Приредио: Горан Миленковић

Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење (Нови Сад), 70 (2007)

Број у целини посвећен Другом међународном новосадском књижевном фестивалу.
Милан Ненадић
Јутро
А буђење је хапшење
А одећа је везање
А бријање је резање
А доручак је тровање
– А дете у наручју држим ја
А твој посао је робија
А мој нерад те убија
А одлазак је угрушак
А повратак је упљувак
– А дете у наручју држим ја
А шкиље семафори
А шкрипе кочнице
А кашљу раднице
А креште старице
– А дете у наручју држим ја
А поглед је убод
А поздрав је лавеж
А разговор ујед
А корак је прелом
– А дете у наручју држим ја

Још: Данило Николић, Жан-Пјер Фај, Јоан Ардељану, Андреј Курков, Славомир Гвозденовић, Саша Радојчић, Марко Видојковић, Ото Толнаи, Иван Негришорац, Стивен Родефер, и многи други.

Писмо: часопис за светску књижевност (Београд), 86/87 (2006)

Ко Ун, корејски песник, избор из његове поезије са енглеског превео Давид Албахари:

ПОРЕД ПРОЗОРА
Шта још да пожелим?
Постоји једно далеко место
и једно сасвим близу.

ИЗВЕСНА ПЕСМА
Ветар дува
сам од себе.
Ти си трава а
ја сам дрво.
Ветрови поново дувају.
Таласи се ломе
преко вечерњег мора.
Стално се мењамо.

У овом броју још: Петре Стојка, „Коначна станица“, Дмитриј Пригов, „Песме“, Миклош Хубаи, „Занемљивање“, Нагиб Махфуз, „Минијатуре“, Лудвиг Витгенштајн, „Листићи“, Кретјен де Троа, „Легенда о Гралу“ и други.

Пол Валери, „Медитеранска надахнућа“, Песничко искуство, (избор и предговор Коља Мићевић), Просвета, Београд, 1980, 181–194.

Валери је рођен у малом рибарском месту Сет на обали Медитерана, 1871. године. У тексту „Медитеранска надахнућа“, песник „Младе Парке“ говори о својем „оформљењу“, животу и осећајности које нуди близина мора, утисцима и идејама. Један део тога текста носи насов „Пливање“: „Чини ми се да се проналазим и препознајем док улазим у ту свеопшту воду. Уопште се не разумем у сетве и жетве. Ништа за мене у Георгикама. Али, бацити се у масу и покрет, делати до својих крајњих могућности, од потиљка до палца на нози; обртати се у тој чистој и дубокој супстанцији; пити и избацивати ту божанску горчину, то је за моје биће игра равна љубави, чин којим моје тело открива све знакове и моћи, као што се једна рука отвара и затвара, говори и дела. У мору, читаво тело се даје, узима, зачиње, троши, и као да жели да исцрпе све своје могућности. Оно жели да заграби ту воду, да је обгрли, оно постаје лудо од живота и своје слободне покретљивости, оно је воли, оно је поседује, оно израђа сњом хиљаде најчуднијих идеја. Захваљујући њој, човек сам какав желим да јесам. Моје тело постаје директни инструмент духа, а ипак творац свих својих идеја. Све ми постаје јасно. Схватам шта би љубав могла да буде у својој коначности. Сувишак стварнога! Миловања јесу сазнање. Дела љу- бавника били би модели стварања. Пливај дакле! загњури главу у тај вал који се ваља према теби, с то- бом се разбија и ваља… Срећни босоноги човек, ходам пијан од хода по огледалу које непрестано глача бескрајно нежан вал.“

Станислав Винавер, Пантологија српске и југословенске пеленгирике, НОЛИТ, Београд, 1966.

Избор Јована Христића из трију објављених пантологија генијалног Станислава Винавера.

Августин Ујевић
Обртни миздраци плиномара
у весперлином хенисману
Сви швалови који хенишу по рији
Опомињу криом ливре
Хидрокастра
По монду на тери сурсе су
пиластра
Мувмани аржила сутрусе по фији.
Вјејари ливидни видрују у плији
Балене глоаре сенком злате пјастра
Залуд пепли Рима сенклују частра
Од Хуан-ди-помпец до зденца у
Хији.
Солитидни оток абсанса
тремплине
Сазива у кикот пусијере санга
Ходочашћем крина понирућ у
плине
И Хајони ома и парфуми Шмена
Док богаташ не дâ пена котидјена,
Буши пролетера – у песцима Ганга.

Трећи програм (Београд), 129–130 (2006)

У часопису Трећи програм штампа се део прилога емитованих на Трећем програму Радио-Београда. У броју 129–130. објављен је темат „Позив филозофа“, састављен од текстова аутора који су присутни последњих година у домаћој филозофској и другој периодици: Милан Кангрга писао је о односу филозофа и истине, Јован Аранђеловић о филозофији као позиву, о чему је такође писао и Новица Милић у тексту „Позив филозофа (87 питања)“. Мишко Шуваковић се дотакао теме поузданости и непоузданости филозофских продукција, а Предраг Крстић је опоменуо на опозив филозофа, односно на филозофију као самокритичну дисциплину, битним делом утемељену данас у идеји филозофије као антиидеолошког органона, што је њено последње уточиште и утеха. Узгред, филозофија се, као писање и чин, мења: „… Хегел то никада није урадио, или написао, у неком од својих бројних текстова и, вероватно, није био у стању ни да замисли да би то било могуће и достојно неког филозофа… Можете ли, дакле, да замислите како Хегел у неко свом тексту пише о нечем приватном, о томе како се осећа, какво је време тога дана било у Јени, или нешто слично. Не можете, наравно, јер то не спада у филозофију него у постфилозофију…“