајне функције, новине су данас добиле и едукативну димензију, тако да умногоме утичу на формирање нашег укуса, морала, политичког опредељења – хтели да то признамо или не – утичу на свеукупно формирање наше свести.
Никада, ни у временима када је нашу земљу красила знатно повољнија друштвена и материјална клима, и када су је описивале знатно шире граничне линије, чини се, није било већег броја тзв. писаних медија: дневника, недељника, месечника, часописа; новина, које сада, обогаћене благодетима савремене штампарске технике, са такође осавремењених продајних места (киоска) маме својом разноврсношћу и колоритом.
Свакода дана, дакле, “зазелени” нови лист, свакога дана, изнова, борба за нову вест, за новог читаоца. И можда зато, због те борбе, уместо колпортера који су некада извикивали имена листова и ударне вести, сада те вести само визуелно (али не много тише – својом бомбастичношћу и сензационализмом) “хватају” читаоца на први поглед, остављајући му разочарење након читања оног што се под насловом крије. Притом, не водећи рачуна о последицама, већина њих почива на теоретском, на хипотетичком, без постојаног упора; већина њих наводи неименоване “поуздане изворе”; вести о злочинима и настраностима или развратном животу такозваних медијских звезда потискују животна и друштвена питања, питања општег значаја, а готово да нема листа који се бави озбиљним аналитичким новинарством. Вест у највећем живи само један дан јер сутра њу замењује друга сличне садржине, потискује, маргинализује, чинећи тиме нашу ионако непредвидиву данашњицу неизвесијом, несигурнијем, луђом. Тако се код нас свакодневно публикују вести после којих би, ако је закона, неко морао да сноси последице: актер или новинар. Али је у овој земљи закон игре, изгледа, такав.
Зато се, по тржишној оријентацији, у нас, свакодневно, на рачун раније озбиљније штампе, формира конгломерат сличних листова под заједничким насловом табло- иди, на једној, и исто таква мешавина тзв. породичних часописа (о биљу, здрављу, лечењу, лепоти…), на другој страни. Наравно, по закону тржишта, сви они теже да ценом буду што приступачнији најширим народним масама, опет на рачун квалитета. Сведоци смо, у минулим ломним временима, гашења многих листова са традицијом, како дневних (Политика Експрес, нпр.), те истински вредних часописа ка- кви су били Дуга, Свет, или Филм. Као колатерална штета ту су и кратодашни новопокренути таблоиди, финансирани делом од политички поражених опција (Јутро, 24 часа, Балкан…) или, чак, мафије. Неки од тих нових листова, покушавајући да себи приграбе што од традиције, настављају се само именом (Глас јавности) или асоцијативно на неке европске листове (Курир, Правда). У нашем друштву је све могуће: чак и да једна Политика, у једном времену, додуше, незванично, постане билтен једне партије и буде у време највеће инфлације бесплатно дељена њеним члановима! У таквом окружењу, судбина многобројних локалних листова, чак и оних са вишедеценијском традицијом је или да бивају угашени (попут наших Борских новости), или задржавају само свој лого (попут Тимока у Зајечару, 1945−2006).
У таквом времену још опстаје и траје Колектив, лист Рударско-то- пионичарског басена Бор.
У време када се наша ондашња шира и по ко зна који пут поново ослобођена и од непријатеља и од старе “труле” власти, домовина, још опорављала од ратних рушења и рана, у време полетне обнове и ударништва, зидне новине и разгласне станице од 1. новембра 1947. заменио је фабрички лист К лектив, први такве врсте у земљи, лист који је испрва био штампан на само 4 стране (дволисница), са још увек актуелним антифашистичким поздравом на врху и слављењем велике Октобаркске руске револуције. Прва 4 броја листа (до почетка рада сопствене штампарије) штампана су у Зајечару. Први уредник била је Милена Милентијевић која је претходно, по директиви Агитпропа (по партијском задатку), у Бор дошла из Београда.
Данас томе има равно 6 деценија. Да је створ од крви и меса, данас би то био зрео, озбиљан, искуством богат господин. Али, то је само још један сплет речи и слика, то је само још једна хроника људског живљења, успона и падова, градњи и рушења. То је најобимнија хроника једног рударског града, коју чине 60 тврдо укоричених дебелих томова; хроника која је исписивана деценијама, различитим језицима и убеђењима, из различитих времена и погледа; хроника која је својеврсни мозаик минулих доба. И, како је Борски рудник, чије је гласило и званично одувек био (мада је декларисан и као Орган Синдикалне подружнице Савеза рудара и Предузећа Рудници бакра и топионице Бор, и као Орган Синдикалне подружнице и Предузећа Бор, и као Гласник трудбеника Бора, и као Лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине), пролазио кроз транзицио- не периоде, тако је и Колектив дисао са њим: понекад пуним плућима и големим дахом, понекад сипљиво и тешко.
