Хронологија књижевног живота у Бору током 20. века

Весна Тешовић

Бор је млад град. У светлу те младости лакше можемо посматрати свеколике аспекте живота јер временска дистанца није велика.
Први завичајни књижевни стваралац кога бележи Библиографија борског књижевног стваралаштва 20. века је Драгољуб П. Илић. Он је са својом супругом, учитељицом Дивном, дошао у Бор 1906. године да образује и васпитава ученике у борској основној школи. Његово име налази се и на списку истакнутих учитеља Бора и околине из 1921. године али, највероватније, убрзо потом са породицом одлази у Београд. Драгољуб П. Илић је био свестрана личност „одличан познавалац школских питања, љубитељ књиге и уметности, посебно наклоњен музичком стваралаштву”.¹ О његовом преданом раду сведочи на својствен начин и Српска библиографија у чијој се четвртој књизи налазе 143 библиографска записа књига које је Драгољуб П. Илић објавио.² То су пре свега декламатори, уџбеници и приручници за наставу музике, историје, српског језика и познавањe природе.
За ову библиографију занимљиве су две његове књиге штампане 1918. и 1919. године. Прву чине два садржајно самостална рада: „Изгнаник”, емотивна, лирска проза, и приповетка „Свете жртве”, а друга књига носи назив Изгнаничке песме. Књижевно стваралаштво Д. П. Илића и мотивски и емотивно одредило је родољубље и трагизам Првог светског рата, а специфичну, борску боју носи последњи циклус Изгнаничких песама „Рудари”.
Из периода до Другог светског рата датира и књижевно појављивање Драге С. Јанковић. Драга је рођена сестра Владимира Ђорђевића, пионира етномузикологије у Србији, и чувеног етнолога Тихомира Ђорђевића. Рођена је у Брестовцу 31. 12. 1872. године где је провела прве две године живота. У њеној рукописној заоставштини налази се роман Маћија, разне приповетке и мемоари, а 1928. штампана је Драгина приповетка „Деца” која је 1927. била награђена на конкурсу Уметничког одељења Министарства просвете.³
Посебно истакнуто место у Библиографији борског књижевног стваралаштва припада и Стевану Живадиновићу (1908–1993). Рођен је у породици путујућих лекара која се 20. новембра 1908. затекла у Бору. Иако су се убрзо одселили, Стеван је именом града у коме се родио употпунио властити идентитет и својим уметничким деловањем целом свету се представио и оставио неизбрисив траг као Ване Бор. Бавио се пре свега визуелним медијима (сликарство, фотографија, филм), акустиком и афирмисао се као експериментатор на пољу надреализма. Међутим, не мање значајан је његов књижевни рад. Када се 1929. у Београду конституисао надреалистички покрет, међу тринаест стваралаца који су му приступили био је и Ване Живадиновић Бор. Његова књижевна дела су највећим делом расута по домаћој и страној периодици. У Поезији надреализма у Београду 1924–1933 (Београд, Рад 1980) објављена су два аутоматска текста и две песме, а захваљујући прегаоцима Музеја савремене уметности у Београду, 1990. године објављене су две књиге које представљају и тумаче Ванетову надреалистичку поетику и дају потпуни увид у интелектуални ангажман Стевана Живадиновића Бора.4
Период Другог светског рата, када је реч о хронологији настанка дела, обележава Борска бележница. У то време, Бор је један од највећих радних концентрационих логора на Балкану и у њега, заједно са хиљадама Мађара и мађарских Јевреја, као принудни радник у руднику доспева Миклош Радноти (1909 – 08.11.1944), песник и филозоф. У борском логору задржава се само три месеца (од 1. јуна 1944. до 21. августа 1944. када је почело повлачење логораша), а сву физичку бол и духовну патњу претаче у стихове којима изражава елементарно људско достојанство. Када је после рата вршена ексхумација лешева из масовне гробнице у селу Абда у Мађарској, у џепу панталона леша идентификованог као Миклóс Раднóти нађена је свеска са натписом „Авала 5”. На првој страни Радноти је на пет језика (мађарском, српском, немачком, француском и енглеском) написао: „Овај нотес садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија”.5 Бригом тадашњег управника Народне библиотеке Бор, Томислава Тешовића, Bori notesz се појавио и на српском језику.
Послератни период, када се у град сливају хиљаде људи да би радили у руднику, има своје карактеристике у развоју културе. Почетком 1946. отвара се књижара „Култура” а културне делатности синдикалне организације Борског рудника биле су значајне не само за Басен, него и за цео град и простор Тимочке крајине.
