Међед

Милка Кнежевић-Ивашковић, Београд

посвећено Тимотију Тредвелу, Човеку Гризлију

Кавез је велики, отприлике, двадесетак квадрата. Са три стране, бочних и предње, окружен металним решеткама, а задњом наслоњен на камени зид, он заправо представља ограђен шанац. На горњем, кровном делу – парче неба и делићи покидане завесе од нека- дашње густо испреплитане челичне мреже.
Кавез као кавез – нимало бољи или гори од осталих: бетонска подлога, прљави испуст за воду, удубљење у зиду у које се медвед може делимично угурати за време обилних киша или хладноће. Велика гвоздена алка, налик зарђалом звекиру, набијена у камен на средини кавеза и за њу окачен ланац, који је обмотан око медвеђег врата. Ланац омогућава медведу да кружи шест метара у пречнику, померајући се као казаљка на сату. Он је навикао на то ограничено кружење и одавно – има томе десетак година – схватио да се, одакле год да крене, увек враћа на исто место. Понекад осети неподношљиво, страховито бучање у глави и тада се, трчећи у круг, пропиње увис. Једино светло допире одозго, из комада плаветнила. Медведу то личи на нешто, што је некада, негде, већ видео. Испрва тули, а затим брунда. Може чути лепљиви звук сопствене пљувачке и њуши мирис који луче његове жлезде, подстакнуте необјашњивим осећањем немоћи.
Дубока је тама поред ивица решетака, још дубља иза потпорног зида. Понекад медвед шапом успе да смакне гуштера који скакуће по камену. Повремено му територију наруши дрски пацов у потрази за остацима хране. У последње време, остатака је све више. Плесниви хлеб, убачен у испуст за воду, и помешан са фекалијама, не представља привлачан залогај ни за алавог глодара.
Пре него што је дошао овде, медвед је целу вечност плесао по врелом угљевљу, не чувши никакву другу музику или ритам, осим паничног чекићања свог срца. Сада нема никог, ко би га нагонио на плес. Чувар, који улази у кавез, доноси храну и повремено гунђа, јадајући се на страхоте људског живота, личи му на њега самог. Мирише на труло шумско лишће. Тај мирис је само наговештај већ заборављених мириса дивљине, али је урезан у медведово памћење. Иначе, његов свет сачињен је од мора мириса; ни једно друго чуло није развијено до тог савршенства; ништа није јасније од голицања ваздуха по слузокожи ноздрва… Медвед га осети као електрични импулс, благи удар што цело његово биће учини великим струјним колом; тело му се из- нова пуни невидљивом материјом, која је његов погон, снага и енергија променљивог интензитета.
Иако познаје свог двоногог храниоца, медведа збуњује оно друго, безмирисно биће, које се шуња иза чувара. Хода истим кораком као човек, али мења величину – сад је краће, сад дуже – и, у смирај сунчаног дана пузи по каменом зиду попут џиновског гуштера. Та велика, црна, непозната животиња, прикрада се и мења облике, претећи да ће медведа усисати у своје црнило. Притаји се у неком углу, па ненадано поскочи медведу иза леђа. Час је груби цртеж на камену, час крупна, неухватљива, црна птица. Медвед не зна порекло необичног, хладног ловца. Само осећа да су змијолики обриси и чувар некако повезани.
Овај медвед не воли таму, нити променљивост облика. Покрети дошљака, то неподношљиво тихо пузање, прелетање са зида на бетон и обрнуто, обмањују његово око. Медвед се брани режањем и канџама, и сваки пут под шапама осети само хладноћу и празнину. Радо би шчепао тог наметљивца а тада би га смрвио… раздерао… канџама, зубима… Згњечио телом, прсима, целим бићем.
Каткад се човек − чувар насме- ши, па медвед својим ситним, црвеним очима примети да се на том лицу нешто променило; осмех, додуше, више личи на ожиљак, изрезбарен ножем, али је знак… Знак да ће чувар завући руку у џеп, рећи – Е, међеде, јадо једна! – и извадити ко- цку шећера или бомбону, влажну и натопљену људским знојем, и бацити је медведу.
Животиња не разуме шта двоноги говори, али јој је ритам изговорених речи познат и умирујући. Па ипак, она не воли свог храниоца. Није јој ни до слаткиша, али кад човек жели да она једе, она тако и чини. Паметан је тај мрки медвед, онолико колико то његова сорта допушта. После се прући на бетон, претварајући се да спава и опрезно жмиркајући испод ока, док чувар на брзину и на пристојној удаљености, убацује комаде бајатог хлеба у испуст. Ништавило је стално ту – у једном тренутку птичурина, у другом гмаз. Лепрша му у њушку, завлачи му се под шапе, прождире… а да медвед није прождран. Каткад шапуће. Ружни су то звукови; због њих медведу бучи у глави. Он чуљи ухо, ишчекује неки умирујући глас и, уједно, вреба прилику да зграби непријатеља. Али, не може га се ни отрести, нити зграбити. Црни обрис непрекидно табана за човеком, стремећи да се са њим сједини. Како се медведу чини, чувар је због тога – и ни због чега другог – јачи и већи од њега самог. Застрашујућ. Готово величанствен. Са продуженом, металном руком, која медведа удара где стигне – надмоћан. Човек то чини када хоће да га натера да се повуче у своју рупу на зиду; повремено, чак, из обести или забаве, да засмеје навијаче из публике.
