Ђорђе Ђорђевић

Др Љубинко Милосављевић, Средњовековна мисао о друштву, Филозофски факултет, Ниш, 2002.

Након књиге Античка социјална мисао (1995) др Љубинка Милосављевића, редовног професора на Филозофском факултету у Нишу, појавила се нова књига истог аутора – Средњовековна мисао о друштву. Она представља логични наставак претходног дела др Милосављевића и његовог рада на истраживању историје идеја о друштву кроз векове.
На самом почетку аутор наводи како се средњовековно раздобље надовезује на антику и претходи новом добу, а затим одмах, научнички педантно, открива недовољно упућеном читаоцу информацију да је сâм термин „средњи век“ (по О. Шпенглеру) сковао извесни профессор Хорн још давне 1667. године у Лајдену.
Др Милосављевић опажа да је сâм термин „средњи век“ због своје неутралности вероватно најпогоднији да се њиме означи дато историјско раздобље, поготово ако се упореди са другим сувише сугестивним терминима који су најчешће у оптицају када се описује тај период – „мрачни средњи век“, „доба мрачњаштва“, итд.
Дакле, насупрот устаљеним негативним генерализацијама о „мрачном средњем веку“ (делимично зачетим још током ренесансе, а коначно идејно уобличеним током периода просветитељства), др Милосављевић критички преиспитује таква схватања и указује на чињенице да је „мрачно доба“ само један период унутар „средњег века“. Аутор, између осталог, наводи да је неопходно указати на то у којој је мери средњи век доиста био мрачан. У вези са тим, морало би се разлучити колико је дуго у том добу вере, како се данас овај период све чешће назива, трајало мрачно доба.
Како ствари стоје са досадашњим учењима по овом питању? У званичној историографији у Србији се као година којом је отпочео средњовековни период означава 476. г. н. е, када је пало Западно римско царство, а као крај тог периода сматра се 1492. година у којој су (како се то, по мишљењу неких, погрешно и европоцентрично говори) Европљани „открили“ амерички континент. Дакле, може се приметити да су у нашој академској историографији за кључне године узета два догађаја потпуно различите природе – политички догађај војне пропасти Западног римског царства са једне стране и географско откриће америчког континента са друге стране. Притом су, како видимо, као „граничне тачке“ одређивања средњег века коришћени, по својој природи, неистоветни догађаји, што методолошки, по мишљењу многих историчара и није баш најисправније.
Професор Милосављевић у свом раду говори у истом тону, подсећајући да је избор саме године ипак донекле ствар произвољне одлуке, напросто зато што је у свакој од три велике епохе (антика, средњи век, ново доба) упоредо долазило до стварања нове епохе и пропадања претходне. Реч је о вишегодишњем процесу „претапања“ антике у средњовековље, те је стога немогуће узети било коју годину из историје као неку прекретницу у којој се, одједном, све потпуно мења. Па ипак, ради лакшег класификовања поменутих великих историјских епоха, неопходно је наћи неку врсту оријентира којим би се макер симболично оне временски омеђиле, те тиме олакшало њихово научно сагледавање. Под светлом једне шире и отвореније научне анализе, др Љубинко Милосављевић, поред политичких догађаја који се најчешће узимају као граничне тачке, као могуће критеријуме временског омеђивања средњег века, уводи и културне карактеристике тог периода: Ово раздобље започело је подређивањем разума снази вере, откровењу, али се сазнајна моћ разума, са протицањем времена, све више афирмисала тако да је, напокон, тријумф разума означио дефинитиван крај средњовековља, односно улазак света у раздобље хуманизма, доба владавине човека (regnum homini).
Слично томе, Генадиј Георгијевич Мајоров, аутор књиге Рађање средњовековне филозофије, средњи век смешта од покушаја Филона Александријског да филозофију искористи у сврху религије откровења (1–2. век), све до одвајања филозофије од теологије (14–15. век). Надаље, професор Милосављевић указује да се за principium divisionis при периодизацији историје може узети и начин организовања друштвено-економског живота или пак, остварење начела слободе.