Иако се прва штампана књиже вна дела борских стваралаца појављују почетком шездесетих година, овај „празан” период употпуњавају специфичне форме као што су усмене новине, зидне новине и тзв. „црвени кутићи”. Њиховим посредством тадашња јавност се упознавала са књижевним радом Душана Брекића, Стеве Протића, Вјерка Аничина и других. Они су читали своје песме, репортаже и козерије, а омиљена форма био је „врабац” у коме су кроз стихове осликавали тадашње негативне друштвене појаве. „Црвени кутићи”, као посебна одељења где се читала штампа и књиге, били су места за одмор и релаксацију. Временом су интензивније снабдевани књигама и постали су претеча библиотека у оквиру погона рудника.6
Континуитет у књижевном стваралаштву Бора, не само када је реч о штампаним публикацијама већ и о некаквом јавном животу у граду бакра, може се сигурније пратити од 1960. године. У то време, као новинари у град долазе Рајко Чукић, већ афирмисани песник, и Божидар Милошевић који је објављивао песме у неким београдским листовима. „Рајко Чукић је био иницијална каписла која је покренула борске песнике”.7
Поштоваоцима лепе речи, било да су конзументи или ствараоци иде на руку и то што је у јулу 1961. у адаптираним просторијама хотела „Турист” отворена, за тадашња времена, модерно опремљена Централна градска библиотека.8 Она својим активностима постаје значајан креатор опште културне климе у граду. Током шездесетих, библиотека је имала осмишљен програм презентација актуелних књижевних токова, организоване су вечери македонских, босанскохерцеговачких, косовских, војвођанских, црногорских и осталих југословенских књижевности. У оквиру књижевних вечери гостовали су Данило Киш, Оскар Давичо, Бранко Ћопић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Душан Баранин и многа друга велика имена домаће литературе.9 Библиотека утиче на то да се оснује „Друштво пријатеља књиге” које би окупљало литерарне ствараоце Бора, али и оне који воле књигу.10 Активност Друштва згаснула је под велом заборава, писаних докумената о њему нема, а пратећи написе у Колективу и Борским новинама из шездесетих година, можемо закључити да је Рајко Чукић емисар поетске речи на већини манифестација. Јавности су на страницама локалне штампе представљени радници – песници Мирољуб Голуб11 и Стево Протић.12 Пошто је у тој деценији Бор и саобраћајницама боље повезан са метрополом, бележена су гостовања тада афирмисаних књижевника, али и оних младих чија ће пуна афирмација уследити касније. У локалној штампи, природно, много више места заузимају све остале теме, јер град у том периоду интензивно расте, што је последица снажног рада РТБ-а, а таква догађања имају приоритет у медију. Прати се рад библиотеке, додуше периодично и више манифестационим поводима. Помињу се позоришна гостовања, концерти забавне и народне музике и филмске пројекције. Ако је судити по томе како Колектив прати филмски репертоар може се закључити да о културно–забавном животу грађана највише брине управо предузеће за приказивање филмова „Рудар”. Могу се наћи и занимљиви критичко аналитички текстови: „Како да књига буде свачија” (9. 10. 1962), „Против културног примитивизма” (2. 8. 1963), „Културно забавни живот на испиту” (23. 10. 1964). Али, спомињања локалног књижевног стваралаштва, изузевши већ поменуте часне изузетке, не постоје.
Међутим, о животу не мора да се пише да би се потврђивало да он заиста постоји. Књижевно стваралаштво јесте плод интимних тренутака испуњених унутарњим немирима, грозницом мисли или светлим надахнућима, али своје дарове показује углавном стидљиво, што оку правог поклоника лепе речи не може да промакне. Крај шесте деценије обележиће самостална књига Јована Павловића Кише (Багдала, Крушевац, 1969) и клуб „Еутерпина деца”. Од тада је могуће боље пратити књижевни живот града који је за своје „опипљиве” последице имао листове, штампане зборнике и књиге индивидуалних аутора.
