Фонд за адолесценте у Народној библиотеци Бор

Виолета Стојменовић

Откако јавна библиотека није превасходно прикупљач и чувар, питање њене друштвене рентабилности, функционалности и релевантности њеног значаја у заједници захтева непрестано иновирање и надметање са конкурентним институцијама. „Тиранија тренутка”, у смислу одржавања сталне актуелности и брзине конструктивне (или привидно конструктивне) реакције на културне и научне трендове захтева од библиотеке флексибилност, отвореност, динамику у организацији која ће одржати корак са друштвеном динамиком и новим облицима друштвене диференцијације, укључујући и узрасну стратификацију. Реч је, дакле, о постепеном формирању посебне, узрасне циљне групе – адолесцентима и, наравно, о аспектима библиотечке делатности усмерене ка њој.
Да ли су психолози адолесценцију заиста „открили” или су је конструисали, за библиотекара је неважно. Углавном, појам адолесценције је са експанзијом психолошких теорија и њиховом вештом, нарочито масмедијском популаризацијом, постао „природан”, натурализовао се у јавном мњењу, заједно са скупом социјално-психолошких карактеристика које се овој узрасној фази приписују. Тај скуп научних и ненаучних представа о адолесценцији подразумева да је за њих, између осталог, карактеристично инсистирање на самосталности у одлучивању и одраслости, с једне стране, уз активно прихватање неформалних групних норми, стандарда и облика активности, с друге, дакле двојство индивидуализма и инкорпорираности у заједницу на принципу „сродства по избору”. Ово друго адолесценте чини посебно пријемчивим за производе популарне и масовне културе, која у својој тежњи ка хомогенизацији тема и обичаја, ка стандардизацији интересовања и укуса брише старосне границе¹ и, ма колико психологија инсистирала на садржинској диференцијацији адолесценције, на интелектуалној, емоционалној, психолошкој самосвојности овог периода живота, у домену популарне културе дозвољава велику инкорпорираност деце у свет одраслих. Културне потребе адолесцената, у сваком случају, нису једнообразне, иако су селективне и везане за известан број шаблона, а често су противуречне у њиховом покушају да задрже опозициони став према свету родитеља и наставника а да, ипак, њихову културу, или бар за њих релевантан део ње, асимилирају. Та им, пак, култура са своје стране често нуди обрасце ране зрелости и еманципације с којима они могу да се индентификују. А индентификација је, зна се, битан елеменат општијег процеса формирања идентитета за који је ова фаза развоја преломна, што је разлог како да се утицаји којима је адолесцент изложен сматрају кључним, тако и да се овај период психичког живота сматра изразито нестабилним. Непостојаност и недоследност, или како се обично каже криза идентитета, сигурно су код младих још и ојачани транзиционим карактером наше актуелне културне и друштвено- политичке ситуације, која подразумева стално преиспитивање значења и вредности ствари и навика, што свакако није помоћ у дезорјентизацији и покушају изградње стабилног и одрживог идентитета, уколико је он уопште могућ. Дакле, реч је о једном релативно издвојеном делу популације, којем се мора приступити на начин који уважава све менталне, емоционалне, интелектуалне, мотивационе и др. особености.
Даље, свеприсутност аудиовизуелних електронских медија у свакодневном животу, поред тога што мења видове, изворе и начине забаве и учења, што уводи нову социјалну, економску и културну парадигму кроз сталну иновацију услуга и умножавање роба, али и жеља, има, како показују истраживања психолога и антрополога², великог утицаја на когнитивне и перцептивне способности деце, с једне стране, док са друге олабављује контролу над опсегом и врстом информација до којих ће деца и адолесценти доћи, као и над васпитавањем и дисциплиновањем укуса и интересовања. И савремена техника је, дакле, средство да се дете брже уведе у свет одраслих, али је и средство које значајно утиче на његове сазнајне и естетске преокупације, у великој мери диктира хоризонт потреба, укуса и очекивања. С обзиром на то да је код нас просечан ниво медијске културе и писмености, услед недостатка систематског медијског образовања, које би омогућило дистанциранији и демистификујући однос према масмедијски презентираним садржајима, као и према реалној вредности разних извора информација, код адолесцената прилично низак, њихова подложност таквим утицајима и порукама још је евидентнија, нарочито у мањим местима, чија је непосредна културна понуда оскудна и периодична.
