Приредилa Ана Јанковић

Николо Аманити, Блато, AGM, Загреб, 2005.

Кратки роман веома популарног младог италијанског писца Николā Аманитија Последња Нова година код нас се појавио 2003. године у одличној едицији „Савремена проза” издавачке куће „Плато” из Београда. Међутим, када се 1996. Последња Нова година појавила у Италији, била је саставни део збирке Блато (Fango) са још шест прича различите дужине и тематике („Поштовање”, „Сањам те, с ужасом”, „Зоолог”, „Блато”, „Папир” и „Жељезо”). Повезујућа нит, поприште свих збивања, узрочно-последична веза испољавања ликова свих ових прича је тзв. егзистенцијално „блато” савременог италијанског велеграда, узаврелог мравињака, где се, готово сигурно, иза сваког (не) осветљеног прозора одиграва нека Приредилa: Ана Јанковић људска драма. Збирку Блато објавио је загребачки издавач AGM 2005. године и ово хрватско издање је захваљујући пројекту Bibliodissеy сада доступно и читаоцима у Србији. И попут „Платоовог” издања, и AGM-ово издање је, пре свега, одличан превод који је читаоцу на прави начин пренео изразито реалистичан Аманитијев стил у приповедању, крајње директан и модеран. Последња Нова година је треће по реду Аманитијево дело доступно српским читаоцима (након романа Долазим по тебе и водим те са собом и Не бојим се). Типично је Аманитијевски: насмејаће и згранути читаоца, на следећој страници можда и добро испрепадати, оне са „слабијим стомаком” и згрозити. Као да гледате филм у најбољем маниру Квентина Тарантина: мешавина црног хумора и бруталности најгоре врсте, комедије и правог правцатог хорора.
Као и у претходним романима, тако и у Последњој Новој години и приповеткама заступљеним у збирци Блато, наставља се тема зла и његовог испољавања, тема насиља и његових резултата, не узрока и не последица. Само зло и насиље као такво. И овде он провлачи идеју да прилике и те како могу натерати човака да постане зао. Зло нарушава и мења личност. То увек доводи и до развоја приче. Роману Последња Нова година, иначе, претходи интересантан мото који тек након што се прочита роман постаје свима кристално јасан: Sherree Rose, vidjevši da je zabava savršeno uspjela i da se gosti smiju i plešu, zapitala se: „Zašto se ovdje zabavljaju svi osim mene?” Sherree nije znala da je u tom trenutku svaki od gostiju, bez iznimke, mislio isto što i ona. Двојица другара наркомана, пропали музичар, преварена жена и њен момак – прељубник, њена најбоља пријатељица, потом једна сасвим нормална италијанска породица, затим напуштена од свих једна жена која је решила да свој живот оконча баш онда када сви остали очекују почетак нечега бољег, новог, обећавајућег, те настрани адвокат и блудница, један жиголо, и тројица лопова и још неки ликови, становници су или гости (неки и уљези) стамбеног комплекса „Острва” у предграђу Рима. Сви ови ликови ухваћени су у једном тренутку, сваки понаособ, свако са својим проблемима, надама, фрустрацијама, радостима и тугама, последњих неколико сати дочека Нове године. Прво се упознајемо са свим дешавањима у обе зграде, да би се вештином великог приповедача, неколико секунди пред очекивани догађај, све судбине, без трачка наде и могућности одступнице, спојиле у једну трагичну експлозију емоција, ватромета, крви и смрти. Тачно десет секунди до поноћи, сви се ови ликови боје, а затим и грчевито боре за своје животе. Нову годину једина ће дочекати она која од живота није очекивала ништа и која га више није ни желела.

Чарлс Буковски, Тако мртви воле, ЛОМ, Београд, 2006.