На почетку књиге Средњовековна мисао о друштву истакнуто је питање да ли је средњи век доиста у целини био „мрачно раздобље“. Др Милосављевић критички проблематизује досадашње догматске ставове по том питању и наводи мишљење познатог историчара уметности Х. В. Џенсона који каже да о средњем веку данас не мислимо као о „мрачном добу“, већ као о „раздобљу вере“. Са ширењем ове нове позитивне концепције, појам мрака све више се ограничава на најстарији период средњег века. Још пре сто година, сматрало се да „мрачно доба“ допире до 12. века; отада се оно непрестано смањује, тако да данас овим појмом није обухваћен интервал већи од 200 година између смрти Јустинијана и Карла Великог.
Поред поменутих проблема класификације средњовековне епохе на које је већ указао, др Милосављевић уводи и питање различитости почетка и краја тог раздобља на западу и истоку Европе. Једном речју, док је на западу некадашње Римско царство пропадало под најездом варвара, на истоку је Византија постојала још неких хиљаду година након тога.
Након наведених теоријских потешкоћа са којима се ваља суочити приликом одређивања средњовековног раздобља, те упознавања са начином на који су те проблеме решили неки од ранијих аутора, др Милосављевић износи своје виђење по коме тај период започиње онда када је хришћанској цркви, античком свету напознатој институцији, признато од државе право да и она учествује у вођењу друштвеног живота: Ако су већ спомињане неке године са којима је започео средњи век, нека буде споменута и 330. година освећења Византа, Новог Рима или Константинопоља, као година почетка не само Византије, већ и средњег века. То би онда значило да средњи век не започиње једновремено на Истоку и Западу. Стицаји историјских околности учинили су да средњи век на Западу започне неких готово четири столећа касније него на Истоку, а каролиншка ренесанса, са којом, по Жаку Ле Гофу, почиње средњовековље, била је заправо убрзано настојање да се превлада запуштеност и заостајање које је историјска судбина била доделила Западу.
Очигледно, средњи век није истовремено почео на Истоку и Западу, али се, такође, није ни завршио у истом тренутку. Крај средњег века на Истоку је означен падом Цариграда (Константинопоља) 1453. године (а потом и осталих православних држава на Балкану) – након чега је уследило вишевековно мрачно раздобље под турским ропством. Насупрот томе, на Западу је 1458. године основана Платонова академија у Фиренци, што је, како наводи др Милосављевић, био озбиљан предзнак да средњевековљу рок истиче, што ће учинити да на Западу дође до великог препорода и напретка у свим областима друштвеног живота.
Књига Средњовековна мисао о друштву представља један вишеслојно несвакидашњи научни пројекат – несвакидашњи утолико што је истовремено „пионирски подухват“ у више нивоа. Између осталог, једна од главних предности овог рада је садржана у намери аутора да (за разлику од дотадашњих прећуткивања) сагледа и социјално- теоријска учења која су стварана на простору Источног римског царства – одн. Византије. Једном речју, чини се да понекада одсуство било какве информације о неком питању у оквиру неког научног рада речитије говори о природи неког друштва и постојању разних облика цензуре и аутоцензуре, него спомињање тог питања у идеолошки искривљеном светлу. Управо таква ситуација, у којој је „мук био речитији од информације“, била је доминнтна у овдашњим научним круговима током друге половине 20. века, по питању социјалних учења у средњовековном православном свету. Строга стега идеолошког монопола присиљавала је овдашње научне раднике да у својим радовима „елегантно прескоче“ питање социјалних учења у Византији и суседним државама које су припадале истом културном миљеу.
Нажалост, примећујемо да су том „линијом мањег отпора“ и „незамерања моћницима“ ишла чак и многа призната имена домаће социологије и филозофије. Тако се догодило да је, у једној земљи која је и данас по својој култури једна од наследница онога што се назива „византијска цивилизација“, рад др Милосављевића, објављен у 2002, заправо први значајни покушај да се без идеолошких примеса сагледа средњовековна мисао о друштву и на простору некадашњег хришћанског Истока.
