Милен Миливојевић

(Рајко Мицин, Тамо је далеко, Дом културе Књажевац, 2005)

Три године по објављивању књиге пародија и сатиричних песама Ни по бабу ни по стричевима (у издању борског „Инорога”) борско-српски сатиричар Рајко Мицин објавио је у издању књажевачког Дома културе, крајем 2005. године, још једну књигу сличног садржаја под насловом Тамо је далеко.
Оштро сатирично перо Рајка Мицина бави се прецизним сецирањем друштвених појава последњих година код нас и уочава све битне појединости које подвргава жестокој анализи (не штедећи, при том, ниједну власт, именујући и појединце, а не изоставља ни друштво у целини). Овај врсни сатиричар чини то на уметнички начин достојан пародираних писаца (Лаза Костић, Бранко Радичевић, Ј. Ј. Змај, Ђура Јакшић, Љубивоје Ршумовић, Петар Пајић, Карел Дестовник Кајух). Наравно, Мицин се не подсмева свим песницима (неки од њих су се и сами бавили пародирањем), већ само узима њихова дела као основ за опис нашег актуелног стања којим (дабоме, не само он!) није задовољан. Тако су све успешне пародије духовите, без обзира што је описано стање – жалосно.
Успешно пишући пародије као нове песме о новим темама, Мицин пише и песме у којима користи само наслове или неке друге мотиве чак и познатих прозних и драмских дела Милорада Павића, Виљема Шекспира, Радјарда Киплинга и других писаца, а међу 21 песмом у овој књизи има и сатиричних песама самог аутора (које нису пародије).
И сам наслов књиге Тамо је далеко „прилагођен” је на основу чувене песме „Тамо далеко”, а одговара теми књиге: Србија је далеко, не само од развијених европских земаља, већ и од оне Србије каква би желела да буде. Пет преузетих песама из претходне Мицинове књиге, још увек подједнако акутелне, само потврђује оправданост овог наслова. За писца је то, наравно, добро, али није за Србију.
Говорећи о књизи, почели смо, ево, од наслова, а Мицин, пишући о Србији на овим просторима, почиње такође од почетка, односно од досељавања Срба на ове просторе:
„Иза Висле, иза Одре, иза свести,
иза Дњепра, по повести,
ми на Балкан запуцали;
ejџeнт Молдер, ејџент Скали!”
То су први стихови у песми „Досије КИКС”, којим књига почиње, а кикс нам је у стиховима: „ми несрећно залутали” и „куд смо овде забасали”. Телевизијска серија „Досије ИКС” дала је идеју за духовит и тачан наслов песме која је сажета историја (за, рецимо, неку вечрњу школу) од Висле и Дњепра до данас, док је прецизнија слика данашње Србије дата на арију песника Петра Пајића у песми „Србија” у којој су и ова два стиха:
„Нит’ се оре, нит’ се копа,
Србија све више тропа”.
И, једнога дана, у песми под истоименим насловом – „Једнога дана” – по Љубивоју Ршумовићу, и не само по њему, догодио се прави ршум:
„Доста је било задуживања,
дошло је време раздуживања”.
То је био резултат ленствовања седам готована: шест бивших братских република плус једна, препознатљива, покрајина – која је овако насликана:
„Седми седео уз Хоџе слику
и понављао: Дај репубљику!”
Па, кад је већ реч о републикама, иза ове следи песма „Кјер си, брате”, и то все бо по Карелу Дестовнику Кајуху – на словеначком и, разуме се, латиницом.
Кад је, тако, једна од бивших Југославија почела да умире, Мицин се сетио Бранка Радичевића и његове песме „Кад млидијах умрети”, па је своју истоимену песму овако започео:
„Лисје жути веће по Дедињу,
лисје жути, а жути и влада!
Мене моји и не спомињу –
рејтинг пада!”
Наравно да је јасно о чијем је рејтингу реч, а песма се овако завршава:
„Све нестаде што вам дати справља,
плаћеницима отац вас оставља!”
У средини ове песме су и Вук, и Шешељ, и Шаја, и Мира, и Марко, и Мирко, и Клинтон, и Шифер, и целокупно чланство. И Хаг, свакако, коме је, иначе, посвећена и цела наредна песма, чији је наслов делимично позајмљен од Блеровог земљака Шекспира: „Хагмлет”. И овај наслов је добро смишљен. Алузија на Хамлета овде омогућава помисао и на Хаг и на глагол млети (Хагмлет) што ће рећи: Хаг их меље или, можда, Хаг нас меље.
„Сузише моћни наше хоризонте,
Санта Марија, Карла дел Понте”
Лако се препознаје „арија” најлепше песме Лазе Костића, ако не и српског језика, о љубави – најлепшем осећању, док је у варијанти Мицина (актуелној, нажалост, још увек) променила и тему и осећање.
Од колеге Милорада Павића, прозног писца, наш аутор позајмио је само наслов: „Хазардски речник”. Као и код Шекспировог „Хамлета”, и овде је додато само једно слово и написане две песме: за даме и за господу (баш као и код Павића). Ове су песме различите од других у књизи (а у складу са својим насловом) по томе што свака њихова реченица има само по једну реч (евентуално синтагму). И свака је реченица узвична! А јасне су нам јер их слушамо сваког дана: или у телевизијским преносима (или снимцима) скупштинских заседања, или у телевизијским емисијама са сличним реченицама. И у оба случаја је реч о хазардерима, док је Хазара одавно нестало.