„Еутерпина деца” родила су се почетком марта 1969. године у главама Милете Кузмановића и Мирослава Јовановића. Они позивају своје пријатеље, љубитеље лепе речи, углавном ученике Гимназије и Индустријске школе и 20. марта формира се Клуб младих уметника „Еутерпина деца”. Први чланови Клуба, по речима Мирослава Јовановића, били су: Босиљка Филиповић, Звездан Манојловић, Ђорђе Рех, Верица Радосављевић, Лела Павковић, Јелица Кожукар, Ирена Милошевић. Под тим именом делују до новембра када постају Књижевни клуб Бор. Литерарни рад чланова Клуба остао је забележен у књижевном листу Медитације чији је први уредник била Лела Павловић и који је штампан гештетнером. У 1969. излазе два броја Медитација, а 1970. четири, да би на предлог Жарка Пешића лист променио име у Бакарна река. Наредне две године (1971. и 1972) у седам бројева Бакарне реке улили су се стихови и прозне форме борских литерата.13 Многи од њих своју афирмацију потврђују ван Бора у тадашњој периодици.14 Своје песме објављују у младомајским зборницима које издаје Дом омладине у Зајечару. Сам Књижевни клуб има снаге да 1972. изда свој први зборник Песму бакарне реке. Лист Бакарна река доживео је класичну судбину многих у српској периодици. Иако 1973. својим појављивањем прераста гештетнер и штампа се у Штампарско-издавачком предузећу Бор с намером да буде тромесечни лист за књижевност, уметност и културу, Књижевни клуб је имао могућности да објави само један број. Исто се десило и у 1974, а онда је Бакарна река усахла. На Завичајном одељењу чувају се записници са састанака Књижевног клуба од 1972. до 1974. које је потписивала Наталија Србуловић. У њима нема ни речи о томе зашто је Бакарна река престала да излази, али зато откривају много тога другог. Књижевни клуб је функционисао по строго одређеним правилима. На састанке се морало редовно долазити. Уторком су читани и коментарисани радови чланова, а четвртком су биле теме из књижевности како би се младе литерате училе естетици и књижевно–критичком промишљању. Од чланова клуба се очекивао марљив рад, стална друштвена ангажованост, редовност и поштовање личности рада других чланова. Функционисала је и институција другарске критике и самокритике. Њихов рад је изгледа био под будним оком органа власти који су „оцењивали” вредност поезије. На пример, збирку Милоја Ђуришића судија за прекршаје је одбио да прегледа. Али, и поред свих тешкоћа, млади ствараоци бивају гости и домаћини многим књижевним клубовима у Србији, оглашавају се у седамнаест зборника, а појављују се и самосталне збирке песама Јована Павловића, Кадрије Шаиновића, Стева Протића. Чланови књижевног клуба се труде да приближе своје стваралаштво што ширем кругу људи. Обилазе погоне борских радних организација и у паузама читају радницима поезију.15
Још 1969. у Шарбановцу, под будним оком Милена Миливојевића и Слободана Ж. Ракића, тамошњих наставника и књижевних стваралаца, почиње да излази ђачки лист Јасмин. Најпре у гештетнер техници, за поптребе школе, као један од начина да се стимулишу млади таленти и да се код њих негује чистота стила и књижевног израза, Јасмин ће у седамдесетим годинама прерасти Шарбановац и себе самог и постаће лист борских основаца. Маја 1974. по одлуци главног жирија Политике, кога су чинили Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, биће проглашен најбољим дечијим листом свих „наших народа и народности”16. Велики број ученика, који су прошли „Јасминову песничку школу” Милена Миливојевића у наредној деценији представиће се својим самосталним збиркама. Почетком седамдесетих, библиотека се налази у саставу Дома културе и та несамосталност и материјална зависност битно утичу на стагнацију у раду. Средином 1973, управник постаје Томислав Тешовић, у борској средини већ доказани културни посленик и изузетан љубитељ и познавалац књиге. Он управља библиотеком до 1980. и у том периоду библиотека поново постаје значајно извориште културе и центар културне комуникације у граду. Посебно делотворно за снажење читалачких навика суграђана и формирање књижевног укуса и књижевних критеријума било је оснивање Клуба читалаца. Борани су у библиотеци могли под врло повољним условима куповати актуелне књиге разних издавача и тако богатити властите библиотеке. Такође, у библиотеци су се релативно често могли срести са тада најпризнатијим књижевницима.17 Библиотека постаје место окупљања чланова Књижевне омладине Бора. Постаје место са којег пулсира лепа реч у најразличитијим облицима, што је морало имати утицаја на локалне књижевне ствараоце свих генерација, а посебно на младе.
