Весна Тешовић
Народна библиотека Бор је 23. априла била је домаћин Градимиру Стојковићу. Он је последњих година најчитанији домаћи аутор на Дечијем одељењу. Том приликом наш је гост у Бележници открио како је настао његов књиевни јунак и тајну свог умећа да од дечије публике створи верне читаоце.
Хајдук је настао случајно. Једне лепе зиме 1984. г. кад нам се први пут догодио снег у јануару па је читав Београд био завејан, није било ни струје, продужи се лепо зимски распуст на четири недеље. Е, у том времену је настао Хајдук у Београду. Нити сам знао тада шта пишем, нити сам очекивао такав пријем. Већ следеће године роман је утрчао у издавачки план “Вука Караxића” и после тога враг је однео шалу. Мислио сам да ће се све завршити трећим делом, али, ево, наставило се и даље. Докле, не знам. Ја немам никакву формулу по којој се то ради. Чак нисам ништа ново измислио. Пре мене је то радио Нушић, па је онда био Бранко Ћопић, па је дошао и Градимир Стојковић. Ми смо, вероватно, урадили оно што деци треба, а то је: писати о њиховом времену на њихов начин, мислити као они и писати њиховим језиком. Можда је то решење, уз примедбу да за Градимира Стојковића кажу критичари да је највећи преписивач, што је тачно. Ја једноставно само преписујем, слушам шта они раде, шта причају, шта их тишти и шта желе, шта хоће а не умеју или не могу или не смеју да кажу. И, онда, ја то напишем па испадне тако како је.
Градимир Стојковић је дао своје мишљење и о месту и значају књижевности за децу у времену електронских медија.
Пуно пута сам казао да ми имамо вероватно најјачу књижевност намењену деци, у свету. Погледајте колико ту сјајних писаца има. Докле год је таквих писаца и овакве деце, сигурно ће се опстати. Не мора да значи да губи или да ће изгубити битку са другим медијима. Па, побогу, и фотографија је направљена, па сликарство није изумрло. Направљен је и филм, па позориште и даље живи. Од нас, искључиво од нас зависи шта ће то деца читати, као што ће од њих зависити шта ће њихова деца читати. И тако редом.
Две битне карактеристике књижевности за децу су да буде едукативна и да буде забавна. Трећа, врло битна, ставка је у томе да има причу. То је оно што чини књижевност намењену деци. То, ако гледамо у неком ужем смислу, иако ја сматрам да не постоји књижевност искључиво намењена деци. Књижевност стиже и до деце и до одраслих, али писцу се поставља тај посебан задатак. Треба дисати као деца, размишљати као они. Не дозволити себи да једнога дана постанеш матори досадни чика. Све врсте поука могу да се најлакше провуку кроз књижевност намењену деци.
Много зависи од онога ко то ствара, а готово исто толико од онога ко планира. А деца су по себи изузетно строги критичари. Осете они врло добро. Код њих нема средине. Све је црно или бело, добро или лоше. Најсуровији критичари су управо деца.
Прошлогодишње анкетирање корисника Дечијег одељења о њиховим читалачким интересовањима показало је да су за лепу књижевност најмање заинтересовани ученици седмог и осмог разреда. Мали број чланова овог узраста показује да оно што се по стандарду нуди није више занимљиво онима који имају четрнаест и петнаест година. Искористили смо прилику да са нашим гостом поразговарамо о идеји да се формира фонд адолесцентске литературе и о томе које наслове не бисмо смели да изоставимо.
То јесте велики проблем. Не само наше, већ уопште светске књижевности намењене адолесцентима. Ту се догађају, као и у животу, две ствари. Једна струја пише ствари углавном авантуристички занимљиво, не водећи рачуна да ли је у основи зло или добро. Друга је она која води рачуна о некој врсти едукативности и да у потки буде добро. Невоља је у томе што, по правилу, они први пишу изузетно добро и атрактивно.
Оно што се код нас догађа је својевремено Мирко С. Марковић, сјајан писац и критичар, назвао револуцијом романа намењеног деци и младима. Деведесетих година код нас је то кренуло пуном паром. Негде 1985. појавио се Хајдук у Београду. А још пре тога писали су Влада Стојшин, Слободан Стојановић и Мика Антић. Ту је био и Влада Стоилковић. И далеко пре свих – Гроздана Олујић, чији је роман Гласам за љубав изванредно примљен, али код одрасле публике.
Оно што се догодило те 1985. па на даље, повукло је, поред Градимира Стојковића, и Миленка Матицког, Слободана Станишића, Весну Алексић. Створила се група писаца која управо покушава да пише књижевност за публику од четрнаест до седамнаест година. А тада треба имати на уму једну сјајну особину тих читалаца. Када тинејxер види свеже обојену клупу у парку, иако на њој пише табла “свеже обојено”, он неће мирно проћи. Мора пипнути прстом да види да ли то јесте уистину свеже обојено. Е, ту је тај додатни захтев литератури. ње има мало и у свету.
Остаје да се боримо, да пишемо и да нудимо већ написано, од Маријане моје младости до Станишићевог Танга за троје. У том широком распону има литературе, само је треба сервирати!
Штампај (пдф)