Разговор са Флавиом Ригонатом Из „хаоса“ у „лом“

Виолета Стојменовић

Флавио Ригонат, преводилац и власник издавачке куће „Лом“, био је 21. марта ове године гост Народне библиотеке Бор. Том приликом представио је своју издавач- ку кућу, поједине едиције и ауторе, и прокоментарисао на какву су рецепцију код наших читалаца наишли „Лом”-ови наслови. Разговор са гостом водила је Виолета Стојменовић, док су питања из публике увела у разговор и теме као што су конкретни, финансијски и други проблеми издавача у Србији, обезбеђивање ауторских права за превођење страних писаца, и сл. Овом књижевном вечери отворена је и продајна изложба издавачке куће „Лом“, која је изазвала велико интересовање корисника библиотеке и грађана, што је, имајући у виду огромну популарност бар двојице аутора – Буковског и Де Мела – сасвим разумљиво. Из занимљивог и веома живог разговора, издвојили смо неколико питања и одговора.
В. С: Када је и како настала издавачка кућа Лом?
Ф. Р: Издавачка кућа ЛОМ настала је из ХАОС-а, 1996. године. Значи, првобитно се звала ХАОС, а основана је 1989. године, на наговор Миодрага Скулића, човека који је знао извесног штампара Перишу. Периша ми је тада одштампао прву књигу, али није стигао да је повеже, јер му је штампарија изненада срушена, па сам се даље млатио са књиговесцима. Периша ми је тада предложио да оснујемо заједничку фирму и нађемо канцеларију. „А шта ћемо да радимо?” питао сам га. „Бићемо директори!” рекао је Периша. „Добро, али шта ћемо да радимо?” „Ставићемо кравате, имаћемо сваки свој сто и телефон! Трговина, бато!” рекао је Периша. „Него, имаш ли ти 5000 марака за почетак?” „Немам.” И тако никада нисам постао прави директор. Тај ХАОС је којекако функционисао неких 6–7 година, али се убрзо појавио кафић ХАОС, па бутик ХАОС, па чак и галерија ХАОС, што је довело до тога да променим назив куће у ЛОМ. Све је то, на крају крајева, исто. И некад и сад, кад питаш неког како се провео тамо где је био, ако је било добро, рећи ће ти „Хаос, брате!”, а временом је то прерасло у „Лом, брате, лом!” А и она срча када весељаци ломе чаше, флаше и тањире исто тако је лом и плаћа се по кафанском ценовнику.
В. С: Како бисте описали издавачку „политику“ своје куће и критеријуме на основу којих одлучујете које ћете ауторе и наслове објављивати и којом динамиком? Да ли је могуће направити равнотежу између издавања комерцијалних и популарних наслова и оних чије издавање не доноси велику материјалну корист али су, из других разлога, вредни објављивања?
Ф. Р: Издавачка политика куће је да објављујем оно што ми се допада ако у том тренутку има пара, и ако сам у стању да књигу преведем или нађем доброг преводиоца, итд. Све у свему, од почетка па све до 2004. радио сам сâм, а ту има проблема, јер треба укуцати текст, преломити га, дизајнирати књигу и одштампати је, а успут платити све те људе који ти увек праве проблеме јер нису навикли да раде друкчије од оног како се њима свиђа. Е, онда се књига нуди, разноси по књижарама, долазе разни ликови који тврде да ће они то успешно да продају, па их никад више не видиш, па још наплата од књижара… …Тако да сам после 15 година ипак замолио једног пријатеља да ми помогне. Био сам у ситуацији да објавим разноразне комерцијалне књиге, али то углавном нисам радио, али сам зато објавио разноразне од оних других, такозвано „камење“ које само пребацујеш, као Сизиф, с једног места на друго. Ипак, објавио сам и неке књиге које су ми платиле објављивање тог „камења“, али сам сигуран да неки други издавач ништа не би урадио од њих.
В. С: Не издајете само несумљиве и препознатљиве „хитове“ аутора као што су Буковски, Селинџер или Орвел, већ и њихова мање позната, занемарена, или рана дела. Да ли тиме скрећете пажњу читалачке јавности на ширину и разноликост дела ових аутора неоправдано поистовећених са једном или две књиге, или је само име аутора довољно интригантно и потенцијално комерцијално?