Када је 10. новембра 1976. основана Књижевна омладина Бора (КОБ) настаје интензивније окупљање младих литерата. Својим деловањем ова организација обојиће и осамдесете године. КОБ ће у периоду од 1976. до 1986. бити издавач шест зборника поезије у којима ће, поред оних већ потврђених песника, своју афирмацију стицати и нова генерација. У издању КОБ-а појавиће се и три књиге индивидуалних аутора (Борска бележница Миклоша Раднотија, Лијепи грешник Марка Војводића и Скок преко коже Јована С. Митровића). Оваква жива активност имала је за своју последицу и то да је Књижевна омладина Бора 1979, 1982. и 1986. добила признање „Смели цвет” као најбоља књижевна организација у Србији.18
Октобра 1985. Бор је био домаћин Октобарских песничких сусрета Књижевне омладине Србије. За најбољег песника установљена је награда „Миклош Радноти”. Учествовало је тридесет младих песника из дванаест градова целе Србије, а поред њих и они већ афирмисани: Драган Колунџија, Зоран Вучић, Рајко Лукач, Србољуб Илић и Живко Николић. Три дана су Борани могли бити сведоци песничких догађања не само у библиотеци, већ и у месним заједницама и радним организацијама, а поетски караван обишао је и околна села Злот и Шарбановац.19
Народна библиотека Бор ће 1986. године покренути програм који својим садржајем и утицајем превазилази библиотечке оквире. То је Мајски сајам књига. Тај први сајам окупио је шездесет излагача из целе тадашње Југославије и, наравно, био прилика за упознавање са најновијим стваралаштвом Танасија Младеновића, Жике Лазића, Данка Поповића, Милана Комненића… 20 У календару културних догађања у Бору ова манифестација ће постати један од најважнијих датума, и у организацији Народне Библиотеке Бор ће дочекати и свој двадесети рођендан.
И те године КОБ је организовао Октобарске песничке сусрете. Овога пута на конкурсу учествује 160 младих песника из читаве Југославије. Посебан гост сусрета је Миодраг Павловић, а уз њега ту су и Љубомир Симовић, Бранко В. Радичевић, Слободан Селенић, Добрица Ерић, Рајко Петров Ного и још двадесетак књижевника који представљају тадашњи поетски врх у Србији.21 Тог октобра 1986. Бор је био домаћин и интернационалних песничких сусрета. Представили су се књижевници из СССР-а, Јапана, Кубе, Енглеске, Венецуеле, Гане, Источне Немачке, Данске, а са њима и Стеван Тонтић из Сарајева, Тодор Јаловски из Скопља и Адам Пуслојић из Београда.
Овакав начин рада КОБ-а допринео је да већ 1987. Октобарски песнички сусрети прерасту у Балканске сусрете младих књижевника. О самим Балканским сусретима, који су се одржали четири године, постоји документација у виду Билтена који су излазили свакога дана, а веома квалитетни, чињеницама богати написи, налазе се у часопису Развитак.22
Тих година (1987–1990) у септембру месецу Бор је постајао књижевни стожер Балкана, а са њим и цела Тимочка крајина, јер су групе учесника сусрета гостовале у Зајечару, Неготину, Мајданпеку, Кладову. Неговање књижевног стваралаштва и стварање услова за континуирани рад на зближавању и ширењу књижевне културе народа балканских земаља, циљеви су и задаци сусрета, записани у правилнику о организовању. Изграђивани су критеријуми за уметничку, културну и друштвену афирмацију младих стваралаца, учесника конкурса, а њихов број варирао је од 130 до 188. За оне већ афирмисане књижевнике, Бор је четири дана у септембру био место стваралачки грозничаве радозналости у истраживању културних посебности и сродности. Њих четрдесетак откривало је сваке године најдубље духовне сродности и градило путеве разумевања. Поред сталних књижевних представљања, Борани су сваке године били сведоци и научних промишљања на теме „Јесмо ли на Балкану” (1987), „Мој поглед на балканску књижевност” (1988), „Балкан на крају века” (1989) и „Балкан као обред и метафора” (1990).

На завршној вечери додељивана су и признања: ”Борски грумен” – за дело инспирисано Бором и Тимочком крајином, настало на самим сусретима (Бранко Петровић, Бранислав Вељковић, Иван Растегорац и Александар Секулић 1987; Славомир Гвозденовић – Румунија, Миљурко Вукадиновић и Радослав Златановић 1988, Стеван Тонтић и Светозар Игов – Бугарска 1989; Фејзи Хепћилинигирлер – Турска и Радомир Брајковић 1990. Од 1988. додељивана је и награда „Вук” за укупан допринос Сусрету (1988. Дмитру Раду Попеску– Румунија; 1989. Антоније Исаковић; 1990. Десанка Максимовић) и награђивана су по три млада писца, учесника конкурса.
