Нарциса Алексић, Надица Костић

Посебност завичајног фонда Народне библиотеке Пирот представља богата колекција хроника села, која садржи како хронике села пиротског округа, тако и хронике аутора који потичу из овог краја. И поред чињенице да их има у свим библиотекама и да неоспорно имају велику документарну и ис- торијску вредност, хронике села су и даље маргинализована колекција. Чињеница је да села старе и гасе се и да ће временом хронике као сведочанство о животу који нестаје све више добијати на значају.
Хроника (летопис) у Библиотекарском лексикону је дефинисана као врста списа који хронолошким редом бележи значајне догађаје; има културну вредност и служи као из- вор за историју.
Хронике села обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана и у њима су описани значајни догађаји из привредног и друштвеног живота места, као и знамените личности. Аутори хроника систематски прате све релевантне аспекте које захтева овакво стваралаштво: настанак и развој места, географски положај, друштвеноекономске прилике, обичаје, порекло становништва и родосло- ве породица, школство, задругарство, спорт, учешће становника у ослободилачким ратовима итд, настојећи да све аргументују чињеницама и фотографијама. Објективност, истинитост и тачност података, веродостојност су основни принципи на којима се заснива израда хроника. Монографије не претендују да прикажу настанак и развој села у свим детаљима, кроз цео период његовог постојања, већ да забележе и илуструју оне чињенице из његовог живота које су познате и несумњиве, дајући на тај начин основу за будућа истраживања и допуну новим подацима до којих се буде дошло.
Хронике села писане су спо- радично и у ранијим раздобљима (најстарија хроника у Народној библиотеци Пирот је монографија села Крупац из 1974. године, чији су аутори др Јован Ћирић и Витомир Живковић), али тек крајем осамдестих година прошлог века, на иницијативу Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности у заједници са Заводом за проучавање културног наслеђа − развоја Србије писању хроника приступило се на један организован начин. Оформљена је Библиотека „Хронике села“ и израђено је Упутство за писање хронике, које Одбор доставља свим заинтересованим писцима.
Без обзира што хроничари нису препуштени себи, често је процес сакупљања грађе због оскудног материјала (у многим селима су уништене архиве) мукотрпан и траје годинама, а некад и деценијама. Аутори своја истраживања базирају на доступној архивској грађи, изворним документима, аутентичним етнолошким подацима, релевантној литератури, али се ослањају и на казивања, па и на сопствено искуство. Посебан проблем представља свеобухватност теме, што захтева мултидисциплинарни приступ, тако да писању хроника села приступају заиста истински ентузијасти. Иако су то људи врло различитих профила и образовног нивоа, оно што их повезује је љубав према родном месту, која надокнађује некад скромно образовање аутора. Сви они посвећени су идеји да оставе писани траг о животу свог села и да отму од заборава богато народно стваралаштво; са аманетом да се истраживања наставе, празнине попуне, да се прате и бележе даља животна збивања. Стога неретко у посвети аутора хронике стоји само: потомству.
Завичајно познавање села пи- ротског округа није до скора било обухваћено садржајним системат- ским изучавањима, а села и засеоци у овом крају буквално одумиру као што су: Басара, Милојковац, Височка Ржана, Изатовци, Куманово, Планиница, Радејна, Масуровци, Мирановачка Кула… Ових села ускоро неће бити на географској карти. Стога, настојање аутора да бар кроз писање монографије о свом селу отргну од заборава живот и обичаје села, представља племениту и понекад „немогућу“ мисију јер малобројни и скромни писани документи или ретки успутни записи о селу једва да су довољни да се употпуни слика о вековном постојању српског села. Понекад узрок нестајања неког места места може бити и природна катастрофа, каква је задесила село Завој 1963. године када се земљиште са падина Старе планине сурвало у долину реке Височице и преградило њен ток, што је довело до потапања села. Тако се на тој истој географској карти уместо села Завој нашло Завојско језеро, а као успомена на село којег више нема остале су приче и сећање и монографија Завој чији је аутор Војислав Минић.
Колекција хроника села, због свог едукативно-документаристичког стила, обиља података илустрованих фотографијама, табелама и графиконима, представља богат извор информација и основу за даља истраживања. Запослени у Народној библиотеци Пирот могу и на основу статистичких података да потврде да су ученици и студенти чести посетиоци завичајног одељења који литературу са овог одељења користе за израду семинарских, матурских и дипломских радова. Писци хроника и потенцијални аутори овог вида стваралаштва такође спадају у редовне кориснике завичајног одељења. Они вредно трагају за подацима с невероватном љубављу према родном месту или месту у коме су дуже боравили или радили (углавном су то некадашњи учитељи и наставници, сада у пензији), перманентно са- купљајући грађу за настанак хронике. Јер, писање хронике је, пре свега, „сакупљачки“ посао, скопчан с бројним потешкоћама и проблемима (без обзира на постојање Упутства за писање хронике, хроничари су углавном истраживачи − аматери, а не стручњаци за све поменуте области). Велика посвећеност и радозналост духа, истрајност и ентузијазам основне су одлике доброг хроничара, и још понешто. Свестан те чињенице, један од оснивача за- вичајног одељења Народне библиотеке Пирот Момчило Антић спровео је анкету међу хроничарима из које се видело који су заправо мотиви и моменти пресудни за настанак записа о местима.
На питање када су одлучили да напишу хронику − монографију свог села, већина аутора каже да је и пре тога бележила народно стваралаштво, сакупљала податке о свом „породичном стаблу“, понекад и деценијама чувајући своје белешке, али да се усуде да отпочну с озбиљним писањем монографије свог села обично им је био потребан подстицај са стране, наговор пријатеља књижевника или професора, рођака или познаника. Понекад нека срећна околност као што је неочекивно прибављање вредне архивске грађе о селу, о чему говори један од аутора хронике Паклештица Никола Ђорђевић, буде управо тај пресудни моменат. А некад је то збуњеност и немоћ аутора пред сазнањем да се о свом родном месту најмање зна услед изостанка било каквог писаног трага и завичајне литературе.
Хроничари су једногласни да им је долажење до нових сазнања, било проналажењем аутентичних докумената или кроз разговор, интервјуе са савременицима о догађајима у селу чији су сведоци били или о којима су им преци приповедали, представљало највеће задовољство приликом истраживања и писања монографије.
Проблеми у раду су били бро ни, почев од нарушеног здравља, недостатка времена и материјалних средстава, разноврсности материје и њеног обима, непотпуног материјала, оскудног казивања старијих људи. Један од анкетираних хроничара, чак каже, да је веома тешко долазио до основних средстава за писање, папира и машине за куцање. Међутим, у већини случајева прави проблеми су настајали онда када је материјал коначно био прикупљен и систематизован а новчаних средстава за штампање није било, без обзира што је већина мештана благонаклоно гледала на писање монографије, поздрављајући могућност да буде одштампана хроника њиховог села.

