Књижевни конкурси Народне библиотеке Бор

Виолета Стојменовић

Књижевност и уметност постају конкретан историјски процес тек захваљујући посредујућем искуству оних који њихова дела прихватају, који о њима суде, те их на тај начин признају или одбацују.
(Х. Р. Јаус, Естетика рецепције)
Колико се култура у којој живимо одвија у облику игре? [која] „представља“ борбу за нешто, или пак натјецање у којем долази до изражаја колико нетко може нешто најбоље.
(J. Huizinga, Homo ludens)

Увод

Говорити о културној делатности, уопштено, или у вези са неком установом, претпоставља да је култура јасан појам, а у ствари је реч о термину чије је значење флуидно и условљено контекстом у који се расправа о култури и културној делатности смешта. Одсуство консензуса по питању шта култура јесте, а самим тим, и шта је прихватљиво/ допуштено/препоручљиво као вид делатности у области културе, с једне стране је либерализујуће, јер даје могућност за плурализам и хетерогеност програма и њихову оријентисаност на разнолике форме и садржаје, односно усмереност на различите аудиторијуме, док с друге стране намеће обавезу сталног оправдавања и процењивања сопственог рада и изложеност критици утемељеној на другачијем схватању појмова „култура“ и „културна делатност“. Представљајући овим поводом један сегменат културне политике и делатности Народне биб- лиотеке Бор, конкурсе „Kњига године борског аутора“ и „Конкурс за кратку причу“, имам на уму неколико претпоставки које илуструју значај који придајем овим програмима, а који би се са неке друге позиције лако могао довести у питање:
– Народна, тј. јавна библиотека је популистичка установа, такорећи, по дефиницији против елитизма и елитистичких концепција културе, против свођења културе на тзв. високу уметност и стваралаштво од пресудног и глобалног значаја. У свом приступу култури, библиотека полази од најшире дефиниције којом се у окриље културе смешта више различитих култура, разнолики, диспарантни елементи – артефакти, обичаји и праксе – који чине идентитет, диференцирају на- чин тј. стил живота уже, локалне, и ширих заједница у оквиру којих она делује. При том, све гласније истицање очувања локалних специфичности и неговања локалног стваралаштва, како би се створила противтежа глобалистичким тенденцијама у култури и свакодневном животу, јесте нешто што је довело до тежњи ка изграђивању што чвршће везе између институција културе и окружења у коме се налазе и делују.
– Параметри и критеријуми којима се јавна библиотека руководи при избору и организацији својих културних програма, значај који придаје одређеним праксама и делима, релативни су и специфични, специфични како за јавну библиотеку као тип библиотеке чија је делатност делимично регулисана законом и за сваку појединачну библиотеку, која законску регулативу примењује и прилагођава потребама своје заједнице и средине.
– Јавна библиотека као установа која се са складиштења и чувања преоријентисала на активно учешће у животу заједнице, на комуникацију са појединачним и групним, стварним или потенцијалним корисницима, усмерена је двоструко: с једне стране на подстицање рецепције или потрошње публикација и информација које набавља и поседује, а са друге на подстицање про- дуктивности и креативности. Креативност, независна од априорних аксиологија, као право човека да задовољи своју потребу за стваралаштвом, која се на лествицама свих теоретичара потреба котира као највиша и највреднија, односно, као комуникативно самоизражавање и самоприказивање, у библиотечкој делатности је нашла свог заступника и пропагатора – радионице, конкурси, и програми сличне оријентације заступљени су у свим јавним библиотекама.
– Одзив, заинтересованост, посећеност – дакле, мерљиве величине – у јавној библиотеци јесу битан критеријум у процени значаја и одрживости програма, нарочито када он укључује и јавне финансије. С друге стране, култура, ма колико широко била схваћена, или баш због те ширине која онемогућава јавни консензус о томе шта културу чини и колико је она вредна и значајна, није самоопрaвдавајућа вредност, нарочито не у друштву које има много конкурентније захтеве за јавним средствима, те је стална верификација и аргументација неопходна. Библиотека иницира три- бине и друге врсте јавног полемичог и критичког изјашњавања о оправданости њених конкурса, односно њених критеријума и стандарда.

