Елизабета Георгиев
Радионица осмеха
Песничка радионица у библиотеци у Димитровграду
Гледаћу ТВ или играћу игрице на компјутеру!”, најчешћи су одговори малишана ако их упитате шта ће да раде када заврше са школским обавезама. У осмишљавању слободног времена јави се и понека књига, углавном наметнута од стране одраслих и као директива наставника језика. Релативно мали број деце ће узети својевољно и с љубављу да прочита нешто за своју душу, а и она која читају су у друштву окарактерисана као бубалице или књишки мољци. Више није IN да се време проводи у друштву књиге. Али, слободно време зна да се одужи и да свакодневне занимације постану досадне, макар то била и игра. Да бисмо деци скратили „муке” са слободним временом, ми у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду, дошли смо на идеју да направимо једну симпатичну играоницу преко које ћемо деци приближити књигу и омогућити им да корисно и креативно проводе своје слободно време. Створили смо Песничку радионицу, која је у мају ове године прославила шест година свога постојања. Према почетној идеји да се организује таква радионица, требало је да се окупе талентована деца, првенствено мали песници, ученици основне школе, како би се приредила збирка њихових радова. Радионица је временом привлачила све већи број деце, која су радо долазила у библиотеку и стварала. Убрзо се увидело да Песничка радионица добро функционише и да је не посећују само деца заинтересована за писање. Песничкој радионици су се прикључили рецитатори, глумци, мали сликари. Њени чланови постали су и талентовани ученици гимназије. Ниједна већа културна манифестација у граду није прошла, а да у њој није учествовао и неко од полазника Песничке радионице. Низале су се активности. Временом, за децу су и радионица и библиотека постале кућа – шареница, у којој су могли да испоље сву своју креативност и да касније, са осмехом, гледају плодове те своје креативности. Песничка радионица је постала летовалиште уметности, место где млади активно проводе своје слободно време и чине чуда.
Шта се све ради у радионици? Идемо редом.
1. Ловци на речи су мале и нешто старије поете, ученици основне школе и гимназије. Једном недељно, они упорно долазе у своју радионицу, увек спремни да учине одлучне акције у потрагама за речима. Потрага за речима је једна „авантуристичка” акција деце у којој она, вешто баратајући речима, долазе до интересантних идеја и симпатичних конструкција и, наравно, до готовог производа у лику песме или приче. У овом делу својих активности, радионица има огроман значај ако се има у виду триглосија њених чланова. Деца се труде да стварају и на српском и на бугарском језику, а понекад и на дијалекту, којим се служе у свакодневној комуникацији. Шопски зна да буде права језичка „злоћа”, па деца врло често „бркају” речи што доводи до смешних ситуација. Непобитна је чињеница да и по квантитету и по квалитету предњаче радови на српском, али све већи број полазника радионице се опробава у стварању на бугарском језику. Ту радионица има велику улогу. Заједнички читамо популарне бугарске ауторе за децу, одгонетамо значење непознатих речи, тражимо речи које се римују, говоримо на задату тему, просто откривамо онај дух језика који деца у школи немају могућности да открију.
Часове – игре понекад организујемо и ван библиотеке и ван школе, на „кул-местима” у граду која деца често посећују и воле (Спортски центар „Парк”, главна улица, „Строшена чесма”, школско двориште), као и на неким необавезним местима (двориште градског вртића, ливада поред Нишаве, двориште манастира Светог Дмитра и др.). Те играонице смо осмислили на принципу разговора на неку тему уз потрагу за речима које се римују, помало зачињеном авантуристичким походом за изгубљеном маштом. Деца имају задатак да после сваке играонице понешто напишу, и то једино ако их је тема довољно инспирисала, без обавезе да морају да пишу. У таквој опуштеној атмосфери, рађа се јак стваралачки и такмичарски дух кога оживљава креативност најмлађих. У радионици често читамо песме познатих домаћих и страних песника и заједнички ловимо песничко умеће. Иако су стално насмејани и весели, и константно раде многе лепе ствари за које су награђени, највећи успех је радост на лицима малишана када угледају своју машту преточену у књигу. Ми се, у библиотеци, својски трудимо да им приуштимо то задовољство.
