Приредили:
Драгица Радетић
Ана Јанковић
Драган Стојменовић
Горан Миленковић
Ролан Вилнев, Историја канибализма, Градац, 2004.
Искључиво природном људском склоношћу исписана је историја канибализма и по томе нас она чини посебним. Остали и нису људи јер не једу једни друге. Поред тога што људи стварају историју разумевају је и завршавају, у њој и уживају хранећи се једни другима. Они као и људи у природном стању, које је по универзалистичкој и хуманистичкој рецептури нужно препредено у културно, једу једни друге без разликовања по томе да ли поједени познаје грнчарство, писмо или естетику, да ли је рођак или комшија. Гурман је са уживањем куснуо оно што је он сам и осетио укус својих органа за варење. А поједени је у нешто горој ситуацији од оног који је потврдио своју хуманост и идентитет јер из ситуације жртве не може спасити свет историјом будући да је само човек и затечен је својим крајем. Историја је дакле окончала живот човеку, цивилизација човечанству, а култура вери и надању. Када је пристрасност постала непожељна, смишљена је метафора. Метафоре најчешће теже ка исписивању које није до сада било познато, читају се разноврсно, а означавају чињеницу да је неко већ појео нешто што сви знају каквог је укуса па је смислио супституцију. „У очима филозофа, злочин није појести човека, већ га убити”. У основи употребљивости свих ових функција јесте човек, али је и сврха. Ономе што нас уистину сурово раздваја није потребан разлог или сврха, већ начин припреме, који по писању историје, његовој поновљивости и учесталости често окарактерисан као обредан, а то већ бива домен религије и то се не може ни метафорично ни разложно тумачити. Алиментирани, гастрономски, ратни, трофејни, еротски, лековити канибализам, религијска антропофагија, магијско једење, „диретло” убиства, „Мау-Мау” покрет или само омофагија, све су то „врата од утробе” ове историје коју треба прочитати.
Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење, Нови Сад, број 48, октобар, 2005, главни и одговорни уредник Јован Зивлак
Октобарски број Златне греде отвара текст Николе Милошевића „Идеја судбине у Другим сеобама”, у којем се трага за нерасветљеним димензијама једног од најбољих романа у српској књижевности, по Милошевићу и у светској. У тексту се наглашава паралелизам који постоји у судбинама ликова (нарочито Павла Исаковича) и самог Милоша Црњанског, историјске личности. Тај паралелизам, доследан, у свему постаје и коначно трагичан, када одбљесак тамних порива повуче у тмину пред хридима судбинских неменљивости и самог аутора, као што је увукао и његове меланхоличне јунаке. За овим текстом следи есеј Галена Строусона, британског филозофа, под називом „Заблуда нашег доба: није сваки живот наративан”, који уз претходни и потоњи образује један лабав блок, везан за питања судбине и идентитета. То је одбрана тзв. епизодичних живота, кроз чију се маглу вуку проблемске нити етичке и мислене природе. „Дијахроничност није нужан предуслов моралне егзистенције, нити исправног осећаја за одговорност”, рећи ће Строусон млађи, а затим, на крају, и цитирати В. С. Причета: „Јер ми живимо… изван било какве приповести коју случајно устоличавамо.” Бојан Јовановић се такође бави истим темама, у тексту „Дописивање судбине”. Затим, филозоф Милорад Беланчић посматра позне списе Мерло-Понтија, смештајући их у пост-феноменологију и пост-егзистенцијализам. Прича Дејвида Безмозгиса „Наташа” уводи нас у стваралаштво младога канадскога приповедача литванскога порекла, осветљавајући социјално-психолошку димензију и болне (не)могућности хаотичног одрастања у урбаном свету, а ту је и занимљива проза Раше Тодосијевића „Ланац светог…” Моника Флудерник у жижу поставља проблем универзитета у контексту либерализације и економизације стварности, а Ерик Фонер питања везана за Америку као империју, и став интелектуалаца, историчара и политичара према таквом одређењу. Драшко Ређеп је приказ посветио Њушкачима јабука Владимира Тасића, а Стојан Бербер књизи писама Милоша Црњанског Писма љубави и мржње, коју је приредио Радован Поповић. Одличан број Златне греде, који ће на прави начин испунити време истинитим заљубљеницима у високу и вредну уметничку, есејистичку и филозофску литературу.
Ђуро Шушњић, Драма разумевања: од културе говора према култури разговора, Чигоја штампа, Београд, 2004
Дијалог у најширем смислу, као разговор са другим, са самим собом, са природом, са Богом… тема је књиге Драма разумевања професора Ђуре Шушњића. Књига обједињује текстове у којима аутор промишља начине да човек нађе пут до другог човека. Разлике које постоје међу људима, између различитих националних, верских, културних и политичких заједница могу се премостити дијалогом који је „мост од човека према другоме и друкчијем, обострано кретање, сусрет.”
