Homage to: Ване Бор 1993-2003

Горан Миленковић

(Кратка шетња кроз изабрано немогуће, (не)доступно, неистражено и заборављ ено)

Живот као низ крупних детаља: Стеван Живадиновић, од оца Драгутина и мајке Десанке, рођен 20. новембра 1908. године у Бору; затим Ване (а не Ст. Живадиновић, да га не би помешали са Стојаном Живадиновићем, секретаром Министарства унутрашњих послова, писцем историјских романа), а потом у Лондону и Оксфорду – Стеван Зивадин; најпознатији као Ване Бор или Бор или Стеван Живадиновић Бор или Ване Живадиновић Бор; Стеванова мајка Десанка, родом из Загреба, у (углавном) епистоларној љубавној авантури са српским песником Миланом Ракићем: прво Ракићево писмо, упућено у Бор децембра 1911, одговор је на Десанкино, послато раније те године; прича у петнаестак писама завршена је највероватније 1916. године, дописном картом упућеном на адресу Хотел ду Пара, Генéва (вид. Драгољуб Влатковић, Ти си, жено, вечни сан човека: љубавна страдања и (не)женидбе српских списатеља, Књижевне новине / Енциклопедија, Београд, 1996, стр. 91–95); апатрид: Бранко Алексић, “Хронологија”, у двотомном каталогу / хрестоматији Ване Бор, Музеј савремене уметности у Београду, Београд, 1990, стр. 150: “1943–1944. У време Другог светског рата, под немачком окупацијом Југославије, колаборационисти, љ отићеви четници, у листу Нова борба у Београду постављају питање зашто је Ване Бор још увек у животу. У Врњцима, четници су истовремено уценили главу Марка Ристића Ш…Ћ Ване Бор одлучује да илегално избегне из земље. У томе му помаже породица Банац, сродственик његове мајке, која има богате акције код енглеске осигуравајуће фирме “Ллоyд”. Почетком августа 1944. стиже жив и здрав у Лондон.“; Гојко Тешић, Ш“Ване Бор”Ћ и Ш“Завршна напомена”Ћ, Утуљена баштина И: антологија приповедака, Просвета, Београд, 1990, стр. 203–204. и 438: “По избијању рата (1941) илегално бежи из Београда у Оксфорд где и данас живи бавећи се сликарством и књижевним радом”, “Уполитичкој емиграцији завршили су Ст. Краков, В. С. Петковић и В. Живадиновић Бор…”; Миодраг Б. Протић, ШГлава дванаеста: Галериа Сервиае ет YоугославиаеЋ, Нојева барка: поглед с краја века: (1965–1995), Српска књижевна задруга, Београд, 1996, стр. 317: “Марко и Шева ретко су о њему говорили, још ређе га виђали, никада у земљи, коју је напустио за време окупације и нашао се у Лондону поред тетке, супруге богатог бродовласника Бањца. Свестан да је најмање обележен политиком, да је од 1941. усамљеник; од 1943. усамљеник-емигрант, романескна бењаминонска фигура; да речи којима га је Бретон дочекивао – ’Увек чудан, увек парадоксалан’ – подједнако вреде за негдашњег младог члана париске и београдске групе, и за данашњег лондонског старог господина…”; његови пријатељи су били европски и српски надреалисти…

Смрт: месецима тражим податак; изненада: часопис Нењ Момент: магазин за визуелну културу, 5 (1996), ШНењ Момент Пројецтс: Хомаге то Авант-ГардеЋ, стр. 51: доле, мала фотографија, надгробна плоча, натпис, читам – Стеван Драгутин Зивадиновиц, Диед 6тх Маy 1993, Агед 84 Yеарс;