Сâм аутор је о учењима о друштву и социјалном уређењу Византије писао још у својој књизи Античка социјална мисао (1995), али је ту био анализиран само онај период хиљадугодишње историје Византије који се директно настављао на антику. У књизи Средњовековна мисао о друштву аутор у оквиру целине „Идеал симфоније у Византији“ покушава да извуче целовит приказ доминантних социјалних учења једна државе током читавог миленијума њеног трајања. Два главна питања којима су се бавили „рановизантијски правнополитички писци“ су била, како др Милосављевић указује, порекло владалачке власти и питање функционалних веза између световне и духовне власти. Доминантне идеје у византијској држави нису биле само плод са једног идејног дрвета, већ су представљала, речено савременим речником, својеврсну „компилацију“ различитих идејних традиција: Тако се у државној пракси византијског друштва рађала монархијска идеја на хеленистичко-оријенталним основама у аутократском обличју баштињеном од римског империјума, што се, свакако, и симболично могло видети по термину који се у то време употребљавао у законодавству – „одуховљени закон“. Посебан значај око кодификације римског права, која ће у средњем веку бити названа Corpus iuris civilis, имао је цар Јустинијан. У вези са овим питањем др Милосављевић истовремено подсећа на значај тих закона и за српску средњовековну државу током владавине цара Душана.
Дакле, након почетних колебања и стапања античког наслеђа и хришћанског учења, у Византији је створено веровање по коме је сам император заправо „живи закон“ или „одуховљени закон“ који је изнад сваке друге власти. Стога се, како подвлачи др Милосављевић, на основу извесних одредби из Јустинијанових законодавних аката оправдано може говорити о цезаропапизму (доминацији државе над црквом као рановизантијској специфичности), али се то неоправдано чини и за потоња раздобља византијске историје, јер ће као званична бити развијена теорија о симфонији или државноцрквеном сагласју и слози. Световна и духовна власт су поприлично успешно сарађивале и једна другој штитиле монопол: Држава је прогањала јеретике, а црква проклињала бунтовнике.
У оквиру ове целине, аутор се накратко осврнуо и на извесне специфичности српске средњовековне државе и указао на идеју саборности, да би на крају ове целине спретно опазио да је теза о непостојању социјалне мисли на Истоку неодржива – већ да је пре реч о недовољној истражености историјске грађе, али и о томе да је она имала колективног творца (васељенски сабори, царски документи, правни прописи), а не појединачног аутора као на Западу.
У даљем тексту, др Милосављевић даје приказ социофилозофских идеја Августина и Псеудо-Дионизија Ареопагита, да би након тога читаоце упознао са поделом хришћанства на две конфесије. Следствено једном од претходних поглавља „Идеал симфоније у Византији“, аутор у оквиру дела Идеал јединства на Западу говори о историјату политичких и идејних сукоба измађу римских папа и световних владара европског Запада.
Др Милосављевић је једно поглавље, под називом „Борбе цркава против јереси“ посветио и питању које се често од стране аналитичара заобилази, или се посматра само у светлу верских неслагања.
Успешно доказује и тезу по којој средњи век није био потпуно „једнолично раздобље“ без нових социјалних идеја како се то обично мисли. Испод површине наизглед религијских спорова око догми између две струје унутар цркве, од којих би једна по правилу у крајњем исходу била прегласана и изопштена као јеретичка, др Милосављевић социолошки проницљиво препознаје и сукобе око различитих погледа на социјални живот, као и тежњу за реформацијом саме цркве као друштвене институције. Речју, ове активности које спадају у домен „социјалне динамике“ су нужно морале да имају форму религијских спорова око тога ко исправније практикује изворно хришћанско учење – али током средњег века, различити социјални интереси бивали су заоденути верским плаштом јер тада то другачије и није било могуће. Чини се да је др Милосављевић овде на трагу опажања једне правилности која ће се у друштвеном животу појављивати и након краха средњовековља. У светлу оваквог посматрања сукоба унутар хришћанског света, нужно се намеће и аналогија са доскорашњом ситуацијом унутар комунистичких партија на простору Источне Европе и Азије, које многи теоретичари пореде са црквама.