Када чувар оде, нестане и црна мрља. Пратећи његов корак, отпузи са зидова и за собом не остави ниш- та. Чак ни мирис.
Гротескни обриси завирују у медведов животни простор. Њихови прсти свирају по решеткама, лица су им приљубљена уз ивице кавеза. Имају удове као медведи, понекад се крећу као медведи – машу главама, њишу се лево-десно, али воњају другачије. Гледају га стотинама светлуцавих очију, премеравају га, процењују… Те очи личе на звезде, окачене о делић свода изнад шанца. Али, само очи… Све остало медведа подсећа на непријатељско и страно, некад и сад… Нигде да се сакрије од тих наметљивих, испитивачких погледа.
Они нешто очекују од њега. Траже… Не ударају, али ипак делују претећи.
Мисли и закључци не постоје у медвеђој глави – само кратки импулси, који варниче у мозгу попут јалових искри. Почиње да плеше: тежину пребацује с ноге на ногу, покушавајући да прати добовање у грудима. Скакуће док му не досади, или док на њега не падне киша јестивих отпадака. Тада је медвед скоро захвалан и скоро смирен.
Када зацрни небо изнад кавеза, медвед опет види обрисе. Заклањају Месечево лице. Кад нема месечине, они су тек нејасне мрље. Тамно на тамном. Ветар носи поруку право у његове ноздрве и шапуће му ко су, запаво, ти плесачи у мраку: само људи… Само чудовишта на две ноге. Не дају му да спава, вичу, гађају га празним лименкама (које тако пријатно звече кад падну на бетон, али немају никаквог важнијег значаја за медведа), туширају га својом смрдљивом мокраћом… Медведу мириси казују: то су они исти, што су га некада давно терали да плеше, исти који на њега даноноћно мотре, они што су одвели мечку из његовог кавеза… Људи… Ланци… Ланци… Људи. Бљескови сећања попуњавају шупљине медвеђе меморије, језиве давнашње слике смењују се са мирисима скоро одведене женке, без које дом више није исти.
Усправља се на задње шапе и показује се тим сенкама у пуној величини – скоро два метра дугачак и пуних сто педесет килограма тежак. То не чини из љутње, већ како би упозорио уљезе да му не заклањају парче неба и не узурпирају његову територију. Брунда, урла, трчи својом полукружном трасом, покушавајући да, тежином тела, ишчупа алку из камена.
Решеткаста врата, која деле кавез од спољног света, уз шкрипу се отварају. Међеде, еј, међеде, смири се! – чује иза својих леђа глас и ноздрве му се пуне познатим ми- рисима: трулеж лишћа, киселкасти смрад човековог урина, задах зноја и алкохола… Човек је несигуран на ногама, љуља се у ходу, попут рањеног медведа – лево-десно – и нешто мрси себи у браду, млатарајући гвозденом шипком. Љут је, пијан… и ко зна шта све се мота по његовој глави… Али црне мрље нема. Медвед јасно види: двоноги је сам и мален. Мањи него икад. Спор као остарели пацов. Слаб као млади гачац, који се ономад стропоштао са крошње изнад кавеза.
У медведа јурца нека безиме- на сила. Тетиве му се затежу; осећа како мишићи бубре у налету снаге. Пружа шапу и канџама, као кад се поиграва зелембаћем, качи човекову ногу.
Оног тренутка када је испустио шипку и пао на бетон, човека издаје разум. Панталоне му се, исте секунде, натапају мешавином мокраће и измета. Бол у нози не стиже да региструје као бол; то је само ударац – вришти му у мозгу, док руком покушава да обухвати стопало. Под јагодицама прстију осећа крзно, а шаку му обавија топлина медвеђег даха. Све што је остало од његовог живота, осим основних функција, бежи у најзабаченије и најмрачније ћош- кове свести.
Својим чељустима медвед вуче човекову ногу. Иако му недостају очњаци, које су му људи ишчупали док је био младунче, његова вилица без много напора дроби крте кости. Људско биће лако је као перце, погодно да се заврти у круг, и пружа изобиље занимљивих мириса. Може се вући по бетону, бацати као крпена лутка, а клопарање главе, док удара по решеткама, личи медведу на котрљање празне лименке. Цап-цап… тако звуче канџе када се зарију у бутину… Још једно цап-цап, и човеково лице пре- твара се у кашу. Очна јабучица, по- пут крупног и сјајног кликера, цури низ крвави образ. Ноге су му смрскане и клизе по бетону као пипци мртве хоботнице. Али, човек је још жив и покушава, последњим трункама снаге (безгласно, јер му језик виси као комад живинске џигерице) да млатара рукама. Медвед не може одолети тој хрпи меса која се батрга под њим и чини последњи потез: леже целом тежином преко човековог тела, ослушкујући, с чуђењем и, уједно, ликовањем, како под њим пуца крлетка од ребара.
Када је све готово, повлачи се у нишу у зиду. Тамо чека хоће ли се чувар придићи са земље и казнити га ударцима, или, можда, почастити коцком шећера.
Чекајући минутима или сатима, немерљивим људским поимањем времена, пада у сан, у коме сања како плеше на врелом угљевљу.
(Тређа награда на Конкурсу за кратку причу)