Драган Тешовић

Увод

Да би се схватили положај, фун кција, начин деловања и значај библиотеке Индок центра, која ради при Институту за рударство и ме талургију у Бору (познатији по ду гогодишњем називу као Институт за бакар, па ће у раду надаље бити коришћен тај назив), неопходно је разумети њен положај у оквиру ин дустријског гиганта какав је био Рударско-топионичарски басен Бор (у даљем тексту: РТБ Бор).
Рударење у Бору и околини за почиње од праисторијских времена и простор у борском окружењу спа да у најстарије рударске регионе Европе и света.
Модерно рударење у Бору почиње 1903. године откривањем великог рудног налазишта од стране инжењера Фрање Шистека. До 1945. г. рудник Бор је био у рукама иностраног капитала, а затим се национализује и прелази у државно – друштвено власништво. Циклични круг власничког питања завршиће се (можда) у току 2008. године.
Развојем РТБ-а Бор после Другог светског рата, приливом кадрова са стране, као и обуком домаћих кадрова, појавила се потреба за додатним информисањем и едукацијом, па је тако почела да пристиже и новија научна литература која се додавала већ постојећем, претежно француском фонду књига и часописа у појединим погонима РТБ- а. (Важно је напоменути да тај постојећи предратни фонд још увек егзистира и да је сачуван углавном залагањем бивших и садашњег управ- ника Индок центра).
Потом се, у потрази за бржим развојем, оснивају Факултет за рударство и металургију (данас Технички факултет) и Институт за бакар, као комплементарне институције које формирају будуће кадрове и организују њихов накнадни рад у развоју производње РТБ-а.
Институт за бакар Бор формиран је 1962. године. Од скромних почетака достигао је, кроз разне трансформације и промене – а одржавши се, без обзира на њих – до звања званичног државног института, који функционише самостално и тржишно.
Развој самога Института као, пре свега, научне и истраживачке установе подразумева сталну едукацију кадрова, како у Институту, тако и у свим огранцима РТБ-а. У почетку се та едукација кретала стихијски, али 1962. године се дошло на идеју да се формира централна јединица која би координирала материјале који су неопходни за будући развој. Тако је формирана централизована Басенска библиотека.
Прва идеја била је обједињавање литературе која је била расута по погонима, као и формирање фондова адекватних потребама самог Басена.
Формирање Индок центра обављено је крајем 1970. године и библиотека је интегрисана као његов саставни део.
Индок центар је имао периое ширења и опадања, који се могу пратити упоредо са успонима и падовима РТБ-а Бор. Тек од средине деведесетих (па и до данас), од како је тржишни принцип почео преузимати приоритет над елементарном науком, Институт за бакар Бор, а са њиме и Индок центар, покушава да преживи прво ратну, па онда и транзициону рокаду. Та времена одликују велике циљне и кадровске промене.
Али – то и није тема овог рада. Тема је, пре свега, објективни приказ оснивања, развоја, па и стагнације, до 2008. године, као и нека могућа виђења перспективе библиотечке делатности Индок центра Института за бакар у Бору.

