Умберто Еко

Лепота истина, истина лепота,
и то је на земљи све, човече, знај.
Џон Китс

Лепо” – уз „љупко”, „дражесно”, или „узвишено”, „величанствено”, „дивно” и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истоветно са оним што је добро, и, заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза успостављена између Лепог и Доброг.
Уколико, опет, расуђујемо на основу свакодневног искуства, склони смо томе да одредимо као добро нешто што нам се не само допада, већ бисмо га радо и сами преузели. Бескрајни низ ствари сматрамо добрим – узвраћену љубав, поштено стечено богатство, фину посластицу, а у свим овим случајевима пожелели бисмо да нам то добро припада. Добро је оно што у нама буди жељу. Када неки частан поступак оценимо као добар, волили бисмо да смо га сами учинили, односно показујемо спремност да и сами нешто једнако вредно остваримо, подстакнути примером нечега што сматрамо да је добро. Или, опет, добрим називамо нешто саобразно каквом идеалном принципу, али што стаје бола, попут славне погибије јунака, посвећености којом се негује губавац, жртве којом родитељ спасава дете својим животом… У тим случајевима прихватамо да је ствар добра, али, из егоизма или бојазни, не бисмо били ради да нас задеси аналогно искуство. Препознајемо то као нешто добро, али туђе добро, које, мада потресени, посматрамо са извесним неучествовањем, и нисмо обузети жељом. Често, док указујемо на часна дела којима се радије дивимо него што их чинимо, говоримо о „лепом поступку”. Ако размотримо непристрасни однос који нам омогућава да лепим назовемо добро које у нама не буди жељу, јасно нам је да о Лепоти говоримо онда када у нечему уживамо због њега самог, независно од тога да ли нам припада…
… Лепо је оно што би нам причинило задовољство кад би нам припало, али такво остаје и ако је туђе. Наравно, не узима се у обзир понашање онога који пред нечим лепим, рецимо, сликом великог сликара, жуди за поседовањем како би се подичио власништвом, како би свакога дана могао да је посматра, или јој се радује због њене позамашне материјалне вредности. Ови видови страсти, љубоморе, жеље за поседовањем, зависти или похлепе немају никаквих додира са осећајем за лепо…
… Када човек морен жеђу стигне до извора па стане жудно да пије, не удубљује се у његову Лепоту. То ће моћи да учини касније, кад утоли своју жељу. Зато је осећање Лепоте друкчије од жеље…
… Док су неке модерне естетичке теорије признавале Лепоту уметности, потцењујући Лепоту природе, у другим историјским периодима догодило се супротно – Лепота је била својство ствари из природе (попут лепе месечине, плода или боје), док је задатак уметности био само да оно што ствара добро начини, тако да послужи сврси којој је намењено – па се тако уметничким сматрао рад сликара, вајара, али и градитеља барки, дрводеље или берберина. Тек много касније, да би се сликарство, вајарство и архитектура раздвојили од оног што бисмо данас назвали занатством, развијен је појам Лепих уметности…
(Из књиге Историја лепоте, прир. Умберто Еко, Плато, Београд, 2004)

Штампај (пдф)