Драган Стојменовић

Ервинг Гофман, Како се представљамо у свакодневном животу, Геопоетика, Београд 2000.
Нико мени је име, а Нико зову ме отац
и мати, тако сва ме и остала назива дружба
Хомер, Одисеја, 366–367. стих

Далеко од куће, далеко и од тога да је Одисеј тада био у свакодневној и уобичајеној ситуацији у којој се ми можемо наћи. Да ли је баш све тако, као што на први поглед изгледа? Одисејев поглед, или наш поглед. Постоје ли разлике?
Шта у нама буди жељу према сазнању? Одисејев или наш поглед. Сумњајмо у овај други, кад је већ засигурно Одисеј погледао у нас са неописиве раздаљине, а узвраћени поглед постаје права реткост. Овога пута пловимо према књизи која говори о нама, и о томе како се представљамо у свакодневном животу кад Киклоп свагдашњице запрети, нама и нашој дружини, својим “гостинским даровима”. Погледајмо, дакле, нас саме пошто смо отпловили тако “далеко”од славног Одисеја… Ако, и за то, имамо довољно храбрости и жеље?
Перспектива овог дела нам усмерава поглед ка једном огромном панорамском раму – насликаном пространству. Оквиру, у којем је смештено једно од безброј могућих посматрања друштвеног живота, или живљења у обрнутој перспективи свакодневице, позоришне представе у којој све мање има природе емоција и искрености, с све више драматуршких принципа и режије. У нама се одједном открива један неслућени глумачки таленат, нажалост без умећа импровизације. Све има своје границе, па чак и наша самоуверност. И оно што покушавамо да прикажемо другима, и оно чиме хранимо нашу сујету, увек је иста маска окренута споља или изнутра. Увек исте кулисе, исти мизансцен, на позорници је фасада, симулација, идеализација, маска.
“Знање о особи помаже да се ситуација дефинише и омогућава другима да унапред знају шта ће она очекивати од њих и шта би они очекивали од ње. Снабдевени овим информацијама, други ће знати како је најбоље да са особом поступају како би од ње измамили жељену реакцију.”(Е. Гофман, стр. 15)
Примере овакве утилитарности и употребе човека можемо наћи у свакодненим ситуацијама и у безброј варијанти. План је толико лукав да му можемо ставити реп и при том га назвати лисица (парафразирање Едмунда). Не ласкајмо себи да баш све умемо одиграти како ваља. У којој мери можемо убедити друге у погрешну представу о нама?
Нажалост, понекад имамо само једно око и халапљивост Киклопа. У ствари, више подсећамо на барона Минхаузена него на Киклопа. Али, право питање поставио је Киклоп: Ко си ти? Ко је човек? Личност? Ипостас или нешто треће? Одисеј испод овчијег руна или овце испод овчијег руна? Биће да смо људи са људским наравима, манирима и гестовима, са знаковима по којима и постајемо читљиви, који нас приказују само као људе-бића, која су у основи ексцентрична. Оставимо се алегорија и алузија, потребна нам је истина о нама самима. Доста ласкања.

У самим питањима леже корени трагања за човеком, за идентитетом, нама самима онаквим какви уистину јесмо. Претварања и преображаји (сетимо се Грегора Самсе) не умањују бол познања сопствене личности
у нама откривамо друге, у другима себе, други у нама откривају себе… цена претварања је прескупа. Тако долазимо до чињенице да хуманизам покушава да замени хришћанско схватање људског достојанства што је проузроковало одвајање појма личности од теологије. Да ли неки изам може суштински заменити религију, “брижљиво посматрање”, и уметнути се на место једне од основних човекових потреба. Не знамо зашто се непрестано инсистира на томе, када је болест природно стање човеково, и лек упорно покушавамо наметнути сугестијом плацебо ефекта, знајући да постоји, или макар да је постојало, здраво стање човека и да је несумњиво потребна прецизна дијагноза и адекватно лечење. Гофман нас, свакако, преко комплексног аналитичког научног приступа, уводи у оно што називамо формалностима животних ситуација, али на таквој површини можемо очитати саму суштину која измиче социологији, психологији, и другим сродним дисциплинама, која се у овом случају показала као захвална тема антрополога. Инспиративно делује, сакако не само као научни рад, већ као сагледавање суштине живљења. Надајмо се само да ћемо стати на путу који води од маске до личности, и удостојити се познања личности и Свете Тројичности.
Уз Е. Гофмана, за упоредно читање предлажемо: Јована Зизјуласа, Од маске до личности, Андреја Тарковског, Вајање у времену, Фјодора М. Достојевског, Идиот.

Штампај (пдф)