Бранислав Бане Димитријевић

Кратка прича је релативно нова књижевна форма. Њене главне постулате су поставили пре свих Едгар Алан По и Антон Павловић Чехов, и то не некаквим прогласима или упутствима, већ управо кроз приче које су писали на тај, тада ре- волуционарно нови, начин. Појаву једне такве, кратке и ефектне, приче, условио је тадашњи друштвени тренутак – убрзaна индустријализа- ција и све шире образовање широких народних слојева (дакле шири слој конзумената сразмерно мањег читалачког искуства и стрпљења), а посебно развој периодичних публикација – новина, часописа и магазина, не нужно књижевних, а у које се кратка прича идеално уклапала.
И премда је временом кратка прича као посебна форма еволуирала на више начина и у више праваца, ипак су њени првобитни принципи у основи остали готово исти. Они се можда најбоље могу објаснити кроз њено само име: КРАТКА – ПРИЧА.
Реч ПРИЧА овде има своје базично значење. Дакле, ради се о једном догађају, ЈЕДНОЈ причи, коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја.
Реч КРАТКА не указује нужно на њену дужину (има кратких прича од својих двадесетак, па и више, страна), већ првенствено на приступ причи, метод њеног изношења на што РАЦИОНАЛНИЈИ начин, без сувишних увода, скретања, објашњавања, меандрирања…
Многи писци, почетници нарочито, али неретко и они искуснији, заведени управо самим називом, заборављају да није свака прича кратка прича, а такође то није ни сваки кратки прозни запис. Милећи да су написали кратку причу (или приче), они под тим именом објављују у књигама и часописима, или шаљу на разне конкурсе, читаву лепезу других књижевних форми, као што су остале приче, приповетке, есеји, импресије, исповести, анегдоте, виц- приче и шта све још не.
Чак се слободно може рећи и да свака прича која је кратка не мора нужно бити и кратка прича. Шта је онда оно што чини ову посебну приповедачку форму? Како треба да изгледа, а да би се без икаквих сумњи и недоумица могла назвати тим именом?
Кратка прича почиње без икаквог увода, одмах улази у сам догађај, врло често кроз дијалог, управни говор лика којега упознајемо тек касније. Све оно што приповедач у другим прозним формама саопшава у уводном делу, овде се исказује на посредан начин, кроз радњу, и на најрационалнији могући начин. Као, уосталом, и све остало.
Карактеризација ликова се такође даје углавном посредно, кроз њихове речи и поступке, а ако се негде и дају појашњења, она су најкраћа могућа, на нивоу скице, и искључиво у функцији приче. Да ли је неко висок, плав, леп, ружан, слабовид или ћелав, на пример, сазнајемо само ако је то битно за развој догађаја. Све остало, а што не утиче на описани догађај, приповедач нам не саопштава, јер нема разлога за то. Такве ствари само оптерећују кратку причу, смањују њену ефектност и непотребно скрећу читаочеву пажњу.
Кратка прича најчешће прати два лика, њихов однос, отворени или прикривени сукоб и разрешење тог сукоба, које долази на са- мом крају. Понекад је то само један лик и његов сукоб са неким проблемом, околином или са самим собом, а ређе се ради о три лика и односима у њиховом троуглу. Кратка прича са више од три лика је изузетно ретка, јер захтева велику вештину да се одржи рационалност приповедања и не одлута у неку другу форму.
Кратка прича, рекли смо већ, прати само један догађај, сукоб, проблем. Не прати га нужно од самог почетка, али га обавезно прати до краја. „Попните човека на дрво“, сликовито је то објаснио (цитирам по сећању) Курт Вонегат, „и гађајте га камењем. То како је успео да сиђе је кратка прича.“ Дакле, не где се дрво налази, не како се човек попео на дрво, не ништа друго – само како је успео да сиђе.
Приповедач обавезно само разрешење чува за крај, и труди се да га у међувремену на што бољи начин сакрије од читаоца. Он радњу и размишљање ликова води у једном правцу, заводећи тако читаоца попут мађионичара (или уличног преваранта), и завршава у другом (или сасвим трећем), што неочекиваније то успешније. Не ретко, поготово у новијим причама, лик се оставља у наизглед неразрешеном проблему, а читаоцу препушта да наслути шта ће бити даље. Па ипак, приповедач увек довољно јасно оставља назнаке шта то може бити – улазак у још већи проблем или тријумфално разрешење. Надовезивање читаочеве личне представе о тријумфу и(ли) пропасти,односно рају и паклу, може бити изузетно ефектно и учинковитије од било каквог пишчевог поентирања.
Писање у оваквој, врло дефинисаној (слободно можемо рећи) шеми, може бити с једне стране ограничавајуће за писца – коме за утеху увек остају друге приповедачке форме, али са друге и крајње подстицајно, о чему нам говори велики број сјајних (и међусобно сасвим различитих!) кратких прича и њихових аутора. Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, а за аутора – по- четника не постоји бољи начин за вежбање приповедачке технике и дисциплине. И можда више од свега – размишљања. А све то, у крајњој линији, на радост читалаца.

Штампај (пдф)