На тај начин је у Песничкој радионици настало пет књига. Из штампе је 2001. године изашла књига Разиграни снови, збирка песама ученика Основне школе „Моша Пијаде”. Исте године штампана је и збирка на бугарском језику По следите на мечтите (Траговима маште). Затим, 2002. излази збирка литерарних радова ученика гимназије, под називом Шапутања у зачараном кругу, а 2004. збирка основаца, по имену Дуга снохватица. 2005. године светлост дана угледала је заједничка књига о толеранцији Потрага за топлим погледом. Из радионице је „полетео” и Сребрни лептир, ауторска књига девојчице Тамаре Јанков, дугогодишњег члана Песничке радионице. У току је рад на новој двојезичној збирци песама и прича чланова радионице. Радови настали у Песничкој радионици се штампају у часопису за децу на бугарском језику Другарче. Готово у сваком броју има по неки рад дечака и девојчица из радионице. Јунски број часописа већ је традиционално тематски. У њему се на већем броју страна штампају најуспешнији радови малих песника. Поред Другарчета, њихови радови излазе и у Невену, Ђачком добу, Ђаку. Доказ квалитета онога што раде су многобројне награде које су деца освојила на фестивалима дечјег стваралаштва не само код нас, већ и у Републици Бугарској. Имамо победника „Златног звонца” у Новом Саду, добитнике првих награда у Коларима, затим на фестивалу Дани Гордане Брајовић у Алексинцу, на коме су и наше две књиге добиле посебне похвале. Имамо награђене на Невеновом фестивалу као и на међународном фестивалу дечје књиге у Сливену (Република Бугарска) и још много других успеха.
2. Брбљивци. Некако је логично да писање и рецитовање иду заједно. Деца се труде да лепо читају и своје и туђе стихове, а да то читање буде интересантно онима који га слушају. Тако су се у Песничкој радионици оформили и рецитатори – брбљивци, који су постали саставни део свих културних манифестација у граду: када треба нешто да се прочита, да се кажу неки стихови, да се представи нека књига. Посебно велико интересовање влада за такмичење рецитатора. „Тренинзи” се, наравно, одвијају у библиотеци, која постаје мали истраживачки центар у коме се открива најбоља песма и најбољи начин казивања. Неколико година за редом, екипу из Димитровграда на регионалним такмичењима рецитатора углавном чине деца из радионице. Имали смо и два финалиста на републичкој смотри рецитатора „Песниче народа мог”, а посебан успех смо постигли прошле године када је мали Марко Тодоров освојио 5. место у конкуренцији ученика од 1. до 4. разреда основне школе.
3. Шкрабала. Када се пишу дечје књиге, када се лепо чита оно што је у њима написано, онда оне треба да буду и лепо илустроване. Већ у току рада на првој књизи, деца су одлучила да је сама илуструју. У почетку су доносили своје готове цртеже, а касније су цртали и у оквиру радионице. Онда када лов на речи није успешан, када никако не може да се склопи рима, када је машта одлутала код неког другог, лепо су се хватали оловке и бојица и цртали. Мала шкрабала стварају своју уметност, за коју им је сама радионица често инспирација. Имали смо неколико малих изложби које су пратиле представљања књига, као и изложбу организовану поводом 1. децембра, Дана борбе против сиде. У библиотеци смо направили кутак у коме су изложени њихови ликовни и поетски радови. Деца имају могућност да њихови шарени цртежи освану и на страницама Другарчета, Невена, Ђачког доба. За све то је потребна само добра воља, мало боје и парченце маште.
4. Снохватице. Једна активност у радионици следила је другу. Писци су тражили илустраторе и рецитаторе, а сви заједно позивали су глумце. Са глумачким активностима у Песничкој радионици почели смо још приликом представљања прве збирке Разиграни снови. Идеја је била да се уради нешто необично, да представљање књиге не буде досадно читање, већ интересантна прича о томе како се ствара књига. Са том традицијом наставили смо са сваком објављеном књигом. Представљање сваке књиге је права мала позоришна представа. Идеје за сценарија рађају се у радионицама. Представе – представљања се играју у Великој сали центра за културу и на њима увек присуствује велики број посетилаца – родитеља, рођака, наставника и вршњака малих глумаца (без лажне скромности, данас је свакако успех да на представљању једне књиге присуствује двестотинак љубитеља лепе речи). Интересовање деце за такав вид активности је велики. Сцена је једно слатко искуство, па завидан број дечака и девојчица, и основаца и гимназијалаца, просто опседа библиотеку да своје слободно време проводи спремајући различите сценске облике – игроказе, рецитале, представе.
