Весна Јовановић

Светски Дан дечје и омладинске књижевности обележен је ове године у Народној библиотеци Бор дружењем са писцем, књижевним теоретичарем, библиотекаром и одличним дечјим аниматором Мирком С. Марковићем. Директор београдске библиотеке „Ђорђе Јовановић”, сатиричар и хумориста, приређивач неколико антологија кратке форме за децу, некадашњи новинар Јежа и Ошишаног јежа, господин Марковић био је наш гост 23. априла.
Пред пуном салом малишана одушевио нас је својим умећем да забави и заинтересује децу, али и присутне наставнике и родитеље. Игра, као начин комуникације, који Марковић очигледно преферира и који је без сумње стопостотно успешан, била је и ове вечери окосница дружења. Разговор и учење кроз игру и дружење, а све прожето хумором и добрим расположењем, држали су пажњу малишанима током једносатног програма. Иако су теме разговора биле разнолике, од народног стваралаштва, преко доживљаја читања књига до упознавања са кратким формама дечје књижевности, као што су афоризам, епиграм, графит и сл, интересовање наше младе публике (у просеку деветогодишњаци) , није посустајало. Овакав приступ нашег госта младом читаоцу, спонтан, духовит, оптимистичан, који је на самом почетку вечери наметнуо и такмичарски дух овом дружењу, оставио је незабораван утисак на све присутне.
Тако је протекло ово априлско, дечје, књижевно и поучно вече у Народној библиотеци Бор. На крају смо господина Мирка С. Марковића замолили да одговори на неколико питања :

– На који начин учинити да прва дететова искуства с књигом буду позитивна? Како да, од самог почетка, дружење с књигом буде радост?
Велика одговорност ту долази од родитеља. Хтели ми то или не, родитељи имају врло деликатну дужност да буду први извођачи писаног текста, да буду први селектори и антологичари. Родитељи бирају шта ће детету да се прочита. Битно је и имати искрен однос према књизи. Дружење с књигом не сме бити нешто што се мора или што се очекује. Деца стварају свој однос према књизи онога часа када се први пут сусретну с њом, а тада они још увек не знају слова. Они су, дакле, упућени на одрасле. Тако не говоримо више о књижевности за децу, већ о књижевности за децу и родитеље. Само заједно, у корелацији, они могу да направе успешан потез. Онога часа када дете пође у школу, добије торбу са пуно књига које су тешке око седам килограма, ту љубави нема.

– Бавите се истраживањем хумора и сатире у књижевности за децу. Колико је хумор заступљен у савременој продукцији?
Хумор је основа књижевности за децу. У свету одрастања осмех је знак одобравања. У свету одрастања хумор је пут да се неке ствари лакше прикажу без обзира да ли су оне духовите или не. И само они врсни познаваоци заната писања то могу да ураде. Сетимо са само највећих светских хумориста и највећих светских писаца за децу. То су исте особе. Код нас су то Змај Јова Јовановић, сатиричар и писац за децу, Бранко Ћопић, Брана Цветковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић.
Хумор је саставни део сваке књижевности. Можда не најзначајнији, али највидљивији. Погледајте по нашим библиотекама које се књиге највише читају. Управо оне најдуховитије. Не оне духовите саме по себи, већ, на пример, Магареће године. Оне више нису у лектири, али се читају. Хајдуци и Аутобиографија Бранислава Нушића се читају. Хумор је она свевременска категорија која увек омогућава актуелност. И мислим да је ту и одговор. У којој мери је хумор актуелан, у тој мери је књига присутна у рукама читалаца.

– Колико је важно за развој детета да у својим првим сазнањима доживи свет кроз хумор и смех?
То је и питање како да први поглед на свет буде леп, а не ружан. Наиме, морамо да знамо да је хумор и смех једина категорија која разликује људско биће од свих других живих бића. Само човек има ту моћ да се смеје. Смех је лек и здравље. Ако се погледа физиолошка страна, приликом смејања се изгуби онолико калорија колико је потребно да се трчи тридесет минута. Јер сви органи људског тела учествују у смеху , од гласних жица до петних жила.

