О Летопису Борске парохије и цркве

Драган Стојменовић

Летопис Борске парохиије и цркве (1925–1968), који је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, до данас није одштампан. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића, који је и аутор Летописа. Уколико ово издање буде одштампано, приређивач је испланирао структуру књиге са уводним текстом, стручним редакцијским планом и приступом тексту, напоменама, завршним текстом борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимилом оригиналног рукописа и посебним прилогом са фотодокументационим материјалом. Текстом који је пред вама покушаћу још једном да истакнем вишеструки значај и вредност објављивања овог рукописа.
Оригинални рукопис је, по традицији борској, изгубљен, а поменута традиција која је већ окрактерисана као немарна, заузеће посебно место у овом тексту. Фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. Све остале гласине нису потврђене и нису засноване на чињеницама. У веродостојност ове фотокопије рукописа, иако она по методологији захтева и критичку анализу те врсте историјских извора, заиста не треба сумњати. Рукопис сâм ће читаоцима донети више чињеница него сумњи. Сразмера ових двеју категорија је у овом случају на страни истине и као таква у потпуности је вредна објављивања коју ће сваки читалац свакако осетити и доживети. Оно што и поред истине чини науку јесте сумња, тако да она свакако после објављивања рукописа може обавити свој посао. То би на самом почетку био и циљ и један од најзначајних разлога објављивања рукописа Летописа.
Приликом приватног боравка у Сокобањи, знајући да је прота Андреја из Бора премештен у Сокобању, посетио сам свештеника и дугогодишњег пароха сокобањског г. Петра Милинковића, који ми је изашао у сусрет и примио ме у својој канцеларији. Добио сам тада обећану кратку биографију и фотографију проте Андреје Ђорђевића (који је, наравно, вредно водио летопис и у Сокобањи). Уз пријатан разговор, који није лако описати и толико информација пренети за ову прилику, дошао сам до информације да је прота Андреја започео сокобањски летопис сећањем на своју службу у Бору. Парох сокобањски г. Петар је у свом тексту, који је објављен у овом броју Бележнице, дао детаљан животопис проте Андреје, тако да ће тежиште овога текста остати на Летопису и надам се објединити и употпунити намере редакције.
Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко / антрополошком истраживању. Интелигентно вођен, Летопис после одласка проте Андреје рекао бих једнако пажљиво, али и обазриво води нови борски парох Милорад Стојановић, који сведочи о личном и општем страдању житеља за време Другог светског рата, али и за време после окупације Немаца. Наиме, обазривост је произилазила из разлога општег преврата и расула у друштву после ослобођења, тако да је свештеник Милорад Стојановић, рекло би се, из разумљивих разлога, унео у рукопис нешто скромније податке од свог претходника, али не мање сликовитих белина и размака које довољно говоре о послератном Бору. Овај део Летописа није, колико је мени познато, планиран за штампу у оквиру издања које је припремљено, изузевши краћи текст о проти Андреји Ђорђевићу, којим свештеник Милорад отпочиње писање свог Летописа. Летопис Борске парохије и цркве је, дакле, целина ових двају аутора који описује период од 1925. до 1968. г. у Бору.
Као што је већ поменуто, у тексту Цветко Костић, у својој социолошкој студији Бор и околина (Београд 1962) први пут користи Летопис посредним „посматрањем”, тј. анализом докумената, како би ушао у карактер тадашњег друштва и успоставио континуитет историјских и друштвених чињеница. У том смислу наводи две врсте докумената: „први су објављени а други они тек пронађени, које нико раније није користио у научне сврхе.” У оквиру ове друге групе аутентичних докумената, којима посвећује посебну пажњу, Цветко Костић истиче Летопис Борске парохије и цркве и Комисијски извештај о сузбијању ерозије… „Први докуменат је интелигентно вођена хроника догађаја везаних за Бор…” Цветко Костић, дакле, први износи квалитативни суд и карактерише Летопис као вредан и аутентичан документ о друштвеном и културном животу у Бору између 1924 и 1945. г. Али, поред тога, он истиче и разлоге посебне вредности документације и историографских извора у које убраја и ретке приватне архиве „просвећених појединаца”, који су „у ратном периоду и периоду шкартирања старе хартије самоиницијативно сачували понеки докуменат од знатне научне вредности”. Као један од најважнијих разлога за штампање Летописа можемо навести недостатак докумената и историјских извора за проучавање периода који Летопис обухвата јер су, рекао бих, систематски уништавани као „стари папир”. Један такав опис уништавања архива институција описује се и у Летопису: „Ноћу између 21. и 22. јуна 1947. г. калаузом је отворен стан пароха борског Стојановића и том приликом је однета сва архива од 1940 – 1947. године. Јереј Стојановић је у то време био на отсуству и када се вратио средио је акта која су била нађена у потоку више гробља на путу за Кривељ…”
Свест о вредности и недовољној попуњености архивских докумената опекла је седамдесетих година XX века редакцију часописа Бакар, па је покренута едиција Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку, у којој је објављивана вредна архивска грађа, али у њој није било Летопис�а. Ова објављена архивска грађа у сваком случају вредна је за компаративну анализу података из Летописа. Летопис се, као писани историјски извор, иако је у посебној Рукописној збирци Завичајног одељења, користио у изради више стручних и дипломских радова уз препоруку библиотекара. Ти радови се, наравно, и чувају у Завичајном фонду, али је Летопис, ипак, остао непознат ширем кругу људи. На крају остаје само нада да ће „монетарно-информатички пантеизам” у библиотекарству оним својим једним оком обратити пажњу на Летопис, или можда вреди очекивати да ће се вештим и брижним баштованством наврнути нека средства из „светих” новчаних токова Републике или локалне самоуправе, за објављивање Летописа.