Реформисање школства представља битан фактор организације дечијих одељења јавних библиотека у целини. Оно је данас, или се бар тако представља, у духу афирмације самосталности и иницијативе, права на избор – додуше, у границама. Развијање склоности и способности деце представља се као педагошки идеал, који настоји да дете учини активним ствараоцем и произвођачем сопственог знања, те да неприкосновеност уџбеника и готових сазнања замени самосталним истраживањем, а стратегију контроле, стратегијом подстицаја. Та реформа подразумева не само методичке експерименте и промоцију другачијих социјалних вредности, него и промене у наставном програму, у месту и вредности које се даје појединим научним дисциплинама, уз увођење нових, у количини знања које се сматра фундаменталним, а самим тим и у врсти компетенција које се траже од ученика, што даље условљава да они зарад извршавања школских задатака траже другачије информације.
Све ове натукнице о „духу времена” јесу генерализације које треба да подсете како укрштање интереса и стратегија из разних области формира одређени мање-више стабилан скуп представа везаних за појам адолесценције, скуп индентификација и пројекција које захтевима младих за посебним третманом у оквиру неких институција дају легитимитет. Ти захтеви, упућени породици, школи итд., не заобилазе ни библиотеку. На основу таквих захтева формиран је и А фонд Народне библиотеке Бор, што је донекле у складу са IFLA–ним Смерницама за библиотечке услуге за младе³. Иако IFLA предвиђа постојање посебних омладинских библиотека намењених адолесцентима, или бар физички од дечијег одвојених одељења за младе, код нас се, ипак, остало на формирању посебне збирке у оквиру Дечијег одељења, што је још увек далеко од праксе многих библиотека на западу. Препознавши адолесценцију као вероватно најбитнију циљну групу4, многе од њих оформиле су посебна одељења, услуге које обављају самостално и у сарадњи са различитим културним, социјалним, образовним институцијама, интернет презентације различитог садржаја намењене овом узрасту, као и посебна библиотечка удружења типа YALSA⁵ и посебне програме обуке за библиотекаре који са адолесцентима раде. То јесте перспектива бављења адолесцентима и у Народној библиотеци Бор, мада би прича о проблематичном карактеру институционалне сарадње у Бору, неопходне за остваривање таквих планова и идеја, прерасла у подужи ламент.
Адолесценти су, дакле, добили простор за себе, издвојен, од остатка фонда различит по садржини и општем изгледу, полице као за одрасле, високе и озбиљне, на којима се поред књига налази и техника, дакле, кутак који асоцира модерност, кућну атмосферу, фамилијарност, пријатност, који материјализује и чини очигледним њихов прелазни, а ипак самосвојни статус. Ова се стратегија показала толико делотворном, да је, по речима колегенице, сам боравак у том делу простора корисницима постао доживљај, стимуланс, чак и за много млађу децу која би да виде чега ту има. А фонд се може разумети и као вид рекламирања библиотечког фонда, које није само информација о његовом садржају, већ тај фонд, попут сваке добре рекламе нуди као карактеристику једног начина живота, привлачећи кориснике не само функционалношћу већ комплексном представом која укључује и „производ” и оног коме је намењен и околности коришћења. Прилагођавање организације потребама корисника доказ је да се коришћење библиотеке може уклопити у сваки контекст и концепт. Психолошки ефекат формирања фонда, као повластице и уступка жељама и потребама старије деце, показао се као повољан, а ефекат на коришћење грађе може се видети из статистичких података. Мада се број корисника није драстично повећао, што се с обзиром на демографску ситуацију и не може очекивати, процентуални однос корисника и оних који то нису јесте, као и број посета, а од 2004. и број издатих књига из ове збирке.