Конкурси

Конкурс је једна од најпопуларнијих активности у раду великог броја институција, како због своје отворености, тзв. демократичности и транспарентности, тако и због свог лудичког и агон(ија)лног карактера, напетости и неизвесности које стварају тензија између унапред познатих и јасних правила и пропозиција, с једне стране, и неизбежног субјективног вредносног момента шта га са собом уноси сваки члан жирија или комисије. Конкурс провоцира и интензивира стваралачке потенцијале јер награђује, а награда, чак и кад је само симболична, у свести сваког човека, аматера или професионалца у одређеној области, има мотивишуће семантичке и емоционалне конотације. Конкурс има маркетиншке последице, позитивне или негативне у зависности од тога како заинтересовани оцене начин његовог спровођења и његове резултате, на оног ко га расписује, ко преузима улогу мецене победника. Међутим, његова се усмереност не ограничава само на ствараоце и дела, већ и на ширу заједницу, односно на посредовање између дела и средине: конкурсом се од стране номинално компетентних лица вреднује и хијерархизује у име заједнице. Као анимациона активност, конкурс подразумева информисање, али може укључити и сензибилизацију и едукацију, дакле не само указивања, него и оспособљавање за разумевање и коришћење.

Књига године борског аутора

Награда „Књига године борског аутора“ је конкурс који се бави белетристичким стваралаштвом, без обзира на обим или жанр, уз услов да је аутор грађанин Бора, дакле, не завичајни стваралац по библиотечким критеријумима, већ особа која, и иначе, учествује у животу локалне заједнице и самим тим је репрезентује потпуније и стварније. Основана 1996. године, ова награда, с обзиром на то да подразумева добровољно учешће аутора, који су онда дужни да за потребе библиотеке обезбеде примерке својих дела, ипак представља врсту конкурса. Као таква, она, и са становишта библиотеке и библиотечке делатности, и са становишта градске културе и заједнице, врши неколико значајних функција:
1. Посредује између стваралаца и средине у којој живе и раде, упознајући заједницу са локалним књижевним стваралаштвом, информишући о постојању дела ефектније од књижевних вечери и промоција којима људи нису склони, јер унапред рачунају на хвалоспеве, а не на критички осврт. Поред тога, конкурсом се даје на увид целокупна годишња књижевна продукција, обједињују се форме, жанрови, стилови, мотиви, теме и идеје, а не појединачна дела. Институционално посредовање књижевности је неопходно јер је не- посредан контакт са ауторем и делом могућ у занемарљивом броју случајева и зато што хиперпродукција онемогућава увид у све токо-ве стварања, потискујући и маргинализујући локално и аматерско, те је дужност библиотеке, нарочито матичне, да делује посреднички у свом окружењу, и да скреће пажњу јавности, да популаризује локално. Она тиме омогућава присутност и дејственост тих дела, не само као феномена са књижевно-умет- ничким претензијама, већ и као феномена који, макар делимично, чак и када нису садржајем везани за сам град, репрезентују или теже да изграде идентитет града, његове оријентације, интересовања, ставове, да комуницирају вредности и погледе на свет.