И као што од ембриона у мајчиној утроби полако нараста биће, тако је и Колектив убрзано добијао своју физиономију, своју „душу“. Јер, већ у раним педесетим, у одсуству другог, борског грађанског гласила, Колектив се широко отвара, полако се окреће од “судбоносних” заморних седница и планова, правилника и статута предузећа и партијских организација, излази из гаравих погона и влажних јамских ходника на улице, улази у људске избе, завирује у људске судбине, у радовања и жаловања, исписује необичне топле и потресне људске приче, иде на фудбалске утакмице крај пирита, залази у радничке мензе и купатила, посећује библиотеку, музеј, чак на пар страна редовно доноси сижее филмова који се приказују у препуним борским биоскопима, са фотографијама њихових твораца и протагониста – одлази на концерте и позоришне представе. Колективу, као својеврсном омбудсману, са пуним поверењем пишу (и потписују се пуним именом) обични људи: од жалбе због закинуте мере на флаши зејтина и досадних чупаваца у ресторанској башти, до хвале за (данас заборављену) лекарску етику, хуманост и пожртвовање. У њему се оглашавају смрти и помени, у њему су и вести о тада ретким, али фаталним саобраћајним удесима, о рударским несрећама, али и вести о успесима младих којима је тада поклањана велика пажња и простор. Поред устаљених (нормативних) вести, читав низ чланака из области науке, светских новотарија и достигнућа, чак берзанских извештаја. Спортски чланци, анализе… На страницама Колектива, најпре углавном о празницима, а касније и чешће, прве кораке чине локални песници, приповедачи, хумористи, карикатуристи. У Колективу, заједно са њим, сазрева и читава плејада новинарских пера који на његовим страницама надрастају локал- но. Неки од њих, потом, остављају дубок траг и у оном вишем новинарском рангу, чак и као уредници и први људи престоничких редакција. И кад су се, након више од четврт века после Колектива, родиле и грађанске Борске новости и запретиле да га поново врате у фабричке кругове, Колектив је истрајно задржао сав свој колорит тема, па су се тако два листа, уместо ривалског отимања или поклапања, готово допуњивала.
Да, не смеју се и не могу прећутати ни тешка времена којима ми, овдашњи људи, нисмо били дорасли, а тиме и све што је људско и људским умом и руком творено: бројеви са чијих су страна гледала нека невољена и одрођена лица, боле неистином њихове бахате речи. Време у коме је код радника елан заменио терор, а наду очај. Колектив се, у тим временима, тањио − као што се тада све тањило и проређивало. И нестајало. Од недељника, лист је постајао двонедељник, од двонедељника месечник.
Данас, обимом и снагом сведен на мало страна, али технички савршенији, Колектив се труди да одр- жи корак са временом – да кратко, али одистински, проговори о данашњем, да подсети на старо и прошло, али и да укаже на будућност. Данас, када и он у времену транзиције дели сопствену неизвесност са свима осталима, а у одсуству других, квалитетних градских гласила, чини се, потреба за његовом појавом и учесталошћу још је већа.
Али ни ми, читаоци, а ни њего- ви ствараоци, више нисмо, као и у много чему другом, у прилици да утичемо на ствари.
Потписник ових редова је имао ретку прилику да прочита све бројеве Колектива; и оне, у чије време изласка (као и већина потенцијалних читалаца овог чланка) није био ни рођен; да тако проживи и спозна и то доба; и отуд право да каже како му је то једно од најдраже потрошених времена у животу. И отуд право да каже како је Колектив, тај марљиви хроничар Комбината (а добрим делом и града), заслужан за пронос њиховог имена − у истој мери колико и борски димњаци, јамски хоризонти или најдубља „рупа“ површинског копа у Европи. Јер, како бисмо данас знали о Одисеју, Александру, Атили, Немањићима и Лазару без записане речи. Шистек, Междиновић, Усеиновић, Чех, Ђовани, Љуба Јовановић, али и Срба Јовановић, Буда Гојковић, Вејић, Паче, Де Кандија, Жунић… − леже одавно мртви и неми.
А Колектив, својим странама, на које је већ залегла патина, знатижељне читаоце увек чека.
Јер, кажу, све што није записано није се ни догодило!ž

Штампај (пдф)