У време подељености и неједнакости, у време кризе идеја и вредности, у време манипулације људима, аутор истиче значај духовног раста човека, посебно младих, кроз систем образовања и васпитања. Нужни услови за духовни раст су чување традиције, стицање знања, стварање вредносне свести, разликовање добра и зла, и учење дијалога и толеранције.
У сусрету разлика, усвојени обрасци мишљења, веровања и понашања постају сметња за разумевање, сарадњу и помирење. Читаоца, који је у времену садашњем, и сам суочен са проблемом неразумевања и нетолеранције, аутор подстиче да трага за оним што је заједничко свим људима, и да налази оно што је људско, а садржано је у љубави, вери, светости живота, истини…
Истинитост мисли Еразма Ротердамског: „Увек ће бити потребни људи који указују народима да је оно што их зближава изнад онога што их дели”, професор Шушњић доказује и овом књигом, као и раније писаним делима Рибари људских душа, Дијалог и толеранција, Отпори критичком мишљењу, Сократ – живот за истину… Књиге које ослобођају дух читаоца.
Ернесто Сабато, Абадон, анђео уништења, Тиса, Београд, 2003.
Уз неколико збирки огледа, Сабатово књижевно дело се, заправо, састоји од три романа. Сва три романа – Тунел из 1948. (Рад, Београд, 1969), О јунацима и гробовима из 1961. (Просвета, Београд, 1984) и Абадон, анђео уништења (у оригиналу штампан 1974, а код нас преведен 1989) – чине трилогију коју не повезује у толикој мери радња, колико је повезују теме, идеје и ликови. У последњем роману коначно су сажете и уобличене идеје, питања, опсесије које су заокупљале Сабата (питање добра и зла, Бога, смисла постојања, могућности и немогућности спознаје и комуникације, самоће, књижевности и њене улоге, проблеми уметничког стварања, итд.). Сва ова питања се, по Сабатовом мишљењу, могу ваљано разрешити једино у књижевности, јер она пружа много веће могућности, јер се у њој, осим рационалности, одвија игра митова, симбола и снова („оно суштинско у њој јесте порука која долази из света ирационалног”, пише он). У Абадону, преплиће се мноштво прича, мноштво тема са својим разнородним токовима. Готово ниједно поглавље не представља логичко-временски наставак претходног, као да се тиме треба истаћи да се и живот састоји од исто тако расутих догађаја које и нема смисла повезивати неком логичком нити. Драган Великић сматра да је Абадон „сваштара у којој су скице Сабатових ненаписаних романа, запажања о делима писаца које воли, интервјуи, писма, вести из новина, стихови, размишљања о бесмртности душе, о љубави и смрти, о непрекидном размимоилажењу као основном постулату људске егзистенције, филозофски трактати о проблемима века који је и временски маркирао властитим животом, снови, рестлови опсесивне теме о свету слепих, централном мотиву романа О јунацима и гробовима, аутопоетички записи, коментари самих јунака, измишљених и стварних, о писцу Сабату.” Ово ми се допало: „Читав живот је непрестано мимоилажење, и неко кога сретнемо на путу не воли нас када га ми волимо, или нас воли када га ми више не волимо, или тек после смрти, када је љубав већ излишна;и зато ништа што је било неће поново бити”, каже Сабато на крају Абадона.
Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик : судбине људских друштава, Досије; Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
Ова књига покушава да изложи кратку историју свих људских друштава у последњих 13000 година. Мотивише је питање: зашто се историја на разним континентима одвијала на различите начине? Књиге које се, по мишљењу аутора, прихватају задатка да испричају историју света, углавном се усредсређују на историје писмених евроазијских или северноафричких друштава, док се домородачка друштва у другим деловима света – у подсахарској Африци, Америци, острвској Југоисточној Азији, Аустралији, на Новој Гвинеји и острвљу у Тихом океану – обрађују само укратко и углавном се баве веома позним збивањима у њиховој историји, након што су их открили и покорили западни Европљани. Историја пре појаве писма (око 3000. г. пре н. е.) такође се обрађује само кратко, иако представља најдужи период историје људске врсте дуге пет милиона година. Аутор, који, могло би се рећи, аргументовано разбија овештале стереотипе о развоју људских друштава, каже: „Неки читаоци ће се можда сложити са једним рецензентом ове књиге. Са благом критичком неискреношћу, он је написао како се чини да ја на светску историју гледам као на главицу црног лука, у којој је савремени свет само спољна љуска, чије би слојеве у потрази за историјским објашњењем ваљало љуштити. Да, светска историја је доиста таква главица лука! Али, то љуштење слојева главице лука и јесте привлачно, изазовно – и од неодољиве важности за нас данас, док зарад наше будућности покушавамо да схватимо поуке које нам пружа наша прошлост.”
Штампај (пдф)