Анализирајући све ове одговоре дошло се до сазнања да заправо сви аутори, без обзира на бројне потешкоће и проблеме, осећају огромно задовољство при раду јер су уверени у оправданост и значај свог подухвата, па је то и објашњење за њихову велику истрајност и упорност. Жеља да се расветли прошлост и сачува од заборава, а потомству дају одговори на бројна питања такође је један од мотива за настанак хроника, о чему пише у предговору своје књиге Моје село Велико Боњинце Предраг Станковић, истичићу да је њему као учитељу најтеже било кад на постављено питање нема одговор. Као значајно, а што није обухваћено питањима, Ч. Спасић истиче: „Има доста села на подручју Пирота, са богатом историјском, верском и културном прошлошћу о којима није скоро ништа записано. Треба охрабрити истраживаче. Никад није касно да се отпочне са истраживањем. Боље је забележити то што се још може ишчепркати у сачуваним архивама и памћењу старијих људи, него да се то остави за- бораву“.
Све ово јасно указује на психо- лошке мотиве аутора хроника села. Нећемо погрешити ако кажемо да су хроничари истински заљубљеници у свој завичај, носталгичари који у крајњем желе да потврде своје корене, порекло и идентитет. Али, нису ли колекције хроника у завичајном одељењу управо идентитет једне средине? На то питање и још мно- га друга везана за настанак и значај хроника, али и проблеме приликом дугогодишњег рада, одговоре можемо наћи у самим хроникама.
Писање хроника села је трајна активност. Сваког дана јављају се нови аутори, тако да је од 87 потенцијалних писаца окупљених на првом састанку Одбора САНУ за проучавање села, тај број нарастао на близу хиљаду писаца који су укључени или заинтересовани за израду хроника села. Све је више и разних установа које се укуључују у акцију писања хроника и свега што прати ову активност, а као издавачи, поред САНУ и Културно просветне заједнице Републике Србије, јављају се и библиотеке, музеји, месне заједнице, што објашњава неуједначен изглед издања.
Ваља истаћи да хронике села досад написане оправдавају напоре писаца и Одбора, јер су својеврстан скуп историографских, демографских, социолошких, етнолошких, етнографских и антропогеографских карактеристика српског села; у овим хроникама дати су „душа, живот и карактер народни“. На примеру хроника уочљив је и процес ретрадиционализације, односно „враћања коренима“ кроз тежњу појединаца да сазнају одговоре на питања: како је настало село, ко су и одакле наши преци, како су живели, итд.
Уколико о једном насељу нема сачуваних писаних трагова, оно као да није ни постојало, што је још израженије код сеоских насеља која убрзано нестају са онима који старе и умиру. Без записа, села немају ни своју историју. Управо из тог разлога је и поникла идеја и иницијатива Српске академије наука и уметности да се организовано приступи писању хроника села с циљем да свеукупни народни живот и стваралаштво буду сабрани на једном месту. Без обзира на њихов локални домет и значај, овако обједињене хронике могу представљати основу за израду историје Србије засноване на објективним чињеницама и аргументима.
Свесни те чињенице, радници Народне библиотеке Пирот настоје да фонд завичајног одељења библиотеке континуирано принављају завичајном грађом, а значајан део овог фонда чине управо хронике села. Оне су својеврсна колекција у колекцији, коју смо формирали постепено, углавном од поклона самих аутора. Хроничари су, тек када су књигу поклонили библиотеци, сматрали да је њихов рад заокружен. За њих књига представља део њих самих, а за завичајни фонд део колекције који одише посебним сензибилитетом. Даривајући књиге библиотеци, свесни сазнања да један део свог личног доживљаја базираног на документима дају на увид јавности, хроничари су и чести посетиоци завичајног фонда са скромним питањем „да ли се моја хроника чита?“. То указује на жељу аутора да се сазна, отргне од забора- ва, али и да се наставе истраживања а хроника користи као основ и подстицај за неке даље свеобухватније радове. У том смислу ова колекција може представљати значајну потпору у информационом систему региона за изучавање прошлости, па и креирање неких догађаја и појава.
Тиме се може објаснити наша заинтересованост за ову врсту грађе, али и решеност да јој обезбедимо третман и место какво би требало да има. Народна библиотека Пирот планира да у скорије време организује изложбу хроника села коју ће пратити адекватан каталог. Пажљиво пратимо и помажемо у изради нових хроника са јасним циљем: сачувати идентитет сваког места, презентовати и оставити за будућа поколења, што је коначно и жеља самих аутора. Оно што није записано као да се није ни догодило!

Штампај (пдф)