Драган Марјановић
Апел борској јавности
Прошла али и наредне године у знаку су једног века постојања борских рудника и Бора. На значај овог јубилеја указиваће компетентни и одговорни, а ја као дугогодишњи и последњи уредник „Бакар-филма” (који је од 1993. године прерастао у Телевизију Бор, а до тада био једина филмска кућа на просторима бивше Југославије у једном производном предузећу, РТБ – Бор, и ван метрополе) желим да укажем и скренем пажњу на обавезу чувања богате филмске грађе о дугогодишњем развоју Рударско – топионичарског басена Бор и града Бора.
Филмска грађа (35mm и 16mm) која се исказује у хиљадама метара филмске траке, а представља значајан белег о прошлом времену, чува се, а боље је рећи – труне, у једном магацину Дома културе у Бору. О овом својеврсном власништву РТБ а Бор, Јавног предузећа Штампа, радио и филм (ШРИФ), а понајвише самих грађана Бора не брине нико, осим што ШРИФ има кључеве магацина.
Филмска грађа (филмови, журнали, филмска документација) годинама није премотавана (што је предуслов чувања – због слепљивања), нити се чува у адекватним температурним условима, а није у целини ни идентификована, као ни телекинирана (пребачена са филмске на видео траку) да би могла бити коришћена и презентована на медију какав је телевизија или помоћу савремених интернет комуникација.
Сматрао сам и сматрам, на шта сам надлежнима у Телевизији Бор, општини и РТБ у Бор указивао, да би ово време бар својим поводом могло бити почетак једног дуготрајнијег и „пипавог” посла сређивања ове филмске грађе и њеног депоновања – складиштења као националног блага у депое Југословенске кинотеке (што је обавеза и по Закону о кинематографији) са задржавањем права на власништво и коришћење.
Уколико се ово не уради, постоји сигурна претња да ови вредни документи (међу највреднијим које ШРИФ има) пропадну, што би била велика штета, али би показало и колики је степен неодговорности за властиту прошлост и историју (наравно, уколико се не сматра да СВЕТ почиње управо од НАС). О уложеним средствима (скупоцена филмска трака, филмска техника, генерацијама улаган рад и ентузијазам у филмски посао), да се и не говори.
У најкраћем, предлог је да се не баци у заборав оно чиме је од заборава сачувано време о нашем постојању, да се то среди и остави генерацијама као траг о прошлости, као и да се истраже и други архиви и у другим филмским кућама потражи грађа о Бору, како би све било на ползу грађанима, а и онима који ће се тек бавити филмском и телевизијском документаристиком.
Сматрам да јавност Бора неће остати нема на ово упозорење.
Штампај (пдф)