Простор и опрема

Приликом формирања Индок центра, пре свега су се узимале у обзир потребе будућих корисника и постојећи просторни капацитети. Сам Институт за бакар стациониран је на улазу у Бор, а његова библиотека (одн. библиотека Индок центра) дислоцирана је на потпуно супротном делу града, тј. преко 3 километра даље.
Ова нелогичност, с обзиром на то да је водећи инжењерски кадар требало да буде запослен, по основној идеји, у Институту – има рационално објашњење.
У време оснивања и почетног развоја скоро сви стручни кадрови Института били су усмерени на РТБ и његове потребе. Највећи део њих одлазио је у погоне који су се налазили »на крају града«. Здрава памет је налагала да им се омогући, у време непостојања Интернета и са слабим локалним телефонским везама, што бржи приступ до жељених података. Најближе слободне просторије биле су у РББ-у (Рудници бакра Бор, касније РБН – Рудници бакра и неметала), па је ту Индок центар добио позамашну квадратуру (преко 500 квадратних метара), која је била лоцирана у две засебне зграде РББ-а на малој раздаљини.
У једном делу биле су смеште- не просторије руководећег кадра и преводилаца, а у другом, поново у две одвојене просторије на међуспрату и другом спрату РБН-а, библиотека. Било је, такође, и додатих мањих просторија, које су служиле као магацини, фотокопирница итд. У првом периоду то је, дакле, био један изузетно функционалан и наменски одређен простор који је складно функционисао без обзира на мало хаотичан распоред. Једини проблеми су се јављали у контакту са матичном фирмом, Институтом за бакар, али и они су релативно лако превазилажени док је Индок центар кадровски био ос- пособљен.
Врло је важно напоменути да су просторије саме библиотеке при формирању наменски биле опремљене тада најмодернијим и врло квалитетним канцеларијским намештајем, а полице за фондове су специјално одабране тако да се могу прилагођавати габаритима просторија (металне полице на склапање, са избором висине), што је било битно пошто су просторије библиотеке рађене пре Другог светског рата (преко три и по метра висине). Полице су приликом формирања, док још фонд није попунио ни 50% капацитета, биле фиксиране за зидове.
Такође, од почетка су били планирани и каталошки ормари, с тим што је касније, са развојем едукације библиотечких радника, докупљено још ормара за каталоге по наслову, аутору и УДК класификацији, који су уредно ажурирани до 2004. године за фондове књига, превода, извода из часописа занимљивих за рударство и металургију и сродне области… Први ормари су били намењени за картоне корисника, затим картоне задужених књига и трећи за такозване »дезидерате«, који су од првих радника схваћени као »каталог набављених књига« и као такви коришћени при претраживању.
Са напретком технике, крајем осамдесетих, Институт за бакар је улагао и у своје заводе и одељења, тако да је Индок центар био пове- зан са (у то време моћним) компјутерским центром у Институту и био је једна од првих провинцијских библиотека која је преко терминала могла да претражује сопствену базу података књига и одабраних чланака из часописа.
Индок центар је, такође, међу првима у Србији формирао сопствене базе података. Идеју је покренуо управник Индок центра Ђорђе Станковић (који је и данас на тој функцији), и међу првима који је у Србији користио базе података (везане за металски комплекс) и омогућавао сваком кориснику у Бору контакт са њима.
У време кризе, крајем двадесетог века, Индок центар изгубио је око 40% својих просторија на рачун РБН-а, али просторије са библиотечким фондовима остале су недирнуте. Крајем деведесетих, међутим, настао је проблем са смештајем фонда.
Општи фонд се, без обзира на кризно време, увећавао. Тенденција је била да се књиге, без обзира на евентуалну застарелост, не отписују. Фонд књига је почео интензивно (захваљујући акцији управника Ђорђа Станковића) да се допуњује поклонима – личним збиркама инжењера који су одлазили у пензију. Инвентарисане су све поклоњене књиге, без обзира на њихову сврховитост за библиотечки рад. При крају 2000. године књиге више нису могле стати у постојеће полице, већ су се почеле смештати и у ормаре у споредним просторијама. Пристизале су нове иностране књиге, истина – врло смањеним интензитетом. Тада се почело размишљати о премештању библиотеке у зграде Института за бакар, али није се могла наћи функционална просторија, чак и са планираним отписом застарелих и неактуелних књига.
Библиотека је и данас одвојена од матичне куће, користи се само по потреби (на захтев корисника) и нема сталног радника, већ се по захтеву упућује радник из Института за бакар ради претраживања фонда.

Фондови

При самом оснивању Индок центра формирана су два фонда у две одвојене просторије – фонд књига и фонд часописа. Они су остали до данашњег дана највећи и најбоље развијени фондови. Временом је, сходно потребама, фонд књига раз- врстан ради лакшег коришћења у три засебне физичке целине: збирка енциклопедија и речника, збирка стручних приручника и општа збирка (која је садржала све остале књиге). На тај начин је повећана ефикасност и брзина у пружању услуга и свакодневном раду.
По свом специјалном опредељењу Индок центар је усмерен углавном на студенте и инжењере који су пословно везани за области које интересују РТБ, па се време- ном појавила потреба за специјализованим информацијама. Тада су формиране још две збирке: Збирка стандарда (ЈУС, ГОСТ, ДИН, АСА, ИСО), које су радници Индок центра набављали, заводили у посебну инвентарску књигу, а фотокопије истих достављали наручиоцу. Пошто су често исти стандарди коришћени у разним погонима РТБ- а, овим се постигла велика уштеда при куповини. Збирка превода – корисници су одабирали чланке из часописа или поглавља књига, који су им били неопходни за даљи рад. Индок центар (односно њего- ви информатори) су текстове који су били од веће важности копирали и чували их за даљу интерну упот- ребу.
У даљем раду формирана је и Збирка извештаја са службених путовања (углавном интерног типа – из Института за бакар), затим Збирка докторских и магистарских дисертација (претежно са Техничког факултета у Бору, као и са Београдског универзитета, а које су битне за рударство и металургију), као и Збирка пројеката који су планирани или изведени у борској општини (превасходно индустријски пројекти). У срећнија времена (крајем осамдесетих), када се више новца одвајало за куповину библиотечког фонда, дошло се чак на идеју о формирању Збирке каталога књига издавача, но та идеја је убрзо напуштена, пре свега због недостатка простора.
Осим фондова књига и часописа, збирки стандарда и превода, које су озбиљније обрађене и сређене, остале збирке остале су углавном на идеји сакупљања на једном месту, са тенденцијом даљег развоја коју су прекинули ратови и транзиција.
Треба поменути и посебне фондове који чине самостална издања Института за бакар (понекад у сарадњи са организацијама сличног интереса):
– фонд монографских публикација Октобарска саветовања рудара и металурга (постоји и база података која је једна од првих у Србији);
– фонд монографских публикација Наша еколошка истина;
– фонд примарних публикација Института за бакар (серијске публикације са ауторским радо- вима сарадника Индок центра: Рударски радови, Иновације и развој, Годишњак Института за бакар у Бору, Бакар);
– фонд секундарних публикација (серијске публикације превода иностраних чланака интересан- тних за окружење РТБ-а: Прерађивачка металургија, Екстрактивна металургија, Припрема минералних сировина, Каблови и електротехнички материјали, Хемијска технологија, Билтен нових књига и превода, Каталог часописа, Геологија и рударство);
– фонд монографских публикација, издања Индок центра (стручне књиге и приручници у издању Института за бакар).
Стање фонда Индок центра на дан 01. 01. 2008. године је следеће (по инвентарским књигама):