КОБ, као један од главних носилаца Балканских сусрета, имала је и задатак да целе године подстиче књижевно стваралаштво у Бору.
И колико год да су се учесници Балканских сусрета трудили да непатвореном кохезионом уметничком снагом надиђу расколе, догађаји који су уследили наредних година дали су за право енциклопедијском тумачењу речи балканизација: „пежоративни израз којим се у међународним односима означава стање расцепканости и заоштрености сукоба интереса у једном региону с малим изгледима да дође до споразумног решења”.23 Управо ти „заоштрени сукоби интереса” сасекли су Балканске сусрете књижевника. Наступило је време када је говорило бојно олово, али када ни штампарско није ћутало.
Сав организовани ангажман протекле деценије почео је видно да убире своје плодове. О томе најједноставније говори статистика издања по годинама. Борски књижевни ствараоци су у пуном замаху. Народна библиотека Бор, желећи да поспеши књижевно стварање, у оквиру Месеца књиге 1992. расписује поетски конкурс. Резултати конкурса евидентни су у зборнику Само пожели.
Јован С. Митровић и Мома Димић 1994. иницирају оснивање Свесрпске књижевне колоније у Злоту. Циљ Колоније сличан је ономе са Балканских сусрета, а резултати (у складу са временом) много скромнији. Прву свесрпску књижевну колонију, маја 1994. походили су: Добрица Ерић, Раша Попов, Даринка Јеврић, Јовица Аћин, Адам Пуслојић, Бојан Јовановић, Момир Лазић, Мома Димић, Мира Алечковић, Милић од Мачве, Зорица Р. Лукић. Друга Колонија, јуна 1995. окупила је Бранислава Антоновича Грушчука (Украјина), Јона Криштофора (Румунија), Свету Лукића, Добрицу Ерића, Небојшу Деветака, Томислава Мијовића, Адама Пуслојића и Зорана Мишића.
Међутим, уместо подршке локалне средине, колонија је изазвала буру незадовољства. Неки су тражили да то буде елитна културна манифестација са врхунским уметницима, неки да буде завичајна како се не би запостављали локални песници, неки нису желели да се на тако шта троше паре… После четворогодишње паузе, у октобру 1999. можда за инат, одржана је и трећа, последња Колонија. Њени учесници су били Саша Хаџи Танчић, Тања Крагујевић, Иван Растегорац, Драгиња Урошевић, Слађана Стојановић, Раденко Лазаревић. Данас о Колонији сведоче два зборника Доброта Злота и бронзане плоче са именима учесника на зиду Злотске пећине.
Без обзира на манифестациона појављивања, књижевно стваралаштво добија на квантитету. Поред оних који су се „школовали” у Књижевном клубу или КОБ-у, оглашавају се, најчешће поетским књигама, и они којима није било битно организовање било које врсте. Борска књижевна сцена расте и Народна библиотека Бор се одлучује да установи награду „Књига године борског аутора” како би методом вредновања утицала на квалитет књижевне продукције. Од 1997. Библиотека расписује и Конкурс за необјављену кратку причу, а најбоље приче са два конкурса штампају се у зборницима чији је библиотека издавач.
Књижевни клуб „Инорог” појавио се 1997. са мотивима потпуно другачијим од оних који су водили „Еутерпину децу”, Књижев ни клуб Бор или Књижевну омладину Бора. Не желећи да праве песничку школу, иницијална група коју су чинили Драган Тешовић, Весна Тешовић, Миодраг Игњатовић, Стеван Ћирковић и Бранислав Димитријевић потврдила је начин којим се најбрже и најјефтиније афирмише аутор, а то је волонтерски рад. Таквим начином рада постигли су да цена књиге буде једнака цени штампе и до 2000. године убележили су тринаест издања (12 завичајних аутора и један са стране). Своју издавачку политику осмислили су формирањем пет издавачких целина: библиотека „Првенац” за оне којима је то прва збирка; „Златоусти” за већ афирмисане ауторе; библиотека „Икар” прихватала је у себе она дела која су из разних разлога одбили велики издавачи; „Off” библиотека настала је да би подстицала експерименталне форме, а „Маслачак” се обраћао деци. За разлику од већине књижевних клубова у Србији, који уживају подршку општине, „Инорог” је опстао, и до ове 2004. године искључиво захваљујући елементарном ентузијазму људи који су окупљени око њега (и којих је све више), показујући да закони тржишне економије не морају да се примењују у свим областима људског деловања.
