Милорад Грбовић

У 11. броју Бележнице објављен је текст о Милану Д. Милетићу, књижевнику и адвокату. Све што сам о њему написао, сазнао сам посредно, из разних извора, тек после његове смрти. Ви сте Милана познавали веома добро. Били сте пријатељи још из млађих дана?
Једна латинска изрека вели да о „мртвима треба говорити само добро”;мени се више допада једна Толстојева мисао и препорука која каже да о „живима треба говорити само добро”. Када је реч о Милану–Милету Милетићу, можемо мирно рећи да се о њему говорило само добро и за његовог живота и после његовог одласка из овог живота.
Био је мало старији од мене, упознали смо се у најлепшим годинама младости, живећи у најружнијим годинама спољашњег окружења. Ваљда смо се и зато онако заволели јер смо слично или истоветно мислили и осећали када су у питању били духовни проблеми, као и политички. Шта да кажем о Милету који ми је сада остао у сећању и молитви, осим онога што сам о њему говорио док је био са нама: поштен до сржи, дубоко религиозан, искрен са свима.
Милан је сахрањен у манастиру Ћелије. Често је посећивао тај манастир, нарочито за живота оца Јустина Поповића. Миланова прва посета Ћелијама била је захваљујући Вама, што би се рекло „у Вашој режији”?
Одлазио сам више година, практично све до смрти оца Јустина Поповића (а и после његовог блаженог краја, све до данас) у манастир Ћелије, близу Ваљева. Много су ми значили разговори које сам водио са нашим највећим теологом и духовником (поред или заједно са владиком Николајем кога, нажалост, ни  сам никад срео) авом Јустином, па сам, природно, зажелео да своје, тада најближе, пријатеље одведем у манастир. Милана није требало два пута тамо водити, јер је он убрзо успоставио присан однос са оцем Јустином и наставио код њега да одлази низ година.
Можда је данас мање познато, или је мало и заборављено, да је отац Јустин имао ограничену слободу кретања и био у некој врсти притвора од стране тадашњих власти. Били сте његов пријатељ. Добро познајете Јустиново дело и данас сте чест гост на трибинама посвећеним њему. Колики је његов значај не само као теолога и великог духовника, већ и филозофа, историчара? Такође, Јустин је био изванредно добар познавалац тајни српског језика. Имао је два доктората и говорио је пет језика. Да ли још увек има његових рукописа и колико је оно што је објављено добро проучено?
Архимандрит др Јустин Поповић био је стављен на списак оних које је требало стрељати после освајања комунистичке власти одмах после завршетка Другог светског рата због његових ватрених антикомунистичких проповеди које је држао у Саборној цркви у Београду 1943. године, а којима сам ја имао срећу да присуствујем. У тим проповедима није било трунке мржње према комунистима, али је било довољно тачних опомена оца Јустина шта чека српски народ ако комунисти буду дошли на власт. Још ни данас није јасно ко је прецртао име оца Јустина после рата са списка оних лица која је требало стрељати. Тек, отац Јустин се најпре, неко време крио у нашим манастирима, да би онда био заточен у манастиру Ћелије у коме је живео све до своје кончи не. Неколико година после рата Јустин није смео да напушта манастир, потом му је дозвољено ограничено кретање у Ваљеву, а још касније и у Београду, увек под будном, неприметном пратњом полиције.
О великом значају имена, дела и живота нашег највећег православног мислиоца и молитвеника већ је много писано, а заслуга за упознавање дела и живота оца Јустина припада сестринству манастира Ћелије на челу са игуманијом Гликеријом и, наравно, његовим непосредним ученицима: владикама Амфилохију, Иринеју, Артемију и посебно Атанасију (Јевтићу) који се и даље брине да објави оно што је још остало необјављено од огромног (и по квалитету и по обиму) теолошког, философског и литерарног дела др Јустина Поповића, можда и будућег светитеља Српске православне цркве.
Да се вратимо опет мало неким завичајним темама. Повод за овај разговор јесте био текст о једном Неготинцу. Но, то није Ваша једина веза са Неготином. Мало је познато да сте, као младић, проводили лета у Неготину и да постоје и Ваше родбинске везе са породицом Јотић, угледном неготинском трговачком фамилијом.
Да, Неготин ми је остао у незаборавној успомени из времена моје младости, нарочито оне за време немачке окупације наше земље, када сам са родитељима одлазио у посету моме ујаку Душану Јотићу, индустријалцу и угледном грађанину Неготина и његовој супрузи Стојанки. Одлазили смо увек бродом из Београда до Прахова у коме нас је дочекивао ујка Душан својим колима којима нас је возио у Неготин, на бербу грожђа, јер је то увек био месец септембар. Остајали смо близу месец дана у гостима уз обавезну посету манастиру Букову. За Неготин ме везује и трајна успомена на моје прво заљубљивање. Била је то нека Сека (Глигоријевић) коју касније никада више у животу нисам срео.
У телефонском разговору пре овог интервјуа похвално сте се изразили о Бележници, и о садржају и о опреми .
Мада релативно редовно пратим годинама излажење наших познатијих књижевних часописа, делимично у њима и сарађујем, никада, све до скора, нисам знао за Бележницу, лист Народне библиотеке Бор, који излази већ шест година. Осим чланка о Милану Милетићу (што је и био повод да се на овај начин у часопису огласим, на чему топло захваљујем и Вама и главном уреднику Ани Јанковић), нарочито бих похвалио вредан чланак Виолете Станковић под насловом „Неуморна динамика духа”.
Искрено желим да Бележница и даље излази – нека стигне само што даље од Бора, и до најудаљенијих библиотека у Србији – а њеном уреднику и њеним сарадницима желим добро здравље и бистру памет.
Срдачно Вам захваљујем на разговору.

Штампај (пдф)