Бранислав Бане Димитријевић

Можда ће једном бити пријатно сетити се ових јада*

Када су ме пријатељи из библиотеке позвали са предлогом да будем у Организационом одбору овогодишњег Сајма књига, био сам страшно поносан. Наравно да хоћу, рекао сам, али можда то и није баш најсрећније решење. Има, наиме, додао сам још, у овом граду и бољих писаца од мене.
Ко те пита какав си писац?, био је одговор. Зовемо те јер треба добро да се потегне.
Мислио сам да се шале.
Жеља свих је била да овогодишњи Сајам буде бољи и већи од претходних, да достигне барем део сјаја и величине које је имао у неким бољим, да не кажем богатијим, временима. Стога су у Савету и Одбору били заступљени и представници Борске радио-телевизије (у даљем тексту БРТ) и Центра за културу (у даљем тексту – ЦК), плус у Савету представник Скупштине Општине (у даљем тексту – СО), а у Одбору један независан члан (у даљем тексту – ја). Задатак БРТ-а је требало да буде потпуно медијско покривање сајамских дешавања, ЦК је требало да буде суорганизатор (да обезбеди бољи и већи простор, озвучење, ради комплементарне програме у оквиру Културног лета и слично), док је СО требало да обезбеди додатне материјалне услове за квалитетна гостовања, повећану набавку књига и друго. Све је звучало перфектно.
На првим састанцима, све се кретало како треба: ЦК је обезбедио простор на корзоу – салу Експрес ресторана у приземљу, која се налази под патронатом Црвеног крста. Исти (Крст) је обећао да ће сала бити чиста и у сваком погледу исправна, да ће куварице спремати кафу и пиће, да ће војници на цивилном служењу обавити све физичке и стражарске послове. БРТ је обећала рекламу на свим својим медијима, уочи и за време Сајма, Сајамску хронику на телевизији, која би свакодневно пратила дешавања. Библиотека је осмислила програм гостовања познатих књижевника и заступљеност издавача – излагача. ЦК је организовао свакодневни (сваковечерњи?) пригодан музички програм у башти испред сале. Представници СО су предвиђени буџет оценили као скроман и обећали паре. Представници привреде (присутни на састанцима духом) су обећали сву помоћ у превозу (камион и двапут аутомобил до Београда и назад, камион по Бору два-три пута) и друго, ама баш све што треба!
И тако више пута, од састанка до састанка и назад. Онда смо, скоро неосетно, почели да улазимо у цајтнот, док је пасторална идила (на шта је организација Сајма личила у почетку) добијала обрисе трилера.
Прво се појавио проблем употребе WC-а у сали. Нема га, а на спрату не желе да нам одобре употребу. Прозаично, зар не, није требало то ни да помињем. Али пробајте ви да издржите дванаест сати на штанду, чак и без пива.
Онда је општина скресала буџет. Не за много, али, коме од књижевника отказати гостовање? Било коме од њих рећи да не може да дође, јер се нема довољно пара (и то баш за њега), било би исто као рећи Џајићу да не може да игра за нашу улицу, јер нас већ има довољно.
Онда су привредници почели да нас зајебавају за камион.
Онда је испало да од страже нема ништа, а поготову не за џ.
Онда је испало да је сала ипак прљава, и да нема ко да је очисти.
Онда је испало да унутра не ради струја (осим на гурку), и да приде нема ни сијалица.
Онда је испало да БРТ има паметнија посла, наравно – изборе, него да се замајава културом.
Онда је лице из ЦК задужено за Сајам отишло на море, и тамо нико више није знао шта смо се договорили, ни ко то треба да обави, ни зашто.
Онда смо од свих, на било који начин умешаних у организацију, остали нас троје – Весна, Ана и ја, двоумећи се да ли да се препустимо стихији живота и хладном пиву (мој предлог), или да одемо на колективни одмор (кад загусти, сви би да збришу), или да ипак покушамо да спасимо шта се спасти може. Једино што нисмо знали како.
Онда су ствари, некако саме од себе, ипак почеле да се покрећу.
Проблем WC-а се решио спонтано: појавио се закупац баште, заједно са клозетима на спрату. Није имао ништа против да и ми повремено сврнемо до тамо.
Онда се један од планираних гостију – књижевника (нажалост, мој омиљени) плачним гласом јавио да никако не може да дође због проблема са зубима, па мора на операцију, па на дуже лечење, па онда… Буџет превазиђен!
Онда смо личним контактима нашли људе, који су могли да нареде тзв. привредницима да испуне оно што су обећали. Или барем део.
За остало (камион и радна снага) нашли смо пријатеље да помогну.
Онда смо решили и ноћног стражара. Додуше, морало је да се плати, али је и то некако решено.
Онда су салу очистили, орибали и украсили радници библиотеке. Нису могли да отрпе срамоту.
Онда смо нашли пријатеље да мало погурају струју и подаре светлост градској култури.
Онда је БРТ…а, да: БРТ се и даље бавила изборима.
Онда су стигли излагачи, и уз уобичајене трзавице (нико није био задовољан положајем и величином свог штанда, и сви су показивали на комшије, којима је стопут боље, али се, несвесни тога, такође буне), Сајам је могао да почне.
И испао је боље него што смо се надали. Број посетилаца је био значајно већи него ранијих година, претпостављам и продаја (о томе тачне податке ипак имају само излагачи). Понуда књига је такође била осетно богатија.
Сви гости са стране су дали све од себе да књижевне вечери буду успешне. Домаће снаге, које су се одазвале позиву упомоћ и попуниле две вечери, нимало нису заостајале.
Чак се и БРТ пробудила, чим се завршило са изборима, и направила одличну емисију за крај.
Недостатак цигулигања испред сале никоме није засметао.
Све у свему, било је добро. Можда не онолико колико смо желели да буде, и свакако уз много веће муке, али ипак добро.
А можда и није могло без муке.
Можда ниједна добра ствар и не може да се обави лако, а и када буде тако, још лакше се и брже и заборави.
Можда су муке и јад оно једино што памтимо, оно једино што вреди запамтити. А ако је тако, ових дана ћемо се сигурно сећати. И једном ћемо се свему слатко смејати.
НАПОМЕНА:
• Велики песник Вергилије, док је припремао римски сајам књига (још онда је знао шта су муке тешке).

Штампај (пдф)