Те две песме су добра припрема за „Песму о џунгли”. Иако не пише по коме је овај наслов, то лако препознамо, а препознали бисмо и о коме је ова песма: „Тарзан цар са ликом Тита”. Препознајемо, наравно, и џунглу, коју Мицин пише великим почетним словом, а песму овако поентира:
„Кад ће Џунгла да востане
ко ће на лијани стићи
нови Тарзан да настане
за ким Чите руку дићи”.
Кад је у песми „Зашто никада нећу да постанем српски вођа” побројао, у доследном осмерцу, поубијане српске вође, Мицин констатује:
„Ја сам нула и ништица,
без имена и без лица,
гулим кору, коске глођем –
нећу да вам будем вођем!”
Нема шта да једе, али хоће да живи! Без обзира што је живот прилично бесперспективан, посебно за младе, како је то описано и под насловом „Младости наше песма”: деградација свих вредности, а родитељи:
„А ћалци, буџовани, јебеш им нану,
одавно траже шестака;
ако икад и напусте кафану –
право ће иза решетака”.
Другим речима, ситуација је прилично мрачна, па се то најбоље илуструје песмом „Вече” по Ђури Јакшићу, између осталог, и следећим стиховима:
„Народ немо ћути, не миче се ничим,
то власт нова старој све више наличи”.
Такво стање, дабоме, даје народу право за окупљање, па се чувена Змајева „Купање” преиначује у „Купење”, јер:
„Морамо се купити, прљавштину стрести,
мада њих је тешко у власти помести”.
Да нам се (ваљда, још увек) братски народ не осети запостављеним, руку под руку (компјутер под пере) са Бранком Радичевићем путује новом песмом „Путник на усранку”:
„Тама долом, тама гором,
под Ловћеном све почива…”
Тамо Мицин и Бранко затичу:
„И Дурмитор још је туна,
све големо, гордо – гл’ај!
Ал’ дуванског нема жбуна,
врлетни је ово крај”.
Ако не успева дуван, успевају – цигарете. И говорници. Речити су то људи. Мицин се у песми „Беседник”, окомио на врлог нам академика. Не именује га, али и њега лако препознамо (нарочито они који имају несрећу да већ имају дуго памћење):
„Све сам могао писат, да јебе оца,
љубавна искуства, драга савета,
и све на вр’ мог оштрог коца –
од Орловић Миће до Дика Кавета”.
Тако је говорио Мицин о њему (уосталом, није га заобишао ни Нинов лауреат Магични Ћира).
На „Бувљој пијаци”, на седам тезги (у седам катрена) побројано је скоро све чиме се редовно снабдевамо на бувљаку, а свака се строфа завршава стихом: „а пошто посланик?” Све је овде (као и у добром делу света) на продају. Ако тргујемо фудбалерима, зашто не бисмо и осталим (и то скупим) играчима, поготову ако им је само до игре и стало! И при свему томе – остајемо чистих руку. Рајко Мицин ни у песми „Чисте руке” не именује главни лик, али га верно и успешно слика:
„Водим народ миц по стопу,
мирим Дражу, комунисте,
можда нећу у Европу –
ал’ ће бити руке чисте!
Свирам мало у свиралу –
Хаг на крају рупе, листе;
нек’ ме држе за будалу –
важно да су руке чисте”.
Народна парола „Све је исто, само њега нема” послужила је Мицину за наслов песме, а понавља се и као рефрен у свих девет катрена, сликајући тако стање у земљи у којој „само круна променила главу”, а крај песме овако звучи:
„Доле тврдо, а горе високо –
а по среди горак живот лема;
отаџбино, ој народе, стоко –
све је исто, само њега нема!”
И, како се ближимо крају књиге, долазимо и до спорта, односно до песме „Олимпијада”. Србија је земља чудне и вечне олимпијаде. У целој једној строфи ове песме аутор набраја подоста спортова, објашњавајући „ко ће како и ко ће кога”:
„претрчати, прескочити, заобићи,
подбацити, пребацити, превеслати,
напунити, закуцати, устрелити, дићи,
испесничити, оборити, пред њега стати”.
Користећи, местимично, као подлогу чувену песму Оскара Давича, Мицин даље каже:
„Србија, међу господом, међу друговима,
међу кокардама и звездама петокраким,
Србије у говнима, у санкцијама, дуговима,
бунама, транзицијама, чудима свакојаким”.
Ова десетострофа песма овако се завршава:
„Ево ме, овде, у твом се скуту грчим;
високо, далеко, циљу – можда чека трон;
упињем, дахћем, преклињем, трчим,
за тебе, за себе, за децу своју – маратон”.
Тај маратон би требало да га доведе у Европу којој се обраћа и посебним писмом (песмом „Писмо Европи”, завршном песмом у књизи) са оваквим крајем:
„Да само остварим санак,
бацићу каму, тетејац,
шајкачу, гуњ и опанак –
да будем Европејац!
За Солану мењам и Језду,
на трампу хоћу сваку –
дајте бар једну звезду
или ми вратите петокраку!”
Неће, дакле, да му маратон буде залудан. А певајући тако о Србији данас, Рајко Мицин трчи тек други круг сопственог сатиричног маратона. Судећи по приликама у земљи оваквих олимпијских дисциплина, овај ће писац имати још мотива за нове књиге и нове кругове. И тај, сатирични, маратон оваквом сатиричару, посве сигурно, неће бити залудан.

Штампај (пдф)