Пред очима, у времену: Ване Живадиновић–Бор “Увод у метафизику духа (Предговор, Психоанализа Воље)”, “Инквилини”, “Снови”, у: Немогуће – Л’импоссибле, Надреалистичка издања, Београд, 1930, стр. 50–54; 79–83; 88; Ване Бор, Ђорђе Јовановић, “Надреализам данас: увод у једну генералну анализу надреализма”, Ване Бор, “Неколико речи (поводом нацрта за једну феноменологију ирационалног), Живановић–Ноје, Ване Бор, Ђорђе Јовановић, Александар Вучо, “Покушаји симулација: грађанског оптимизма, сујеверја, романескне маште (Садржаји)”, “Два годишња доба” (песма), “Аутоматски текст”, НДИО, 2 (1932), стр. 6–9, 13–14, 14–16, 29; “Снове” налазимо и у Утуљеној баштини; у Хрестоматији српског надреализма: теорија и критика Ханифе Капиxић–Османагић налазимо неке текстове Ванета Бора; поменути двотомни каталог Ване Бор итд.; треба знати, читати…

Изложбе: 1970. ретроспективна изложба “Сликарство надреализма” у Музеју савремене уметности у Београду, а 1972. Патрик Валдберг, изложба “Надреализам 1922–1942”, постављена у Паризу и Минхену, са дванаест Борових експоната; затим, антологија надреалистичке фотографије Едуара Жагера под називом “Мрачна комора”, 1983; изложба “Унутрашњост погледа – надреалистичка фотографија 30-их и 40-их”, поставила Моника Фабер у Музеју модерне уметности у Бечу; 1990. у децембру у Музеју савремене уметности у Београду, прва самостална, радови од 1928. до 1970: 26 слика, 13 цртежа, 1 асамблаж, 13 колажа, 28 фотограма, 20 фотографија – велики део у двотомном алманаху Ване Бор: у њему, у једном делу текстови о Ванету Бору (Зоран Гаврић, Бранко Алексић, Миодраг Б. Протић, Дејан Сретеновић, хронологија Бранка Алексића) и ликовни прилози (фотограми и др.), у другом: увид у пуни интелектуални ангажман Ванета Бора – текстови аутобиографске природе, затим теоријски текстови о надреализму, надреалистичке анкете у којима је учествовао (“Чељуст дијалектике”), текстови о надреализму у ликовној уметности, у поезији (ана-рима), текстови из психоанализе, Борове расправе и полемике, књижевни текстови, о естетици шаха, критички текстови о филму, библиографија; 2001. изложба “Један минут пре убиства” (поставила Јасна Тијардовић) у Галерији Музеја савремене уметности у Београду, име по једној Боровој фотографији; 2002–2003. Миланка Тодић, Музеј примењене уметности у Београду, изложба под називом “Немогуће – уметност надреализма”, са изабраним радовима Боровим.

О: Године 1984. у Политици Бранко Алексић у фељтону “Београдски надреалисти у Паризу” три од четрнаест наставака посвећује Ванету Бору; 1996. године Милета Продановић у Нењ Момент-у објављује текст “Надреалистичка акустика”, итд.

Данас: “Није то рекао, али видело се сасвим јасно да му је драго да у земљи из које је отишао веома давно, постоји неко кога озбиљно занима његов рад.” (Милета Продановић, “Надреалистичка акустика”, Нењ Момент, поменути број); У овом броју Бележнице а поводом десете године од смрти Ванета Бора: текст Милете Продановића “Надреалистичка акустика”, избор из каталога “Немогуће: уметност надреализма” Миланке Тодић, Боров текст о ана-рими, из каснијег (острвског) периода стваралаштва, Борова песма “Два годишњ а доба” и овај мали јукстапонирани увод, чија је основна и једина улога да се на скроман начин захвали уметнику који нас, после десет година од своје смрти, уводи кроз врата културне Европе, кроз врата Европе културе. Као директни уредник овог сегмента, захваљујем се пуно госпођи Миланки Тодић, господину Милети Продановићу, љубазним колегама из Музеја примењене уметности, уредништву Нењ Момента, госпођи Јасни Тијардовић, госпођи Светлани Велмар–Јанковић, господину Дејану Сретеновићу, господину Милану Стошићу и господину Драгану Стојменовићу, на искреној подршци.