Горан Миленковић

Што се осталих ствари тиче, писала је године 1952. из Штутгарта својем супругу Хајнриху Блихеру Хана Арент, ишла сам код Франца Бема (о чему ћу известити Барона) и на проклету конференцију немачких библиотекара. Да ти кажем, cher ami, то је неописиво, требало је да си тамо. Хвала богу, ту су били Гизела фон Бизе и Епелшајмер, тако да сам могла да дангубим већину времена и, под два, нисам изгубила сву веру у човечанство. Сама гардероба такозваних дама на банкету, на коме су се држали бескрајни говори о „лепом Мајнцу” – који лежи пред нашим очима као грозна гомила ђубрета – нешто најгоре. Никоме није сметало ни на један начин. Али, са друге стране било је добро што сам дошла.
Ханa Арент, црно-бело чудо које гледам пред собом: прекрштених ногу, у простој, ненаметљивој блузи, уредно зачешљане косе, са неизбежном цигаретом међу прстима, и са лицем које исијава светлост – она одлази негде удесно, а на лицу неодређен осмех, и широке очи. Друга страна лица је у сенци. А она осветљена – немогућа је. Као да интелектуална супстанца емергира, недотакнута димом и мрљама сенки.
Овде остаје недоречено – шта је могло бити толико страшно и обеспокојавајуће (без последица ћу заобићи ноту колоквијалне приватности која се љуљушка између речи), да би неко био на ивици да изгуби поверење у човечанство?! Да ли је то гардероба „такозваних дама”? Тешко да ће, за Хану Арент, то тако бити. Гледам пре у оно међу цртама истакнуто сазнање о говору (које као да је обгрљено тракама и ђинђувама с хаљина), и то говору који греши: тако што приповеда о нечему што није – као да јесте. И тај говор тече бескрајно, тече, тече и тече. И лепи Мајнц лежи, нем и обезглављен, у вашару своје ругобе. И тај говор и није говор, то је пре химна. Једна групна метанија. И то није ништа ново.
А како до тог тзв. говора долази, то јест како је то дошло и на који начин је тај хорски напев приспео у ни за кога (осим за Хану Арент) „нервозни ваздух” банкет-сале, о томе нема речи. Између слутње и знања видим овде једно разочарање – једне жене филозофа, с вечном, неугасивом ватром у руци, која је очекивала можда макар зрнце, али онда зрнце саучесништва у покушају непристајања на мирис и звук одвратне машине инертног и несвесног света – од људи који живе међу књигама.
То свет лежи под телима и речима, свет са својом историјом и својим структурама, и својим замислима онога што ће доћи. И лежи такав, наказан, капитално ужасан и комично баналан, као проклета гомила хистеричног и патетичног зла (полеђину културе, тврди Фредерик Џејмсон, одувек граде крв, тортура, смрт и страва), које је изокренуто и супротно свему, па и самоме себи, непрепознатљиво, и грозно, и јавно. Нешто најгоре. Ово јавно, које својом светлошћу затамњује ствари, па се самоизграђује од празних речи и празних говора, то је очај Хане Арент. Очајна времена су мрачна, а стање беспоговорног пристајања од стране оних од којих се очекује послушност, за које није потребна ни принуда, ни наговарање, то је ништавност и значи понижење.
А највећи непријатељ ауторитета је презир, а најсигурнији начин да се ауторитет поткопа јесте смех. Њих, међутим, нема, у Мајнцу. Он је леп, увек леп.
На крају се питам (cher ami) – шта је то оно „неописиво”, и слутим да је то од осећања, тешког, мучног осећања заједничке безнадежности, које је превисоко и прешироко и предубоко да бисмо се могли једноставно и лако с њим помирити. Када је тако, баш тако а не некако другачије, онда су ту неки други људи (неки један, и неки други, и неки трећи, и неки четврти). И онда је ту спасоносна дангуба, губљење дана, стицање раздањења. Или поновљена откривања света у правој сјајној светлости – самоће, размишљања и присности. Присности.
Када изнова погледавам на ту фотографију, ја можда боље него пре тога разумем онај живи и собом испуњен полуосмех. Али, ја сам задовољан, јер разумем да га не могу разумети, јер ја коначно и не знам шта и од чега он заиста јесте. У томе сазанању које нема краја заиста има некакве светлости.

Штампај (пдф)