Весна Тешовић

Јавна расправа у Народној библиотеци Србије поводом иницијативе да се промени профил награде за најчитанију књигу године коју додељује ова институција

Награда за најчитанију књигу године коју додељује Народна библиотека Србије је установљена 1973. и први добитник је био Милош Црњански за Роман о Лондону. У историји награде било је неколико периода када награда није додељена (1974, 1982. и у периоду од 1985. до 1988. године), тако да није преседан што је у марту ове године инициран предлог да се додељивање награде замрзне на неко време.
Многи су разлози због којих је покренута ова иницијатива. Пре свега, то је награда коју додељују библиотекари, а у ствари је додељују читаоци. Искуство је показало да није могуће разграничити библиотечку статистику од промоције вредности, те да се створио изразити несклад између квантитета и квалитета прочитаног у библиотекама Србије, а самам тим и награђеног. Запретила је опасност да награда потоне у инфлацији стотина награда разних профила које већ постоје. У консултацијама су учествовали чланови Управног одбора Народне библиотеке, Комисија за доделу награде и директори библиотека у Србији. Више од пола библиотека се одазвало и заједно са члановима Управног одбора и Комисије подржали су ову иницијативу.
Заједничко решење које је предложено учесницима јавне расправе састојало се у следећем: библиотека ће наставити да евидентира читаност књига јер је то потреба културне заједнице;са списка 25 најчитанијих књига жири библиотекара би одабрао књигу, која би добила награду „Књига године у библиотекама Србије”. Предлагачи овог решења гајили су наду да ће тако помирити оба критеријума – квантитет и квалитет.
Позиву на расправу одазвали су се представници библиотека из Србије, професори са универзитета, издавачи, уредници часописа и књижевници, а размишљања и оцене које су се чуле биле су различите и често опречне.
Они који су се залагали за укидање награде аргументовали су своје мишљење тиме да су књига, писац и издавач награђени већ тиме што су најчитанији и да библиотека ту само технички одрађије посао. Чињеница да су романи најчитанији већ унапред дисквалификује остале жанрове, те тако нпр. поезија или филозофска дела немају никакву шансу да уђу у жирирање. Напоменуто је да читаност неке књиге не зависи само од рода и жанра, већ и од политичке актуелности. На интересовања одрасле читалачке публике готово је немогуће утицати у библиотеци, јер постоје медији који су много јачи у пласирању „хитова”, а тиме и у креирању укуса. Било какво проглашење књиге године и у нашој средини постаје беспредметно јер многе институције то чине, те једне године може и пет књига да понесе ту титулу. Тако се само обесмишљава оно што је већ бесмислено. Свака награда, уз лични престиж, диже тираж, па не треба занемарити финансијски ефекат, а тиме и могућност да се лобира. Упозорено је да у том случају награда зависи од жирија који може бити свакакав.
Изречена је и сумња у способност и стручност библиотекара да процене квалитет књижевног дела и подвучена чињеница да ће, уколико се прихвати предложак од 25 најчитанијих књига у библиотекама, библиотекари бирати по списку који нису сами сачинили већ неко пре њих.
Било је и мишљења да награду треба доделити, уз предложену промену критеријума, пошто и то даје могућност да се на фини начин скрене пажња на квалитет. Квалитет књиге библиотекари виде на више начина: поред садржаја не сме се занемарити изглед књиге, њене корице, повез, чистота и лепота српског језика који се нуди читаоцу кроз квалитетне преводе или лектуру. Предложено је и да жири директора матичних библиотека изабере књигу године, али да при том не користе предложак од 20 књига које избаци библиотечка статистика.
Овом расправом отворено је и питање набавке књига у нашим јавним библиотекама. Ако се прате читалачка интересовања огромне већине корисника јавних библиотека, онда се у великом броју примерака мора набављати тзв. лака литература што се одражава и на листу најчитанијих књига у библиотекама. Тако је у библиотекарској пракси дошло до својеврсне дилеме: да ли на библиотеку гледати као на храм културе, или пратити савремени тренд да постане сервис грађана. У последње време, семинари који су се организовали за библиотекаре нису се бавили њеном културном функцијом колико су инсистирали на појмовима: информациони центар, менаџмент и маркетинг, положај библиотека у оквиру економског система. Мисија коју библиотека треба да има у савременом друштву, да негује читалачки укус, естетске критеријуме и омогућава људима да лакше изграде сопствено мишљење и критички и конструктивни дух, као да је бачена у засенак. Данашњем читаоцу најчешће је потребан садржај који ће га забавити, који представља најлакше (и најјефтиније) бекство од свакодневице, који га не обавезује на веће размишљање. Пошто мора да поштује жеље „његовог величанства корисника”, библиотеци је тешко да се у својој културној мисији бори против популизма и подилажења општем укусу. Потребно је пронаћи снажан механизам да се квантитет, као мерило, претвори у квалитет, а то ће бити тешко остварљиво док библиотека у оквиру своје стратегије јасно не одреди своју функцију: да ли ће бити културни, социјални, информациони или ини центар. Тако, и кад је реч о Награди, статистика може бити оперативни податак на основу кога би се тражила „права мера” шта би библиотекари награђивали, а та мера би морала да одражава национални задатак у култури који библиотека има.
Остало је да сачекамо фебруар месец и да видимо како ће се редефинисати ставови, разрадити критеријуми и донети нов правилник по коме ће бити изабрана „књига године библиотека”. А расправа, као свака расправа, отворила је низ питања на која библиотека и библиотекари не могу сами дати квалитетне одговоре без заједничке дугорочне акције министарстава културе и просвете и телевизије као најмоћнијег медија.

Штампај (пдф)