Јелена Радовановић (Превод)

Кратка вест
Лондон
У Велсу се насукала „Морска
краљица”.
Труп јој је одсечен.
Након тога је танкер простро
нафтну мрљу
и морским животињама улеп…
…шано речено није више било баш
тако добро
као пре посете морске краљице.

•••
Хендикепирано дете на плажи
Та нежна нога
и то скврчено стопало
Та лепа рука
а онда она друга
То фино лице
па онда та грба
То јадно створење
а онда та весела мајка.

•••
Двоструки сусрет на обали Сперлонге*
Плажа беше пуста дуга.
Сунце беше зашло ниско.
Сенка ми иђаше косо, склиско,
кад наидје једна друга.

Мени беше страна ти.
Приближисте се за трен.
Ти светла а тамна твоја сен,
преко песка обе ви.

Врло лепа и прилично гола
прође ти крај мене.
Утом поклопише се две сене
не беху више свака по пола.

Гледасмо за вама дуги час.
Не окренусте се ви.
Одосте, неми, сенка и ти,
ах, рече једно од нас.
•градић у Италији између Рима и Напуља

•••
Птице
Понекад мислим ето о птицама
Флориде,
на пример на четири пеликана
ношена ветром
минутима без лепета крила стално
на истој висини
испред тринаестог спрата хотела
Marriott’s Beach.
Ко год да је одатле гледао са
тринаестог спрата
могао је да погледа четири
пеликана у очи
и види како су они гледали у
тринаести спрат,
минутима.

Или онај јастребац над Sunrise
булеваром.
У канџама му се још батргала тек
уловљена риба,
а он је летео за својим циљем у
правцу севера. Као да се враћа
из куповине, попут нас, који смо
се управо у супермаркету
натоварили junk-foodom, хлебом
са укусом картона,
бљутавим парадајзима,
водњикавим воћем, туцетом
мафиша,
осредњим вином и супама у
конзерви. Како је ипак
примамљивији
catch of the day.

Да не заборавим велику плаву
чапљу.
После читавих једанаест година
видео сам је да поново лети.
Тек што сам код Royal Palmsa
крочио у мочваре Evergladesa,
била је ту. Као онда, кад се готово
дирнути
сударисмо: ено је где лети велика
плава чапља!
Летела је сада поново, али ништа
није било као онда:
Мртви су то, ах, то је она мртва
да не заборавим.

•••
Из књиге промена
Једном је Лао-чи хвалио воду.
„Стварно не знам шта би сличило води”, рече он. „Вино? Не, вино је дру- гачијег укуса и опија. Трава? Не, трава је зелена и при врху зашиљена. Мож- да камен? Не, камен је округао и може да се баци. Дивље говече? Не, оно јур- ца унаоколо без циља и може да маше репом.”
Потом Лао-чи заћута неко време, а онда настави исцрпљен: „Могао бих да вам наведем још који пример, али ваљда ми верујете и овако да стварно не знам шта би води било слично?”
„Та наравно!” повикаше његови ученици, који нису ни најмање сумњали у то. „Та наравно! А сада се опет мало одмори, учитељу!”

•••
Обрни-окрени, о душо
Мокрог чела
и ока скрита,
таквог га знам,
гренландског кита
У северном мору
његов је дом,
увек је он
у дому свом
У мрежу ухваћен
каже тај роб:
„Ви копате ми
суви гроб.”

Свет је труо,
море је плаво,
како год се окрене –
кит има право.

•••
Како је Икарско море
добило име
Или
Кад отац са својим сином
Или
Права истина о
Дедалу и Икару
Будући да се прича о Дедалу и Икару досад увек искривљено приповеда- ла требало би на овом месту једном ис- причати истину.
Тако рецимо, није уопште истина да је Икар противно упозорењима свога оца тако жустро жудео ка сунцу, које је отопило восак са његових крила, на- кон чега се Икар трагично утопио. Као што зна свако дете, у вишим ваздушним слојевима постаје све хладније, те је у ствари ту верзију накнадно измислио Дедал како би људима објаснио где му се денуо син.
Заправо се Икар, који је годинама живео са својим оцем у лавиринту, за- морио од сталног туторства свог већ оседелог оца и једноставно одлепршао од њега, будући да младост одвајкада хоће да живи својим животом.
Умакавши од старатељства свог оца, Икар се заустави у Таранту, ту слете и започе одмах најразузданији порочни живот који се уопште може замисли- ти. Притом му у почетку беше од ко- ристи то што је стално носио крила са собом, па је тако могао да се, брзо попут стреле, извуче од сваког плаћања рачуна. Убрзо, међутим, ослабљен толиким пијанчењем и курвањем изгуби кондицију и, након што је једном пот- пуно пијан полетео и треснуо о зид, ораничи се на то да проси од путника и опробава се у ситним крађама. Тако се десило да једног дана покраде једног странца, који се међутим у секунди окрете и шчепа га. Беше то његов отац Дедал. „Икаре”, рече Дедал дирнут, на шта се његов син на коленима закле да ће се од тог часа поправити. Отац га поведе к себи, али након два дана син опет побеже. Отац га након дуге потраге нађе у најозлоглашенијој кући у целој луци. „Икаре”, рече он, „мораћу да те држим под кључем.” Син међутим опет побеже, након чега га отац најзад извуче из једног ћумеза, где се управо будио након мамурлука. „Мора да буде овако”, рече он оштро, свеза свог сина и два месеца градише најсложенији лавиринт који је икад измислио. Потом уведе Икара унутра. „Овде ћеш сада да останеш”, рече му. „Пијаћа вода је у овом бунару, храну ће ти убацивати сваки дан. Остај збогом.
” Помоћу једне вунене пређе Дедал нађе излаз из лавиринта не обазирући се на позиве упомоћ свог пропалице од сина.
Од тада је међутим Дедал седео ту- жан на обали мора, где прича ипак ка- зује истину. Свакоме ко би га упитао зашто тугује испричао би још и данас познату причу о смрти свог сина, који се крилима приближио сунцу и притом пао у море. Сасвим је разумљиво да је Дедал то учинио, будући да су очеви одувек покушавали да заташкају бруку својих синова. Људи су му пак веровали, свако ко је чуо о његовој несрећи га је жалио, а море крај кога је седео се до дана данашњег зове Икарско море.