Бранислав Бане Димитријевић

Можда мало и претерујем, али они који на ex-Yu просторима живе за или од књижевности знају да овакав бомбастичан наслов ипак није ни предалеко од истине. Никад се више књига није штампало, и никада велики хитови нису имали толике тираже, па опет… највећи проценат књига штампа се у смешно малим тиражима, о трошку аутора или спонзора, затим поклања пријатељима и породици. Књижарска мрежа је (да ли неповратно?) нестала и свела се на тек неколико преосталих локација у великим градовима (најновија вест гласи да је и у Крагујевцу управо затворена последња!). У радњама на чијим фирмама пише КЊИЖАРА, продаје се канцеларијски материјал, школски прибор и ситна галеријска роба намењена за рођенданске поклоне. Код трговачких путника и уличних аквизитера могу се наћи углавном практичне књиге – кувари, речници, популарна психологија…
Проблема са издавањем својих дела немају само прави хит писци (што најчешће нема никакве везе са књижевношћу) или они који су се (заслужено или не) сместили на уредничка и друга руководећа места у дотираним издавачким кућама (било од стране државе, општине или неке донаторске организације) и другим институцијама културе. Они су решење нашли у томе да једни другима издају књиге, врше откупе, деле награде, пишу хвалоспеве у часописима које опет они сами и издају и читају…
Једно од решења за превазилажење такве, наизглед безизлазне, ситуације је КЊИЖЕВНОСТ НА СТРУЈУ – кованица која означава све чешћу појаву писања и објављивање сопствених, али и туђих, књижевних дела на интернету. Предности овога су заиста велике – од цене коштања таквог подухвата – која је тек симболична и за аутора и за читаоца, преко броја ових других – који и на најскромнијим са товима далеко превазилази стандардне штампане тираже, заобилажење књижевних кланова и интересних група, који врло често, штитећи своје позиције, потискују и одбацују стварни квалитет, па до широке доступности и приступачности које обезбеђује овај медиј…
Може се рећи да се књижевност на струју озбиљно упустила у трку са штампаном књижевношћу – у којој је неизвесно ко ће победити, али је сва прилика да ће наставити да живе једна уз другу, испреплетане на корист већине заинтересованих. А они који ће због тога бити на штети, свакако да су то и заслужили.
Па ипак, постоји област у којој је књижевност на струју већ однела убедљиву превагу, а то је област књижевних часописа. Улогу коју су штампани часописи деценијама имали – да објављују краћа дела мање или више афирмисаних аутора, теоријске есеје, приказе књига, конкурсе, награде, полемике или вести – готово у потпуности су преузели књижевни сајтови, блогови и портали. Њихова дневна актуелност, распострањеност на читаво говорно подручје – не само читалаца већ и аутора и сарадника, као и други садржаји – као што су дискусиони форуми, могућност питања и коментара, аудио и видео записи, а све то притом готово потпуно бесплатно, ствари су са којом штампани књижевни часописи не могу да се такмиче. Ограниченог тиража и лоше дистрибуције, мале актуелности, усмерености на издања једног или групе издавача – оних који стоје иза часописа, они све више постају реликт неког прошлог времена. Једини излаз који стоји пред штампаним књижевним часописима је у инсистирању и истрајавању на високом садржајном и визуелном квалитету. Они се не могу такмичити са интернет брзином, ажурношћу нити ценом, те неминовно морају постати својеврсни зборници или антологије озбиљног квалитета, чувари традиције, једном речју – лепе књиге које вреди чувати на полици уз Андрића и Хемингвеја, јер читалац осећа потребу да им се повремено враћа и поново их ишчитава.
Књижевних портала зато има све више, што је сјајно, јер већина њих међусобно сарађује, што опет доприноси побољшању појединачног квалитета код свих. Можда је и управо баш та мера сарадње, видљива кроз раширеност мреже сарадника, оно што одваја добре сајтове и портале од оних још бољих и најбољих, јер лоших готово и да нема. (И када се појаве такви, веома се брзо гасе услед недостатка посетилаца, не остављајући трага за собом.) Смештени само физички у Београду, Загребу, Мостару или Крушевцу – на пример, они на прави начин спајају читав овај културни и језички простор у једну заједницу добрих и креативних људи. Људи који воле и стварају књижевност, културу и лепоту.
Вратићу се за крај на почетак, на сам наслов, тек да кажем, да се исправим, да књижевност није умрла, и да вероватно никада и неће. Књижевност је жива и живеће док буде било мислећих људи. Књижевност на струју, међутим, чини да све то буде мало брже, поштеније, јефтиније, лепше, лакше и веселије. А то улива наду.

Штампај (пдф)