Бранислав Бане Димитријевић

Један од могућих начина разврставања приповедачких форми је на оне које се базирају на реализму, т.ј. личе на стварни живот, и остале, које су свесно и намерно одмакнуте од њега, а базирају се на ауторовој имагинацији илити фикцији, при чему се у овој другој јасно издваја важна подгрупа фикције у ужем смислу речи, где спадају SCIENCE (научна фантастика) и DETECTIVE FICTION (кримићи).
Оваква подела, сама по себи, не би садржала ништа лоше, да не имплицира готово оркестрирано етикетирање поменутих група од стране већег дела критике, при чему се оне прве повезују са мемоарношћу, анегдотношћу и слично (чиме им се аутоматски додељује и нижа уметничка вредност), оне друге са маштовитошћу и идејношћу (тј. – по дефиницији озбиљном уметношћу), док се оне треће у старту дефинишу и одбацују као лака и безвредна литература.
Шта је узрок једне овакве предрасуде, која је, као и све друге, понекад тачна и применљива, а понекад (чешће) и није, али је све време штетна?
Углавном оно што се налази и у основи саме поделе – однос фикције и реалности у (било ком) прозном остварењу, и њихово правилно разумевање.
Важећа дакле, предрасуда, почива на основној (прет)поставци да у првој групи суверено важи сирова реалност (у функцији документарности), док фикције нема, или је има само у траговима;да се у другој ради о фикцији у функцији идеје (поруке, експеримента и сл.), те да присуство реализма ту и није нужно потребно, и да најчешће чак и смета;док се у трећој групи ради о потпуној фикцији, али не у функцији уметности, већ чисте забаве.
Занемаримо за ову прилику остале високомудрене квазикритичарске глупости, којих је неколико успело да стане у претходну реченицу, и кренимо право на основну тему. Дакле – ФИКЦИЈА.
Фикција је обавезни састојак сваког прозног дела.
Док се код друге и треће групе то само по себи подразумева, обратимо пажњу на прву, којој се управо недостатак фикције (читај: маште, имагинације, пуног стваралачког набоја) приписује као мана. Она се ствара управо тако и са циљем да што је могуће више личи на стварни живот. Да ли је то заиста могуће без употребе фикције? Наравно да није. Пуко бележење стварног догађаја без уметничке обраде (читај: фикције), не даје као резултат причу, и по дефиницији је досадно за читаоца. Стога је улога фикције у облику приче која је најприближнија документарном, у скраћивању и продужавању појединих делова догађаја, прилагођавању радње и ликова потребама приче и (често најминималнијим) изменама радње у циљу потенцирања одређених порука или (и) појачавања укупног ефекта. Улога и удео фикције у (реалистичком) приповедању никада није мања од ове, а може ићи и до потпуне, при чему су и радња и ликови и место догађања измишљени у потпуности, или састављени од делића стварности попут најфинијих мозаика, што ставља пред уметника далеко тежи задатак и много већа ограничења него када се ради о причама из друге, а понекад и треће групе, јер читалац ниједног тренутка не сме да посумња да догађај није стваран.
Реализам је други обавезан састојак сваког прозног остварења.
Ово, наравно, на први поглед делује контрадикторно у односу на претходну тврдњу. Па ипак није, јер код приповедања се ради о виртуел ној реалности, о реалности која постоји и важи само у том једном конкретном делу. Виртуелна реалност приче јесте у корелацији са стварном реалношћу, али такође и са правилима и условима које сам аутор задаје ради остварења свог уметничког циља. Свака прича (роман, новела…), је свет за себе, и функционише релативно независно у односу на друге светове, па и онај стварни спољашњи. Правила и закони по којима се све у причи одвија, дефинисани су од стране самог писца, који понекад ту улогу делегира неком лику (наратору), али је коначна одговорност и даље на њему. Уколико аутор током приче одступа од законитости које је сам поставио, његова виртуелна реалност постаје ирационална, а сама прича неверодостојна. Објаснимо то на примерима.
Приликом (у претходном пасусу објашњене) минималне улоге фикције, задатак одржања виртуелне реалности је најлакши, али и ту аутор може да начини грешке, као што су на пример изостављање битног дела радње, неадекватна карактеризација, неразјашњена мотивација за одређене радње или понашања и слично. Тако читалац, иако му је предочен стваран догађај, не верује ни причи ни аутору, који је пореметио узрочно – последични след догађаја и створио некохерентну целину.
Како улога фикције расте, и аутор уводи измишљене ликове и догађаје, комбинује их са стварним, тако се повећава и његова одговорност у креирању виртуелног света у коме се ништа не дешава без разлога, па чак ни случајности. Тако код аутора, који не воде рачуна о томе, можемо прочитати много нелогичности, које прелазе у глупост, а првобитно замишљено озбиљно дело (које је уз мало труда то можда и могло бити) постаје предмет подсмеха.
Управо ове неуспеле приче, али чудне ли ироније, и оне најуспелије, где је границу између стварног и измишљеног немогуће увидети, чак ни најумнијима међу нама, повод су предрасудама с почетка текста.
Код треће групе, фикције у ужем смислу речи, задатак креирања виртуелне реалности, који се поставља пред аутора, је огроман, нарочито код научне фантастике. Он ствара нове светове, интелигентна бића и друштва, чудовишта, нове машине и технологије, и у оквиру њих, и најчешће – базирајући се на њима, ствара причу и реализује своје уметничке циљеве. Мало је који аутор овог жанра несвестан свог задатка. Све је ту измишљено и невероватно, и аутор храбро креће у стварање виртуелне реалности, тако што дефинише законитости разних врста, и труди се да се све у причи дешава у сагласности са њима. Проблем је у томе што је за тако свеобухватан задатак потребно и свеобухватно познавање разних научних области (на пр. биологије, физике, механике, астрономије, телекомуникација, психологије, социологије…), и на све то уградити књижевни занат и таленат. Стога у овом жанру имамо сразмерно мали број великих и значајних имена, али и тоталних промашаја. Огромна већина сместила се у дефиницији довољно добро, што је практично значило – ништа велико, али довољно добро за рото-издања, која читаоци жељно прихватају, те ето повода за предметну заблуду.
Друга група је негде између ове две крајности. Па ипак, због своје основне циљне опредељености, она има многе олакшавајуће околности. Фикција се не појављује ни због једног другог разлога, већ ради лакше рализације почетне идеје. Чак се и сама (виртуелна) реалност овде налази у неком трећем плану, и аутори о њој мало или ни мало воде рачуна. Стога се појављује огроман број нелогичности и чак ординарних глупости, које, на први поглед, не ометају ни причу ни идеју. Али читалац осећа да нешто ту није у реду, чак и ако не увиђа грешке, и причи просто не верује, или му је досадна.
Иронично је да приче из ове групе имају најбољи положај у склопу општеприхваћених предрасуда, иако је број неквалитетних дела овде пропорционално убедљиво највећи. Разлог за то је управо у транспарентности њихових идеја и порука. Њихови аутори просто вриште да их само идеја и интересује, за остало их је баш брига, успевајући пречесто да у то убеде и читаоце и критичаре којих је, (зашто ме то не чуди?) иначе, највише регрутованих управо из редова ове врсте писаца.
Обичног читаоца, наравно, све ово нимало не интересује. Нема ни разлога за то. Он приче у којима фикција није употребљена на прави начин (или чак уопште) препознаје као досадне, а оне у којима је заказала виртуелна реалност као неверодостојне, и одбија да их чита.
А веће казне за писца од тога нема.

Штампај (пдф)