Он је писао само ноћу. Далеко од свакодневне вреве, буке, људи… Годинама је живео од данас до сутра, опијао се до бесвести, радио свакојаке послове. Ноћу је писао о ономе што је дању живео. Лутао је Америком, клошарио, остваривао најчудније могуће везе са људима које је успут сретао. Тематских табуа за њега није било, без обзира на то да ли су то биле песме, романи или приповетке. Откривајући и најситније детаље своје интиме, Чарлс Буковски је стекао епитет једног од најбестиднијих уметника у историји књижевности. Директан и непосредан (какав у стварном животу није био, будући да је у контактима са људима био стидљив, повучен, унапред „обележен’’ ружним ожиљцима од пубертетских акни), он је писао о властитом животу, искрено, језиком понекад сировим и вулгарним, али, тако је и живео (као да се владао по оној: „Све што је људско, није ми страно’’.). И у својим романима, и у песмама, а посебно у приповеткама, он као да постаје гласноговорник и заштитник свих лузера, свих оних неприлагођених, оних које живот није штедео. Књига Тако мртви воле је збирка састављена од 23 приповетке, које, уколико их читате „отвореног ума’’, на најбољи начин показују раскош његовог књижевног талента. У њима је некад тешко одредити шта је нормално, а шта ненормално (чак поприма размере патолошког), шта је стварно доживљено, а шта фантастично, настало у бројним алкохолисаним делиријумима.
Попут Селинџера, Керуака или Карвера, на пример, Буковски је намах постао љубимац надолазећих младих генерација, управо зато што се беспоштедно обрачунавао, чак и ругао свим лажима и преварама произведеним у пуританском, а лицемерном америчком друштву. Очајање и усамљеност, отуђеност, бесмислени послови које су људи принуђени да обављају да би преживели, перверзије сваке врсте, а истовремено стварна потреба за истинском повезаношћу и блискошћу са људима… није ли то заједничко многим људима, не само онима који су на маргинама живота? Разлика је једино у томе што они то не крију.

Рејмонд Карвер, Вандали, Просвета, Београд, 2005.

Рејмонд Карвер (1938–1988), поетички узор читавог једног и књижевног и читалачког нараштаја, објавио је седам књига приповедака, много песама и есеја. На српски језик преведене су његове збирке кратких прича О чему говоримо кад говоримо о љубави и Катедрала. Прошле године је београдска „Просвета’’ објавила збирку Вандали, састављену од пет прича пронaђених након Карверове смрти (Call if You Need Me: The Uncollected Fiction and Prose, The Harvill Presse, 2000). И у овим, последњим причама, остао је доследан и препознатљив, сведеног израза, прецизан (често, али погрешно карактерисано као „минимализам‘‘). Обичним језиком, без нејасноћа и помодности, онаквим каквим се у свакодневном разговору обраћамо једни другима, најистинитије је описао оно што обично називамо „american way of life”: живот радничке класе на западној обали САД-а, пропале бракове, алкохоличаре, читаву плејаду ликова оптерећених испразношћу живота, несвесних да је срећа и њима надомак руке, да је за њу тако мало потребно. И док им се животи незаустављиво сурвавају у провалију, они, иако жељни бољег живота јер осећају да на то имају право, не предузимају ништа да то исправе.
Према Карверовој прози из збирке Катедрала, Роберт Алтман је 1993. године снимио филм „Кратки резови‘‘. Збирку Вандали „карверовци‘‘ могу сматрати правим, ненаданим поклоном: поготово што се претходне две збирке објављене код нас (ако је веровати Интернету), не могу наћи чак ни у антикварницама.

Џералдин Брукс, Година чуда, Народна књига/Алфа, Београд, 2002.

Писана по мотивима стварних догађаја и делимично заснована на документима из друге половине 17. века (у књизи 1666, година „ђаволовог’’ знамења), када је у Европи харала куга, ова књига сугестивно и аутентично представља становнике и атмосферу у једном малом енглеском селу изолованом од осталог света (…пегава смрт јурила је наоружана кроз сваку улицу, ни добри не избегоше њену стрелицу, нити јој побегоше брзи, нити се одбранише храбри…). Ово, наравно, није само прича о куги, већ права мала психолошка студија о људској природи и њеном испољавању у тренуцима када се човек суочава са несавладивим страхом од смрти, а иначе оптерећен духовном, верском и моралном изопаченошћу, и прича коју је испричала главна јунакиња, млада жена Ана Фрит, и сама тешко погођена суровом пошасти. Пред законима природе, у њеном колоплету смењивања рађања и смрти, сви су људи једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли, само је питање времена када и како ће, притиснути несрећом, показати своје право лице.