Није неважна ни чињеница да хиперпродукција велике јединствене фондове у отвореном приступу, који се попуњавају брже него ранијих година, чак и у јавној библиотеци са ограниченим финансијским средствима, чини непрактичним, непрегледним и захтева од корисника који воле да сами бирају књиге, да претражују гомилу наслова који су сасвим сигурно ван њиховог интересовања. То је још изразитије на дечијем одељењу, где су заступљени наслови који треба да задовоље популацију чије се интелектуалне способности и интересовања драстично разликују. Због тога су библиотекари Дечијег одељења издвојили неколико мањих карактеристичних збирки књига, у које спада и А фонд.
А фонд је збирка књига из свих стручних група⁷, намењена деци узраста од 12–13 до 15 година, са колико стичу право на упис на одељења намењена одраслим корисницима. Ипак, појава неколиких наслова који се могу сматрати представницима новог жанра намењеног искључиво тинејџерима навела је и неке кориснике одељења за одрасле да се учлане и на Дечије одељење, а не треба заборавити ни родитеље млађе деце који су „скривени” али врло активни корисници А фонда. Упркос напорима библиотекара да ова збирка не буде одраз тренутних мода и да се у њој нађе што више наслова чија су садржина и стил, по различитим критеријумима, а не само због популарности и рекламе, адекватни њиховом узрасту и њиховим потенцијалним интересовањима, овај фонд је ипак, начином коришћења одраз актуелне културне климе. Тек када су од 2003. у збирку почели да се укључују и наслови чије је издавање пратила појачана медијска кампања, реклама као стимуланс за дотада непостојеће потребе, наслови за које се отимају и корисници на одељењима за одрасле, који се месецима не скидају са библиотечких и књижарских топ листа, фонд је и заиста заживео. Ауторитет медија и медијских личности, као и за адолесценте релевантних друштвених група у највећем броју случајева креирају њихове културне, па и читалачке потребе, на које препоруке библиотекара имају слаб утицај. Али га могу имати. Тзв. класична дела, сем што нису у духу опсесије модом и актуелношћу и што им дизајн није у складу са популарним визуелним естетикама, у свести адолесцената везују се за такве облике друштвене употребе као што су подучавања, васпитање, образовање, дакле и за појмове институција, организација, одрасли, обавезе, контрола, наметање значења, укуса и ставова, па је њих врло тешко пласирати и презентовати као занимљиве или пожељне. Потребно је дакле пронаћи адекватне видове мотивације како група адолесцената, тако и појединачних корисника, моделе деловања чија се разноликост креће од агресивне рекламе, која ће деловати колико театрално толико и аутентично, до потпуне персонализације информације о одређеном делу која ће кориснику представити постојање за њега лично релевантних значења и могућност интеракције са текстом. Радници Дечијег одељења непрестано смишљају нове начине презентације фонда кроз изложбе, водиче, предавања, радионице итд, пратећи савремену праксу анимирања корисника. Уверење да је могуће успешно деловати на културне навике макар и мање групе корисника разлог је што се није одступило од почетног концепта, чак иако су укључена квалитативно дискутабилана дела.
Коришћење ове збирке, које је симптоматично и репрезентативно за библиотеку у целини, управо зато што је мала и прегледна, показује да је потребно још много труда и експериментисања на плану анимације, нарочито деце и адолесцената, да би библиотека опстала као установа која нуди више, којој је циљ да сазнајне и естетске видике својих корисника прошири, а не да их само пасивно задовољава, а која неће бити ни само информативни сервис.  С друге стране, чињеница је да су данас промоција читања као активности и, још више, популарисање потребе за коришћењем библиотеке, као установе чија се делатност потепено али сигурно трансформише, битније од критиковања квалитета и садржаја које већина корисника тражи.  Библиотека би требало да буде свесна различитих хијерархија вредности и значења у оквиру којих функционише, свог места у мрежи све већег броја друштвених контекста и све разноврснијих видова културних тржишта, да би могла да стратешки свој положај у оквиру њих побољша. Тек када анализира сва значења које чин читања и посећивања библиотеке има у различитим контекстима, а дијапазон симболичке и употребне вредности библиотечке гра|е, услуга и програма је прилично широк, библиотека може да размишља о својој евентуалној педагошкој и просветитељској функцији и о начинима њеног ефикасног спровођења у својој, добро емпиријски проученој, заједници. А фонд Народне библиотеке Бор јесте, дакле, компромис између просечног постојећег и потенцијалног културног нивоа младих корисника.

НАПОМЕНЕ:

¹ В. нпр. Edgar Moren, Дух времена, И, Просвета, Београд, 1975; Xon Fisk, Популарна култура, Clio, Београд, 2001.
² В. нпр. Нада Кораћ, Визуелни медији и сазнајни развој детета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1992, мада бављење питањем на који начин тзв. општила, амплификатори или како све не називају средства која је човек створио да би задовољио економске и социјалне потребе повратно делују на његове психо-физичке способности има дугу традицију, а она сеже и даље од Маклуана који је ту проблематику популаризовао. Подсећамо на Виготског и теорију интернализације путем које природне психичке функције постају културне. Наравно, и на оне који оптимизму инсистирања на едукативним потенцијалима медија супротстављају слику поремећених психофизичких функција, растућу инфантилност и сл, као напр. Вирилио (Pol Virilio, Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 43–44).
³ Guidelines for Library Services for Young Adults. IFLA.
URL:http://www.ifla.org/VII/s10/pubs/guidelines-e.pdf (2007)