Милен Миливојевић

(Јелена Радовановић, Џибра, Бранково коло, Сремски Карловци, 2006)

Већ самом необичношћу наслова својих књига, Јелена Радовановић (Бор, 1972) скреће пажњу на своје књижевно стваралаштво које, иначе, заслужује то и својом вредношћу: Повремени прекиди са зујањем (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2000), Ситне изнутрице (Бранково коло, Сремски Карловци, 2002) и Џибра (Бранково коло, Сремски Карлов- ци, 2006).
Угледни издавачи, угледни рецензенти њених књига и награде које је за њих добила, сврставају ову младу песникињу у сам врх српског песништва. За рукопис прве књиге добила је прву награду на „Дисо- вом пролећу“ у Чачку (која је подразумевала и објављивање књиге), а за ту књигу је уследила још једна – „Бранкова награда“ Друштва књижевника Војводине. За другу књигу добила је награду Народне библиотеке Бор за најбољу књигу борског аутора објављену те (2002.) године.
Књигом Џибра Јелена Радовановић дограђује свој поетски пут матерњим језиком (иако живи у немачкој језичкој средини, бавећи се енглеским језиком). Она и у овој књизи рачуна на снагу језика, сводећи га на минимум, али сасвим довољно за поетски доживљај живота и света, овог нашег, данашњег.
Од „Супермаркета“ до животописа једног „Петровића“ који је „посахрањивао идеале“, књига нас води кроз оно што живимо. Уграђујући свакодневицу у поезију, песникиња нуди поезију том непоетском животу, коме је она, наравно, потребна, али које се он, добровољно или наметнуто, одриче. Ако се, дакле, поезија не чита, она се или уопште не живи, или се тек понегде и покаткад, само живуцка, али без сазнања да је то она. Ова би књига могла да такав живот врати поезији.
Поентом већ прве песме у књизи:
Крпимо и трпимо
пардон
купујмо и трпајмо
чегртајмо и дрпајмо
Јелена Радовановић нам слика актуелни тренутак (који се поприлично отегао!) играјући се речима онако како се тај тренутак игра човеком и његовим животом. Ту игру она, још смелије, наставља у „Бројалицама“, изврћући их до болне реалности:
Једно ја
је мућ
друго ја
је трућ
трућ
трућ.
Или, још страшније:
Енден дину
крај Дрине људи гину
а у Сави рака
тика-така
елем белај
бум.
Црнохуморно претварајући де чју језичку игру у крваву збиљу, песникиња, у истом духу, налази и „излаз“ (у „Бестијаријуму“):
У пустим данима кад
џикљају нам канџе
као свежем лешу и
речи су суве као срча у грлу
одемо у зоо врт
срећни да ето
има и беднијих од нас.
И, ако је већ тако, она нам, „На гозби канибала“, нуди нову иронију, такође болну, до сарказма:
Изволите зато ући лепо у казан
та има и горих начина
да вас ближњи ждере.
Могућности језика су неслућене. Само су привидни парадокси, наговештени и насловом песме („Љубавна, оксиморонска“): испланирано спонтан, спржен зимом, одћутим неизрециво вербалан, вриштећи тихо, сурове нежности, смрзнут сунцем – и тако до краја, до стиха „доживотно мртав“. Они сједињују појмове, наоко, супротног значења, дајући им тако нови, прави смисао.
Јеленин наслов „Рурбана криза идентитета“, лепа је и смислена игра грађења нових речи: рурбана је и урбана и рурална, а криза идентитета се лепо уклапа у речник ове књиге, тако непоетски, а тако поетичан. Привидно наративна песма „Глаголска романса“, испричана је једино глаголима (један глагол – један стих) и представља посебан начин сажимања, пример за својеврсну економију језика, својствену, иначе, целој књизи. То иде дотле да се песникиња не либи да у песми употреби и уобичајене скраћенице, као што су „и сл.“ Или „итд“, које су незамисливе и у белетристичкој прози, а камоли у поезији. Овде су, међутим, ове скраћенице баш потребне и смишљено су употребљене. Песма је увек недовршена, њу (знано је већ) завршава читалац, па је баш добро што нас песникиња на то упућује и овим скраћеницама (досад апсолутно непоетским, наравно).
Можда нас је баш та наша лењост (да „нешто треба још и да дорађујемо“) и одвратила од поезије и тиме нам ускратила неизмерно задовољство уживања у (посебно поетском) тексту. (Да ли су томе криве разне „теленовеле“, или телевизија уопште, или савремени карактер и темпо живота – питање је за људе који се баве том врстом анализе). Јелена Радовановић увиђа где је проблем и вешто указује на њега.
Под насловом „Appendicitis“ (написаним на латинском и латиницом, што у овој књизи није необично, нити је случајно!) није описано запаљење ни слепог црева, ни само једног његовог дела (како то тумаче речници страних речи), него све оно што „главе ће нам доћи“. Тако, уосталом, треба читати и целу ову књигу која би, можда, могла да нас врати читању поезије. Ако ни због чега другог, бар да видимо колико нас је песникиња отела од живота и донела у песму.

ЏИБРА
Муљани и гажени
исцеђене сржив
вући ћемо се кући
у стишњене ћелије саћа
висећих гробова
са заједничким зидовима
чалабрцнућемо подгрејано
вапићемо да пипнемо ижџикљалу
децу
са мозговима од меласе
гле остаде нам мекано месо
на прстима као желе
ово смо ми
којима је црни бибер из уста
прштао
и гвожђе у крви сијало
а погана бештија из ока уједала
од нас ли су змије по рупама
стрепеле
гле сад ћелави скупљамо
лепезе дугова и
пузимо по отежалим женама
млохаве жаоке без сржи
у киселој сурутки
празног зрелог доба
муљани и гажени
исцеђени из сржи
остатак добре бербе

ЖМУРКЕ
Доћи кући
шћућурити се у своје ћоше
свежњеве ножева из очију
повадити
сакрити их испод кревета
слузи лажи са коже слуштити
језик орибати и почупати му
длакеу
уши тишином проветрити
мозак дезинфиковати
биљку у запећку залити
према зиду се окренути
бројати шумове на срцу
плакати евентуално

ТИМОЧКИ БЛУЗ
Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви
џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
камо ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће се повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у
косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак тој му је што му је

ПЕТРОВИЋ:
CURRICULUM VITAE
Ено га Петровић
(годиште педесет и кусур прошли
век
сто две седе
једна диплома два радна места
седам жена један брак
двоје деце
пет лажи дневно
један угашени конто
мноштво самозадовољавања
један изнајмљени стан
И једно писмо за које нико не зна)
млати сур глувим друмом
наоблачио се обрвама
усукао му се поглед усијали
џепови
а код куће му ижџикљала дрчна
чељад.
Испостио је Петровић све своје
жеље
распродао убеђења посахрањивао
идеале
и још тек кољуцка наду тупим
ножићем.
Туче град мртвим градом
ал гре и даље Петровић
застаје као пренатрпане таљиге
јер размамузали се то млади лисци
раштркале се хитре шићарџије
разџилитало се то распомамило
загризло то гладно у фрички век
пржи то на све стране
очајним оптимизмом
жаром без вере
и смехом без осмеха
ал не да се Петровић
олињали стари рис
глуми борбу
престао је да игра занимљиве
географије
(те земље више нема
не више под тим словом
изгубио је ту грдне поене)
не скупља марке
(Петровићу нема ко да пише)
не решава укрштене речи
(укрстио их је и превише)
ето га само
где оглодао је кртину живота
закључао се у капут
и сад згурен крцка сам под градом
своје крто срце.

Штампај (пдф)