– Који би то наслови по Вашем мишљењу представљали незаобилазно штиво?
Мислим да наша савремена књижевност за децу може да се подели у две категорије: ону која добија награде и коју критичари хвале, и ону коју деца читају. Мислим да је много боље да ми погледамо шта је добро у ономе што деца читају и да се ту нађе неки одговор како и шта да се стави у први план. Да се вратим на Змаја. Деца у првом разреду основне школе „Пачју школу” не могу да схвате. Деца данас не знају шта су то скамије, каталог, не знају многе ствари. Погледајмо шта је данас деци смешно. То су, на пример, „Два јарца”. Значи, сукоб интереса. Слике су им смешне. Погледајмо због чега и даље живе сви романи Бранка Ћопића паралелно са романима чији су главни јунаци Хари Потер или дружина Пет пријатеља. Погледајмо због чега књиге Градимира Стојковића деца „гутају” – због духовитости заснованој на карактерима. То је духовитост која се налази у античкој комедији. Ниједно дете из серијала књига Градимира Стојковића није описано тако да знамо коју боју косе или колико килограма има и сл, већ је описано по својим карактерним цртама. Духовитост је свуда присутна у опажању. Свако се препознаје у тим књигама. У часу када се препозна, читалац се осећа сигурним. Ту је тајна и у читању, али и у писању.

– Наша искуства, али и резултати недавно спроведене анкете на дечјем одељењу показали су да су већ годинама уназад најчитанија дела она из обавезне школске лектире и дела чију је промоцију подржао најмоћнији медиј – телевизија. (Случај са романима Хари Потер, Господар прстенова итд). Који су начини да се млади корисници убеде у несумњиве квалитете и других дела?
Рекао бих једну ствар која је много важна и коју ће можда многи прогласити за јерес. Али, управо ти медији који су то подржали, учинили су нешто што је у последње четири године вратило књигу на место које заслужује. Роман Хари Потер, чак и да је најгори на свету, требало је да се створи јер је вратио децу књизи. Они који нису узимали књигу у руке почели су да, због Харија Потера, поново читају. Када су дошли по ту књигу, узели су и неку другу. То је био један велики повратак књизи. И то је тренд који је свуда у свету присутан. Није то појава присутна само код нас. Мислим да је то нешто што се у уметности зове синкретизам. Медији морају да се подржавају. Драма постоји откако је света и века. Позориште је опстало. Књига је опстала. Сваки нови медиј сам по себи нуди нешто ново. Због тога, ако филм подржи књигу, књига ће опстати. И оно што је јако важно, што у контактима са децом ми морамо да приметимо, књига има универзалну категорију коју ја зовем кућа. Свака кућа у књизи је различита. Свака кућа на филму је једна једина. А деца воле богатство. Они воле да имају што више доживљаја и погледа на једну исту ствар.

– Како да библиотекар постане бољи промотер књиге и читања?
Читањем. Много бољи библиотекари су они који читају. Они ће знати да кажу шта ћете у којој књизи наћи. Тако би се постигао скандинавски модел који ми имамо у нашим малим месним заједницама, у огранцима. Онај ко даје књигу, зна потребе онога коме је даје. Такав библиотекар познаје свог корисника коме пружа услугу. А велики број научника се сакупља на конгресима који јако пуно коштају, и на којима долазе до истог закључка: да је библиотекар центар локалне заједнице и културе; да библиотекар као давалац услуга зна шта корисник очекује. Ту је потребно, као и код деце, имати само једну чаробну реч – љубав према књизи.

– Како књигу, као медиј којим се не само преносе информације, већ и формирају ставови и емоције, а тиме и библиотеку, видите у скоријој будућности с обзиром на то да компјутери полако, али сигурно улазе у нашу свакидашњицу? Да ли ће књига бити потиснута и да ли је то можда логичан след ствари?
Одговор ће свако наћи у оном часу кад направи један мали тест. Видите да ли са компјутером можете да легнете у кревет и да га читате. То је врло компликовано, чак и ако је онај најмањи, најновије генерације. Може вам пасти и оштетити се. С друге стране, сваки нови програм на компјутеру, ма колико био савремен или скуп, има неколико књига које га тумаче. Ето одговора ко ће да победи у борби између компјутера и књиге. Али, морају се подржавати. Компјутер као медиј мора да има информације о књизи јер његова функција није да буди осећања, већ да подстакне и омогући да оно што даје књига, на прави начин дође до читаоца. И мислим да је ту и одговор – компјутер има важну улогу у развоју љубави према књизи.

– Колико читање треба да буде животни стил?
Постоје људи који су узалуд писмени. Ти људи знају да читају, али само ред вожње аутобуса, имена улица, итд. Постоје и стварно писмени људи који читају и налазе поруке између редова. Нека све буде садржано у једном афоризму – није све тако црно, има нешто бело, између редова. Књиге се читају између редова и ту настају нова дела која су само наша. Писци су, у ствари, подстрекачи на лепши доживљај живота. И мислим да је ту одговор на ваше питање.

Штампај (пдф)