НАПОМЕНЕ:
1 Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор: Сложена установа
основних школа „Бор”; Параћин: Вук Караџић, 1991. стр. 61–62.
2 Српска библиографија: књиге : 1868-1944. Књ. 4, Београд, 1990, стр. 426–441.
3 Владимир Ђорђевић, Огледи српске музичке библиографије до 1914. године, Нолит, Београд, 1969, стр. 9.
4 Ване Бор. Т. 1 и 2, Музеј савремене уметности, Београд, 1990.
5 Миклош Радноти, Борска бележница, КОБ и Народна библиотека Бор, Бор 1979. Из предговора Александра Тишме, стр. 9–14 и Габор Толнаи, Задња деоница „Стрме стазе”, ШРИФ, Бор, 1984.
6 Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ШРИФ и Народна библиотека Бор, Бор, 1989, стр. 68–69.
7 Милан Стојадиновић Бас, „Песништво бисерног Бора” у: Доброта Злота, ШРИФ, Бор, 1995, стр. 126.
8 Колектив, 7. јул 1961.
9 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 90–93.
10 Колектив, 27. 10. 1961.
11 Колектив, 05. 8. 1964.
12 Колектив, 07. 10. 1966.
13 У јануару 1971. за Бакарну реку пишу: Рајко Лабан, Жарко Пешић, Милета Кузмановић, Видосава Богдановић, Владимир Симић, Живко Аврамовић, Милен Миливојевић, Венко Христов, Душанка Геочиловић, Јовица Ђорђевић, Милоје Ђуришић, Стево Протић; главни и одговорни уредник Бакарне реке Милета Кузмановић. У априлу им се придружују Јелена Урошевић, Наталија Србуловић, Асја Лимановска, Љубиша Игњатовић, Марија Филифер, Игор Вишњиков, Младен Думи трашковић, Александар Милетић, Милица Петровић, Кадрија Шаиновић. У октобарском и децембарском броју, уз неке од поменутих, први пут ће се огласити Драган Руцић, Жика Станчуловић, Мирослав Јовановић, Љубичица Ђорђевић, Мирјана Ђорђевић. У 1972. години у Бакарној реци објављују и Жарко Станојевић, Марко Војводић, Павле Марковић, Новица Павловић, Милутин Марјановић, Веселин Ивковић, Ирена Милошевић, Мирољуб Станковић и Давитко Танчић. Многи од ових аутора биће заступљени у зборницима.
14 Чланови књижевног клуба објављују своја дела у борском Колективу, Тимоку и Развитку (Зајечар), Градинару (Ниш), Трибини младих (Лесковац), Октобру (Краљево), Багдали (Крушевац), Брани чеву (Пожаревац), Одјеку (Сарајево), Просветном прегледу, Раду, Комунисту и Делу (Београд).
15 Борске новости, 5. 6. 1974.
16 Борске новости, 27. 3. 1974.
17 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 94-99.
18 Награду „Смели цвет” као највише признање додељивао је Савез социјалистичке омладине Србије (Борске новости, 19. 11. 1986).
19 У Борским новостима од 30. 09. 1985. постоји и индикативна опаска новинара да је све било лепо, сем тога што су песници били најчешће сами себи публика. Одвојеност од борске публике проглашена је најкрупнијим недостатком.
20 Борске новости, 31. 5. 1986.
21 Борске новости, 8. 10. 1986.
22 Развитак, бр. 4–5 из година 1987, 1988, 1989. и 1990.
23 Мала Просветина енциклопедија. 1, Просвета, Београд, 1978. стр. 145.

Једно мишљење на „Хронологија књижевног живота у Бору током 20. века“

  1. Поштована Весна,
    веома ми се ДОПАЛА „Хронологија књижевног живота у Бору током 20. века“ коју сте написали. Међутим, желим да Вас питам да ли имате неке фотографије Драгољуба П. Илића и његве сурге Дивне Илић и ако хоћете да ми их пошаљете на мојој Е-mail адреси: nkl.ilic1@gmail.com.
    Унапред хвала Весна
    Никола Илић

Затворено за коментаре.