Елизабет Гаскел, Вештица Лоис, Рад, Београд, 2006.

Кратки роман Елизабет Гаскел (Библиотека „Реч и мисао‘‘), настао је у 19. веку, у викторијанској Енглеској, када су и роман и имагинација уопште попримали снажан залет, преплићући често потребу да се пише о социјалним проблемима са елементима који су читаоцу нудили мистерију. У једном таквом окружењу, Елизабет Гаскел је написала ову невелику повест о салемским вештицама, о нечувеном терору који је протутњао кроз овај градић исписујући једно од најстрашнијих поглавља америчке историје. Роман почиње доласком младе Лоис Баркли у Салем годину дана пре но што ће се ту одиграти најчувенији лов на вештице. У пуританском Салему, где су жене и деца имали најнижи ранг у заједници, невина игра неколико девојчица експлодирала је у страшан бес и религиозну хистерију који су резултирали смрћу 19 невиних жена и мушкараца.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија зла, Геопоетика, Београд, 2006.

Постоји асиметрија у људској (нашој) способности да се чини добро и зло: лакше је чинити зло него чинити добро; лакше је нанети другом човеку штету која ће га мучити до краја живота, него учинити нешто добро у истој мери; лакше је читавом народу нанети огромне патње него му приуштити исто толико благостања. Књига Филозофија зла дело је младог норвешког „доктора‘‘ филозофије (рођен 1970. године) Лаша Свенсена. Како сам каже, написао је ову књигу више из жеље да разуме починиоце зла и њихове мотиве за то него жртве тог зла. У овој књизи више пажње поклања злу које се чини него оном које се трпи. Свестан да би га многи могли критиковати због тога, јер би већина сматрала да жртве заслужују пажњу, а не злочинци, он свакако, на недвосмислен начин указује на то на чијој су страни његове симпатије и саосећање.
Да ли се људи рађају зли? Да ли су природно склони свирепости? Можда ипак, из поштовања према сопственом роду треба прихватити Русоову теорију по којој се људи рађају слободни, једнаки, самодовољни и без предрасуда (али их цивилизација потпуно преокрене)?
Ова књига се не може схватити као историја зла. Аутор се овде ограничио само на поједине и најважније аспекте зла у којима централно место заузима – човек.

Лоренс Гробел, Ал Паћино: његова прича, Stylos, Нови Сад, 2006.

Познат по љубоморном чувању сопствене приватности и својој већ пословичној нетрпељивости према новинарима, Ал Паћино је свој први интервју дао тек 1979. године америчком новинару Лоренсу Гробелу и то само зато јер је био импресиониран интервјуом који је овај урадио са Марлоном Брандом на Тахитију. До тада, Ал Паћино је већ снимио филмове „Кум” (1. и 2. део), „Серпико” и „Пасје поподне” и постао једна од највећих филмских звезда свих времена.
У књизи Ал Паћино: његова прича, Лоренс Гробел је у више интервјуа дао не само читаву ретроспективу једне величанствене глумачке каријере, већ је и приказао Паћина као човека са свим врлинама и манама, успонима и падовима, љубавима, хировима, грешкама и кајањима. Интервјуи су у овој књизи дати у интегралном облику, тако да су богати материјалима који су први пут доступни јавности – укључујући и детаље приче како је поред Роберта Редфорда, Џека Николсона, Ворена Битија и Роберта Де Нира управо Ал Паћино одабран за улогу Мајкла Корлеонеа.
Ал Паћино до данас није написао мемоаре, а какав је, вероватно никада и неће. Међутим, ова књига интервјуа је вероватно најближа Паћину глумцу и Паћину човеку и по свој прилици је највише што ће познаваоци и љубитељи филма од њега икада добити.