Како утицати на значај и значење одређеног феномена у култури једне средине? Овим питањем истичем социо-културни контекст читалачке мотивације и рецепције, тј. чињеницу да поред индивидуалних ставова, интересовања и знања, постоје и чиниоци које обликује ужа или шира социјална пракса. Канали којима се прослеђује информација о постојању и квалитету дела имају утицаја на рецепцију тог дела, подстичу интересовање и жељу за сопственим превредновањем, или за верификацијом од стране посредника, у овом случају жирија за доделу награде, истакнутих вредности и значења, односно проказаних мањкавости: пораст броја коришћења награђеног наслова – а то је евидентно сваке године – статистички је показатељ мотивационе функције овог конкурса (док се о њеној подстицајности на локално стваралштво, што јој је оснивачким актом додељен смисао, може дискутовати). Дакле, библиотека постаје инструмент књижевне комуникације, укључује се и успоставља интеракцију и комуникацију, учвршћујући, при том, и сама свој однос и сарадњу са ло- калним ствараоцима. Начин на који библиотека презентује и дистрибуира овај сегмент локалног културног капитала има значаја за даљу судбину дела. Поред тога што награђеном обезбеђује посебну промоцију уз учешће гостију које сам аутор изабере, у својим просторијама, али и у библиотекама других градова, Народна библиотека Бор улаже велики напор да то дело промовише и путем медија – локалних ТВ и радио станица, дневне штампе, библиотечког листа Бележница у коме се штампају образложења жирија и делови награђене књиге, реакције публике, интервјуи, прикази књижевних вечери победника и сл. и путем сајтова и блогова.
2. Овај конкурс, такође, омогућава библиотеци да се на озбиљан, научни начин, са књижевно-теоријског и књижевно-историјског, али и са социолошког и културолошког аспекта, бави локалним књижевним миљеом, да га систематски прати, анализира и валоризује. Док сама дела показују нивое стваралачких домета локалних аутора, динамику продукције1, кретање популар- ности појединих жанрова, врста, тема, књижевних поступака, дотле сам процес спровођења конкурса и анализа документације о раду жирија, о акцијама везаним за промовисање награде и награђеног наслова и о реакцијама и коментарима из различитих извора, даје увид у квалитет и стратегију рада саме библиотеке, у степен стручности и професионалности који је у раду остварила. Састав жирија, естетски и ванестетски критеријуми којима су се чланови руководили при селекцији и евалуацији (не)исказани кроз њихова појединачна и заједничко образложење, реакција на њихову одлуку од стране аутора и публике значајни су подаци за разумевање књижевног живота града. На основу тога може се пратити и (не)постојање промена у укусима, као и у статусу саме књижевности – колико грађани прате и како оцењују постојање овог конкурса, да ли сматрају смисаоним и оправданим ула- гање у локалну књижевност и подстицање локалног стваралаштва, без обзира на неизвестан и често низак квалитет остварења, да ли је награда подстакла веће интересовање за стваралаштво борских писаца, само су нека од питања на која се може одговорити праћењем и анализом овог конкурса који је после 13 година свакако релевантан извор информација и путоказ за даље планове. Једна од најзначајнијих последица свих дешавања у вези са овим конкурсом јесте отварање јавне расправе, коју ће Народна библиотека Бор покренути у наредном периоду. Та трибина бавиће се управо скицираним питањима, дакле, дискусијом о одрживости овог конкурса, у којој ће поред самих аутора, представника библиотеке и општине као оснивача и финансијера награде, моћи да учествују и сви заинтересовани грађани.

