Драгица Радетић
Ова пословица изречена о библиотекама може бити потврда за разлог што је борска библиотека недавно постала нови дом једној необичној књизи. Књига је необична по изгледу, садржају, времену и путу који је прешла да би своје место нашла на библиотечкој полици.
На први поглед ова књига изгледом подсећа на старинску кутију за накит. Формат јој није уобичајен – 18x11x10 цм. Када се отвори “кутија за накит” открива се садржина коју чини мноштво речи које су попут бисерја низане од А до З, на 2206 страница: Речник италијанског језика, у издању УРЛИЦО ХОЕПЛИ, Милано, 1913. година, мали тираж.
Речник обухвата лексику општег карактера. Обрада речи је граматичка и значењска. По начину обраде речи, речник припада и лингвистици и лексикографији. Кроз језик је представљен део италијанске културе и књижевности.
С обзиром да се језик стално мења и развија, овде се могу наћи и архаичне речи, које носе нешто од флуида мисли, осећања и опажања ранијих времена. И то је једна од посебности ове књиге. Деведесет јој је година, те побуђује одређено поштовање. Наџивела је своје прве власнике, а наследио ју је наш суграђанин, господин Валеријан Попов. Поклањајући је библиотеци на брижљиво чување и још брижљивије коришћење, омогућио јој је да настави живот у посебном фонду наше библиотеке.
Господин Валеријан Попов корисник је борске библиотеке од времена када је са породицом доселио у Бор. Више од тридесет година.
Посебно од када је у пензији доста чита, јер своје слободно време највише воли да проводи уз добру књигу. Од својих родитеља је наследио љубав према књизи, музици и уметности уопште. Ствари које је наследио, а у које спадају књиге, музикалије, иконе и друге вредности материјалне природе у сенци су наслеђене складне мешавине италијанског, грчког и руског духа.
његов отац, Владимир Попов, рођен је крајем 19. века у Русији, на Азовском мору, од оца, руског држављанина, грчког порекла и мајке италијанског, аристократског порекла. Као трогодишњи дечак, Владимир је са Азовског дошао на Јадранско море, када му се мајка, оставши удовица, удала за нашег човека, богатог трговца из Котора.
Близина мора је у њему рано створила жељу да плови, да упознаје свет, различите културе и људе из далеких земаља. То га је определило да заврши наутичку школу.
У време бурних историјских дешавања, избијања првог светског рата и Октобарске револуције, у време када су се земље и људи делили и уништавали, у Владимиру се развијао космополитски дух. Пловио је туђим водама и обилазио непознате земље, али се нигде није осећао као странац.
Ипак, на дугим путовањима по мирном и уснулом мору, као и сваки млад човек, сањао је о великој и јединственој љубави која га негде чека. И сачекала га је у Котору лепа Рускиња, госпођица Евгенија. Оженио се и засновао породицу. Више га нису вукле даљине. Стручно се оспособио за контролора мера и постао врло цењен и тражен у овом послу.
Са породицом се преселио у Дубровник, центар трговачких и уметничких збивања, град на раскршћу светова, вера и култура.
Госпођа Евгенија Попов , мајка господина Валеријана, у њихов заједнички дом је унела смисао за лепоту, љубав према песништву и дар за музику. Сећа се господин Валеријан да је као дечак понекад сатима слушао своју мајку како свира на клавиру и дивио се њеном умећу да кроз музику изрази осећања. Настојала је и друге да подучи свирању на клавиру, и страним језицима.
Из Дубровника су се због очевог посла селили у друге градове, у Крагујевац, Београд, Ваљево. У новим срединама су их брзо прихватали као вредне, умне и племените људе. Стицали су нове пријатеље који су се радо окупљали у њиховој кући. Дуге зимске вечери, уз топли самовар, улепшавала је музика или Пушкинови стихови које је госпођа Евгенија рецитовала на руском. њихов живот није био лагодан, али је био испуњен духовним садржајима који су их бранили од малограђанске свакодневице.
Тако се господин Валеријан Попов сећа својих родитеља. Ово нам је испричао када је, са благом сетом, поклањао њихову књигу. И његов унук Алекса, лепи црвенокоси дечак, чуо је ову причу и чува је у свом чистом дечачком срцу. Једном ће је он причати уместо деде.
Наша библиотека се на овај начин захваљује господину Валеријану Попову на поклоњеној књизи, која је за њега више од књиге.
Штампај (пдф)