Ф. Р: Чињеница је да се само „хитови“ продају. То ме увек боли. Ловац у житу се увек продаје, али не и остале Селинџерове књиге. Итд, итд. То за Буковског не важи баш толико, а код Орвела ме повукло то што Нико и ништа у Паризу и Лондону није довољно позната књига код нас. Објавио сам Хамсунов Круг се затвара, јер је то његов најбољи роман, а овде нико није ни чуо за то. Или Смех у тами Владимира Набокова, јер никада није ни преведен на српски. Да резимирам, овде још има много, много простора за издаваштво, али бојим се да се број читалаца рапидно смањује…
В. С: Имате великог преводилачког искуства. Какав је Ваш став о превођењу – да ли језик и стил писаца који се преводи треба прилагодити језику читаоца или се пре треба трудити да се читалац приближи језику и стилу изворника?
Ф. Р: То је комплексно питање и захтева читав есеј, за који овде нема места. У сваком случају, треба поштовати тзв. изворник, колико год је то могуће. Значи: ако је реченица кратка, да буде кратка, ако је дугачка, дугачка. Ако има жаргона, не може буквално ни књишки, али треба имати меру, јер је жаргон често ефемеран. Битно је да читалац ужива у читању, а не да се мучи. Нажалост, мало је оних који уживају у том превођењу, а самим тим мало и оних који ће уживати у читању…
В. С: Шта тренутно преводите?
Ф. Р: Фантеово Вино младости.
В. С: Колико је напоран посао приређивача којег се Ви, такође, често подухватате?
Ф. Р: Вероватно мислите на књиге Дечак из воде (монографија Милана Младеновића – ЕКВ), Писмо оцу Франца Кафке, Мој живот Лава Толстоја, Ветар Лазе Лазаревића, Певци Боре Станковића, Песме и Тако мртви воле Чарлса Буковског, Записи пред сан Сеи Шонагон, Какав свет Роберта Крамба, Браћа Фрик Гилберта Шелтона. Црначки посао, али шта ћу кад то волим.
В. С: Откуд едиција Јапан у Лому-у и каква је њена даља судбина? Да ли је могуће популаризовати класичну јапанску и кинеску књижевност у Србији и колико се „Записи пред сан“ или „Дневник љубави и „Дневник путовања“ уопште код нас траже?
Ф. Р: Изузетно ценим јапанску књижевност, али знам да то нема неку прођу у Србији, поготово не стара јапанска књижевност. То што сам покренуо ту едицију, свакако је заслуга Катарине Поповић која је једно време радила у Лому. Нажалост, „камења“ никад доста. Јуче су ми рекли да треба да иселим магацин јер се та кућица руши, па сам „камење“ селио на спрат, одакле ћу га опет носити ко зна где… Али, то ме неће спречити да објавим још неколико чудесних јапанских књига и поносан сам на ту едицију.
В. С: Преводили сте и објавили и неколико стрип-албума. Да ли Вас стрипови лично интересују или сте за њихово објављивање имали неке друге разлоге?
Ф. Р: Одувек сам читао Политикин забавник и касније Кекец, да бих у својој седмој години открио читав рудник стрипова у Италији, где сам ишао преко распуста. Али само објављивање Мачка Фрица 1993. било је ненадано, јер сам тада већ ушао у тај посао издаваштва и било ме је срамота да 6 месеци ништа не објавим. Имао сам веома мало пара, па ми се тај стрип учинио као нешто идеално, јер је имао формат омањег јеловника. После тога је било логично да се мало озбиљније позабавим Крамбом који је геније своје уметности. Успут сам се мало позабавио и Шелтоном, јер су његова Браћа Фрик, мало ремек-дело андерграунд хумора. На крају сам први објавио Сашу Ракезића – Зографа (Океан изненађења).
В. С: Шта сматрате својим највећим преводилачким или издавачким успехом?
Ф. Р: Дечак из воде, Ловац у житу (мој превод), Песме Чарлса Буковског, Тибетанска књига живота и смрти, Хамсунов Круг се затвара, Фантеова трилогија (Чекај до пролећа, Бандини, Пут за Лос Анђелес, Упитај прах), Какав свет Роберта Крамба.

Једно мишљење на „Разговор са Флавиом Ригонатом Из „хаоса“ у „лом““

  1. Ja sam zavoleo flavija pored bukovskog, nekako su mi postali neodvojivi jedan od drugog. Neki drugi prevod bukovskog me ipak priblizava izvornom bukovskom, ali izvorni „srpski“ bukovski ostaje rigonat. Kupicu njegov prevod Lovca, bas sam znatizeljan kako mu pristaje selindzer. Pozdrav za Flavija!
    Bojan *78, iz Pirota

Затворено за коментаре.