Одељење књига

– Фонд књига: 22463
– Збирка стандарда: 2845
– Збирка превода: 3503
– Збирка извештаја са службених путовања: 264
– Збирка пројеката: 263

Одељење часописа

– укупан број наслова у фонду: 328
– укупан број јединица у фонду: преко 280000 (Напомена: наведени бројеви су оријентациони. Књиге су нестајале, а после пописа од 1984. године није вршен расход ни једне једине књиге. Према интерном попису, урађеном 2004. године, који је за циљ имао утврђивање реалног стања – реални фонд књига био је испод 12000.)

Кадар

Индок центар је од самих зачетака формиран као ОДЕЉЕЊЕ (за разлику од ЗАВОДА), односно као мања, али самостална јединица у оквиру Института за бакар. Може се рећи да је у почетку имао више социјалну него научну функцију. Наиме – први радници били су инвалиди рада који су морали, по сили закона, бити измештени са својих бивших радних места у оквиру погона РТБ-а.
То, наравно, није рађено стихијски, па су запослени и кадрови који су већ имали искуства у библиотечком раду (једна радница је положила стручни испит за књижничара, а још двоје радника је преузето из Народне библиотеке Бор). Врло брзо прва екипа се уходала у посао, организовала је основу на којој су се касније изградили велики фондови и збирке, формирала је прве каталоге. Сталним дотоком библиотечке грађе расла је и потреба за радни- цима. Индок центар је ширио своју делатност, па је запослио (када је то била реткост у Бору) раднике који су фотокопирали материјал интересантан за кориснике; књиге, часописи и пословна коресподенција су стизали у толикој количини да је у једном тренутку било потребе за чак двојицом курира. У најбољем тренутку (до почетка деведесетих година двадесетог века) било је 34 радника Индок центра у сталном радном односу.
Основна кадровска структура се (рачунајући целокупан Индок центар) сводила на следећи састав: 1. Руководилац (ВСС) 2. информатори за одређене области (ВСС – металургија, рударство, припрема минералних сировина, хемија и технологија) 3. преводиоци (ВСС) 4. библиотечки радници (ВШС и ССС – књижничари и радници на каталозима и базама података – до 2000. године укупно 10 радника) 5. помоћно особље (ССС и даље – курири, радници у фотокопирници, хигијенски радници итд.).
У Индок центру су, дакле, од његовог формирања до данас постојале следеће радне групе: Информатика, Документација, Библиотека, Преводилаштво, Издаваштво и Одржавање и Репротехника.
Без обзира на уске специјализације кадра, у Индок центру, због специфичности рада и корисника, области делатности су се често мешале. Већина информатора била је солидно упућена у библиотечки посао, а такође су и библиотечки радници кроз искуство упознавали поједине техничко-технолошке области. Колектив Индок центра је дуго времена функционисао као синхронизовани живи организам у тадашњем окружењу.