Конкурс за необјављену кратку причу

Овај конкурс је део традиционалног програма који се под називом „Месец књиге“ одвија у Народној библиотеци Бор сваке године у периоду од 15. октобра до 15. новембра.
Жири Народне библиотеке Бор уверио се, пратећи годинама радове који стижу на књижевни конкурс поводом „Месеца књиге“, да су најбољи резултати добијени управо онда, када је конкурс расписан за кратку причу. Зато је 1996. године донета одлука да се убудуће овај конкурс ограничи на жанр кратке приче – образложење приређивача првог зборника прича са конкурса.
Овај конкурс намењен је пре свега аматерима, неафирмисаним ствараоцима, мада је, нарочито 2007. године и неколико сасвим афирмисаних аутора одлучило да конкурише за ову награду. У случају овог конкурса, на који могу да конкуришу сви који пишу на српском језику (мада би пракса, с обзиром на то да смо примали и узимали у разматрање и приче пристигле из Загреба, Сарајева и других градова бивших југословенских република, овој захтев проширила на српско-хрватски, хрватски, бошњачки, …) још је очигледнија утицајност ефикасног коришћења медија, не само на конкурс, већ и на саму установу, при чему овај програм постаје нека врста заштитног знака институције у очима оних који немају непосредног контакта са њом. У почетку је тек занемарљив број прича стизао од аутора који не живе у самом граду или у околини. Прослеђивање текста конкурса другим библиотекама, затим његово постављање и редовно ажурирање на сајту „Библиотеке нашег окружења“, па на касније покренутом сајту саме борске библиотеке, а последње године и на низу блогова и форума, одакле се дистрибуирао путевима које је тешко пратити и анализирати, доводи до константног повећања одзива аутора, и до укључивања и афирмисаних књижевника у надметање, односно до тога да локални ствараоци на овом конкурсу учествују са незнатна 2–3 процента од укупно пристиглих. Популаризовању конкурса допринела је и, из године у годину све интензивнија, промоција конкурса путем локалних телевизија, које су у последњих неколико година, управо због пораста ширег значаја самог конкурса, заинтересованије да гостовањима чланова жирија и прилозима о проглашењу резултата конкурса пропрате ову акцију библиотеке. Бележница, лист Народне библиотеке Бор, у којем се сваке године штампају образложење жирија и награђене приче, такође је имала утицаја на привлачење пажње потенцијалних аутора, и других, које конкурс интересује као репрезент књижевних токова и тенденција у савременој краткој причи. Сваке друге године Народне библиотека Бор објављује и зборник изабраних прича са овог конкурса, који је са излажењем друге књиге добио назив Приче у папучама. Не треба занемарити ни чињеницу да је експанзија електронских комуникација, Интернета и мобилне телефоније, као и општа тенденција ка фрагментаризацији и атомизацији на социјалном и психолошком нивоу, култура економије и економичности, брзине, хиперпродуктивности, потребе за новином и брзином, учинила да кратке, минималистичке форме, не само у књижевности, већ и у другим уметностима, постану све популарније и све заступљеније у општој продукцији, нарочито аматерској и лаичкој. Недавна појаа тзв. „блог књижевности“ додатно је условила превласт кратких књижевних облика. Конкурс је, дакле, анимирао не само ствараоце који су и пре тога били наклоњенији краткој форми, већ и оне који су хтели да ухвате корак са модом. За разлику од „Књиге године“ која делује промотивно на ауторе и појединачна дела, овај конкурс промовише више саму форму него појединце.
Специфичност овог конкурса јесте, дакле, жанровско одређење, које се убрзо по оснивању показало недовољним, те је употпуњено и квантитативним – приче којима се конкурише треба да буду до 3 куцане стране. Сам статус кратке приче у свести како стваралаца, тако и компетентних читалаца, непрецизан упркос неколиким покушајима водећих светских теоретичара књижевности да овај појам дефинишу и колико-толико омеђе, представља известан стални проблем у његовом спровођењу, намећући члановима жирија дубље залажење у проблематику жанрова и врста, праћење кратке приче на глобалном нивоу како би се, уз свест о историчности форми, благовремено уочавала сва померања и модификације којима ова наративна врста подлеже у делима значајних писаца и иноватора. На конкурс често стижу текстови који су више есеји него приче, односно приповетке и новеле, али и текстови који спадају у готово још нову област мини-приче. Из тога произилази неопходност самеравања формалних и естетских критеријума, да би се одредиле три приче које јесу кратке и које поседују висок степен књижевно-уметничке вредности. То је, даље, условило да овај конкурс и акције са њим у вези, стекне и известан едукативан карактер, да покреће на разматрање дистинктивних обележја кратке приче и уочавање репрезентативних модела.
Анимирати потенцијалне ствараоце и реципијенте да размисле о томе шта кратка прича јесте и шта би могла бити, циљ је темата из 17. броја Бележнице, који се овом проблематиком бави како из угла науке о књижевности, тако и из угла самих писаца, од којих су неки и сами с времена на време учествовали на конкурсу о коме је реч. Други едукативни моменат у покушају сензибилизације за проблематику кратке приче био је овогодишњи сајам књига, током кога су посетиоци могли предлагати или гласати за већ предложене кратке приче, а на основу чега ће, после ревидирања списка од стране компетентних библиотекара и израде библиографских и текстуалних коментара везаних за изабране приче, бити сачињена једна електронска публикација, антологија кратке приче. Она ће, постављена на сајт и везана за текст конкурса, бити и нека врста необавезног и необавезујућег репрезентативног корпуса текстова како за угледање, тако, пре, за модификовање и превазилажење, онима који би да се баве уметношћу кратке приче.