Приредили:
Горан Миленковић
Ана Јанковић
Градина: часопис за књижевност, уметност и културу (Ниш), нова серија, 15 (2006)
Број 15 нишког часописа Градина садржајно је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а други уредио Власта Младеновић, и њиме је покушано да буде представљено песничко стваралаштво источне Србије.
Избор и начин представљања песника и поезије источне Србије од стране Власте Младеновића врло су проблематични: они су тумачени, а да нису добили прилику да сами проговоре; притом, тумачени су на врло смушен и често противречан начин, тако да читалац не може да има никакву идеју о томе шта је уредник хтео да постигне; о њима се говори рестриктивно, тако да су многа имена источносрбијанских аутора и њихови текстови остали у непрозирној тами. Овај број Градине у том смислу бити занимљив свима онима који се баве књижевношћу и читају књижевну периодику, а посебно онима који су на било који начин везани за књижевни живот источне српске покрајине.
Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење (Нови Сад), 58 (2006)
Број 58. Златне греде у целини је посвећен првом Новосадском међународном књижевном фестивалу. Представљено је књижевно стваралаштво Кристофа Мекела, добитника Међународне награде за књижевност – Нови Сад, Џона Хартлија Вилијамса, Метјуа Свинија, Тарека Етлајеба, Агњешке Волни-Хамкало, Роже Домашчине, Марије Игнатјеве, Катерине Рудченкове и других страних аутора, као и Горана Петровића, Мира Вуксановића, Драгана Јовановића Данилова, Ранка Рисојевића, Зорана Ђерића, Фрање Петриновића итд.
Растко Петровић, Дан шести, Завод за уџбенике и наставна средства/НИН, Београд, 2005.
Окосницу романа чини судбина главног јунака Стевана Папа-Катића. У позадини романа је међутим, испричан веома значајан историјски догађај: повлачење српске војске и народа преко Албаније у јесен 1915. године. Растко Петровић судбину свог јунака и албанску трагедију не доживљава као апотеозу националног страдања, већ као болно разарање људског у човеку. У роману нема рата; у њему није описана ниједна битка; у суштини ово није ратни роман, како на први поглед изгледа. Роман, у ствари, приказује распадање цивилизоване људске заједнице чије се постојање надаље одвија, не по људским, већ по природним законима. По тим законима, бришу се разлике које раздвајају човека од човека, пред њиховом неумољивошћу изједначавају се богати и сиромашни, војници и обичан народ, припадници зараћених страна; човек и пас који се у једној незаборавној уметничкој слици туку око коре хлеба. Глад, хладноћа, физичка и ментална исцрпљеност, планински успони, олујни ветар и снег: ТО је заједничка судбина свих. На путу према мору Стеван се постепено ослобађа ранијег (промашеног) живота. И не само за њега, у албанском беспућу за све оне који ће преживети то велико прочишћење, родила се клица новог живота, што је симболички најављено и у наслову романа, а који асоцира на библијско стварање света и човека, на нови почетак, нову прилику. Нови живот за Стевана ту почиње, а наставља се у Америци, где пратимо његову даљу судбину након 23 године. Стеван је сада цењени научник, професор палеонтологије на вашингтонском универзитету. У лову на јелене, он гине несрећним случајем. Сâм тренутак смрти он осећа као дефинитивни повратак ономе што је био на почетку, оном животу из кога је једном побегао и о коме је после целог живота сањао.
Николај Тимченко, Књижевност и догма: година 1952. у српској књижевности, СКЗ / Задужбина „Николај Тимченко”, Београд, 2006, стр. 250.
Задруга је заједно са Задужбином „Николај Тимченко“ објавила Књижевност и догму као део рукописне заоставштине књижевног критичара, есејисте, филозофа и уредника лесковачког Нашег стварања Николаја Тимченка (Лесковац 1934 – Лесковац 2004). Текст потиче из средине осамдесетих година. Предмет ове занимљиве сту дије је однос друштва и уметности у контексту једног затвореног и строго регулисаног политичког и државног система. Књига документовано прати лелујање, наизменично буђење и гашење слободе стваралачког духа, чиме је битно бивала одређена послератна српска књижевност. У тренутку када је текст настајао, Николај Тимченко је сматрао да се хроника године 1952. није завршила, те да се њене карактеристике непрестано враћају у литературу и књижевни живот, показујући способност српске књижевности за велике естетске и идејне узлете, али и склоност ка болести зачудног провинцијализма. Књигу је приредио књижевни историчар Јован Пејчић.
Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, друго издање, Плато, Београд, 2006, 300 стр.
Васпитаник старих времена, а дете ондашњег „сада“, Ниче је улогу класичног и битног видео у томе да делује несавремено, против времена а на време, и у корист неког будућег времена. Једно од четири несавремена разматрања, оно под називом „О користи и штети историје за живот“ обавезна је лектира оних који не спавају. Несавремена разматрања објављена су у преводу Данила С. Басте и с поговором Михаила Ђурића, у Платоовој библиотеци „На трагу“, коју уређује Илија Марић.
Штампај (пдф)