Тако су мали песници и глумци задивили пиротску јавност изводећи сценско казивање „Пискарало, Шкрабало и Мудрица” (сценарио Е. Георгиев). Рађено у веома кратком року, оно је доказало сву креативност уиграног тима малих и великих стваралаца Песничке радионице. Ученици гимназије су припремили представу под називом „Загризи живот” (сценарио Е. Георгиев), која је настала кроз радионице на којима се говорило о болестима зависности младих, а као одговор на рапубличку акцију „Играј за живот” (у Димитровграду је играна три пута и увек је била више него добро посећена). Циљ представе је да млади људи кроз њену причу могу да сагледају сву трагику живота и да истовремено, кроз ироничну слику стварности, пронађу себе и увиде своје грешке. Све у свему, представом смо успели да остваримо почетну идеју о спајању креативног и едукативног. Чланови Песничке радионице спремили су игроказ „Чаробна соба”, причу о томе шта значе лепе речи и шта значи да се поштује туђе мишљење. Кроз игране сценске секвенце обележавамо и годишњице српских и бугарских аутора. Тако смо 2004. године направили једно вече посвећено Јовану Јовановићу Змају, на коме је учествовало двадесетак чланова радионице. Прошле године смо урадили представу „Црно-бели свет”, са поднасловом „Срцем бриши, мане толериши”, која говори о међуљудским односима и толеранцији. Као и „Загризи живот”, и ову представу је публика изузетно добро примила.
Ове године гимназијалци, млади талентовани глумци, спремили су представу „Кафић Заврзлама”, са којом ће учествовати на Десетим позоришним сусретима ученика гимназија Србије.
Песничка радионица је отворена за сву децу у Димитровграду. Довољно је да дођу и пожеле нешто да раде – да читају, пишу, сликају, глуме. Статистика говори да откад постоји радионица деца много више читају. Веома често на самим радионицама разговарамо о прочитаним књигама и о лектири. Ти разговори су веома занимљиви и вероватно би сваки аутор пожелео да саслуша мишљења малих читалаца, који својски знају да скенирају књигу до детаља, да уоче све мане и све врлине штива и да на свој начин дефинишу своје лично мишљење о прочитаном. Тај део активности радионице је изузетно користан за децу, јер она сама постају промотери прочитаних књига. Дешава се да књига која је добро изрекламирана и анализирана од стране детета које ју је прочитало, крене на читалачки пут од руке до руке других знатижељних малих читалаца. Кроз „Радионицу осмеха” и књига је постала дража и ближа. Деца се и даље смеју читајући. Књига више није само лектира коју по задатку треба прелистати за следећи час. Књига је велика тајна која треба да се открије, па била то Потерова или Хајдукова тајна, или тајна било ког јунака било које књиге. Радници библиотеке су принуђени да неке наслове, због малог броја примерака, стављају „под тезгу”, јер их деца резервишу и чекају ред да би их прочитала. Дешавало се у више наврата да дође до малих чарки међу децом – ко ће пре да дође до тражене књиге.
Библиотека је последњих година постала на неки начин друга школа дечацима и девојчицама овог малог града. Особље библиотеке усрдно се труди да на што интересантнији начин деци приближи књигу, инсистирајући на томе да деца читају и на једном и на другом језику. Библиотека као храм знања треба да буде отворена за све, а посебно за најмлађе који тек улазе у свет знања и лепе речи. Тежећи да привуче што већи број малишана, она је „поставила” само једно питање – како једна „кућа” попут библиотеке може да постане дом деци која не знају како да организују своје слободно време. Одговор је био – Песничка радионица. Мала, али одабрана чета дечака и девојчица, коју чине чланови Песничке радионице, успешно војује са тим вишком слободног времена и ствара нешто лепо. Креативности и знање су, на првом месту, оружје са којим мали становници Димитровграда могу да оду ван граница свог града и да покажу своје умеће. До сада су то радили веома успешно. За такав рад довољни су им само мала помоћ и разумевање одраслих.
(Аутор текста је библиотекар и руководилац Песничке радионице у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.)
Штампај (пдф)