Наиме, новије историјско искуство показује да су унутар тих партија постојале групе које су се бориле за међусобну превласт – али је за све било карактеристично да су се позивали на то да управо они једино исправно разумеју и тумаче Маркса и његово учење. Чак и онде где су постојали појединачни дисиденти, није било случајева да су се усуђивали отворено тражити вишепартијски сyстем, већ су своју критику одевали у рухо „враћања на изворни марксизам“. Дакле, слично је било и у средњем веку – сви социјални захтеви су морали да се сакрију иза ауторитета црквених догми и „враћања на изворно хришћанство“.
Посебну целину у оквиру рада чини и посебно поглавље посвећено неким од значајнијих средњовековних мислилаца као што су Џон од Салзберија, Тома Аквински, Данте Алигијери, Марсилије Падовски, Виљем Окамски, Никола Кузански.
Последње поглавље аутор је насловио „Крај средњег века и рађа ње новог доба“. Др Милосављевић овако описује почетак краја средњег века: Тај процес је започео када се Бонифацију VIII, човеку ране ренесансе, супротставио апсолутистички монарх Филип IV Лепи. Доцнији период, назван „Авињонско ропство“, значајно је утицао на смањивање улоге папства – све до оног тренутка у будућности када ће власт цркве бити замењена влашћу апсолутних монарха.
Да би се дао целовит и објективан приказ вредности неког научног рада неопходно је познавати и указати макар на неке проблеме са којима се аутор морао суочити приликом његове израде. Можемо рећи да се аутор књиге Средњовековна мисао о друштву, почињући да пише, вероватно (иако он сам о томе не говори у предговору) нашао пред сложенијим задатком праћеним бројнијим проблемима него када је писао своју претходну књигу Античка социјална мисао. Наиме, писати о античким идејама о друштву јесте утолико лакше, како због постојања преведених оригиналних дела тадашњих филозофа, тако и због великог броја значајних дела домаћих аутора из области социологије и филозофије који су писали о социјалним учењима врлетника мудрости античког света.
Насупрот томе, када је реч о средњем веку и тадашњој теологији-филозофији, те социјалним учењима која су из ње проистекла, ту постоји једна страшна празнина која је социолошки врло лако објашњива чињеницом да је већина савремених интелектуалаца (и левичара и либерала) из области друштвених наука, током стицања академског звања васпитавана на поштовању античких и нововековних интелектуалних узора са једне стране, те стереотипној критици „средњовековних мрачњака“ са друге стране, што је учинило да је поменута епоха остала без довољног броја релевантних научних радова који би је заиста критички, а не само критизерски, осветлили и објективно приказали. Средњи век се напросто априорно посматра као раздобље када се ништа у свету идеја ново није догађало – дакле, крајње упрошћено, закључак се унапред стереотипно своди на идеолошки осенчену паролу да је тада „филозофија била слушкиња теологије“. И – крај приче – нема покушаја да се утврди да ли је баш у потпуности било тако током целог средњег века, или можда само у неким његовим деловима. Посебно је проблематично (барем код нас) одсуство целовитијег приказа социјалних учења европског Истока – односно Византије и њој гравитирајућих околних држава. Није потребно рећи да не постоје ни преводи докумената са грчког и старословенског, који су битни за дешифровање друштвеног живота и откривање доминантних мисли о друштву у различитим временским интервалима током средњег века.
На крају, можемо сажето рећи да, према мишљењу аутора овог приказа (које свакако није усамљено), научни рад др Милосављевића успешно превазилази све проблеме и потенцијалне идеолошке замке „просветитељства“, доноси нове и вредне податке о мање познатим деловима историје социјалне мисли, на нов начин интерпретира многа учења значајних средњовековних писаца, као и саме историјске догађаје које аутор очигледно добро познаје, те самим тим представља једно ново и несвакидашње истраживање мисли о друштву, што ће свакако учинити да ово дело добије своје место у „обавезној литератури“ свих домаћих интелектуалаца који желе да из једног заиста релевантног научног извора добију објективнију слику о средњем веку него што је то до сада био случај.

Штампај (пдф)