Библиотека Индок центра – начин пословања

Већ је напоменуто да је библиотека Индок центра смештена у три просторије на два нивоа зграде РБН-а. На нижем спрату у две просторије биле су смештене публикације и часописи, а на вишем – књиге, стандарди, преводи, докторске и магистарске дисертације итд. Свака целина је функционисала независно, свака је имала лично одговорне библиотечке раднике који су одговарали за своје фондове, а координацију над њима и помоћним радницима су вршили информатори у сарадњи са руководиоцем одељења.
Набавка литературе се спро- водила по следећим правилима: набављани су каталози књига из земље и иностранства (Сајам књига у Београду, интерне поруџбине од страних издавача, препоруке корисника библиотеке) и на основу њих, као и препорука корис- ника при крају календарске године формирали су се спискови литературе. Свако одељење (за часописе и књиге) правило је у сарадњи са информаторима своје листе. Комисија у Институту за бакар је прегледавала и кориговала те листе (најчешће због недостатка новца) и подносила их на одобрење директору Института. Библиотечки радници су најчешће слали одобрене спискове издавачима или овлашћеним увоз- ницима књига. Ређе, књиге су куповане директно од издавача (на сајмовима или приликом путовања у иностранство).
Када би наручени материјал пристигао, заводио би се по стандардној процедури (књиговодственој и библиотечкој) у Индок центру, а фактуре су слате књиговодству Института за бакар. Потом би се пристигла грађа обрадила у свим сег- ментима (за књиге каталошки листићи – по УДК, по наслову, по аутору, и картони за часописе) и улагала у полице.
У најбоља времена Индок центра специјализовани радник би преко компјутерског терминала унео сав новопридошли материјал у базу података која би, интерном мрежом, била доступна свим кориснуцима унутар Института за бакар.
За упућивање у нове садржаје библиотеке, поред препорука библиотечких радника, коришћене су секундарне публикације које су испоручиване релевантним стручним радницима (погонским инжењерима) и директорима делова РТБ-а за које су спискове правили информатори (свако за своју област). За кориснике одељења часописа (који се нису користили ван библиотеке, осим уз дозволу руководиоца одељења), постојала је група за репрографију, где се сваки поједини чланак могао копирати уз потпис корисника. Наплата копирања вршила се преко књиговодства РТБ- а и Института за бакар.

Корисници

У библиотеци Индок центра је одмах уведено интерно названо „двојно задужење“. Евиденција се водила по презимену корисника и за њу се отварао посебан картон у картотеци корисника. Картотека је сређена по абецедном реду. У карту књиге се уносио број корисника, тако да је библиотечки радник, пошто би у неком од каталога или у бази података нашао инвентарни број књиге – увек могао да утврди код кога је књига. Тај систем је успостављен 1970. године и сасвим сигурно није постојао дуго времена нигде у библиотекама Тимочке Крајине.
Корисници ове библиотеке били су, пре свега: руководећи кадар РТБ- а, инжењери који су везани за рудник, сарадници из целе СФРЈ, страни сарадници, студенти, радници РТБ-а. Принцип учлањења је био – „у оквиру РТБ-а“ и био је беспла- тан. Из картотеке се чланови нису никада брисали (само би се у слу- чају смрти или напуштања Бора то унело у картон, ради уштеде на опоменама). Зато број корисника треба посматрати као релативну категорију.

Тренутни број корисника

– Званични број корисника (по књижењу): 2534 (укупно од оснивања)

– Реални број корисника: око 200 (годишње, док је постојао библиотечки радник)

Тренутно стање библиотеке Индок центра: рекапитулација

Институт за бакар има законску обавезу да поседује библиотеку, иначе губи статус Института и научно – истраживачке установе. Али као и у многим областима у нашем законодавству, тако ни овде законодавац изгледа није строго дефинисао да иста та библиотека мора и да ради, и ако ради, да мора бити доступна свим потенцијалним корисницима.
Индок центар се кроз своје постојање све више удаљавао од својих примарних делатности, тако да су данас његове основне делатности у области информатике и едукационих курсева из страних језика и контроле квалитета. Односно – из области у којима се може зарадити новац.
Верујем да модерно доба то захтева од људи који одлучују, али се при том треба сетити да је РТБ Бор највише напредовао када је улагао у знање. Библиотеке овог типа никада не доносе неку опипљиву материјалну корист, али гледано на дуже стазе – доносе много већу зараду од тродневних семинара или двомесечних курсева. Фундаментална наука се и зове тако зато што представља темељ, основу на којој се гради. Истина – има ње и на Интернету, али је затрпана гомилом неважних, непотребних и нетачних информација. А уколико они који воде ово друштво мисле другачије, онда је следећи корак полако гашење школства. Може се учити и преко електронских медија у својој кући. Намеће се једно питање: зашто земље Запада до сада то нису учиниле, већ раде сасвим супротно?

Литература : 1. Питер Брофи, Библиотека у двадесет првом веку; Clio, Београд 2005. 2. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад 1997. 3. Институт за бакар Бор: 20 година постојања и рада Института за бакар Бор, РО Институт за бакар, РО ШРИФ, Бор, 1982. 4. Слободан Љ. Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП ШРИФ, Народна библиотека Бор, 1989. 5. Др Душан Сурла, Интернет за библиотекаре, Заједница библиотека универзитета у Србији, Београд, Природно- математички факултет, Институт за математику, Нови сад, 1998. 6. Бранко Б. Кнежевић, Специјално библиотекарство, Требник, Београд 2002. Коришћена је и: 1. Архива Института за бакар у Бору 2. Документација Индок центра Института за бакар у Бору